Šta je đostranje i zašto je uveren da vitezovi ne postoje samo u bajkama, za Krug otkriva sedamnaestogodišnjak iz Kraljeva, najmlađi proizvođač srednjovekovnih oklopa u Srbiji koji, zbog svog hobija, pomno uči istoriju i nekoliko zanata
Znate li šta je đostranje? Ni sama nisam znala, ali sam od sedamnaestogidšnjeg Kraljevčanina Vasilija Batačanina saznala i to, i mnogo drugih lepih stvari. Od Vasilija svi možemo da učimo i da mu poverujemo od reči do reči kada kaže da je „osnovni zadatak svakog od nas da ovaj svet načinimo boljim, da svi postanemo vitezovi, ne po mačevima koje nosimo, već po rečima iza kojih stojimo“ .
Vasilije je učenik trećeg razreda Mašinsko-tehničke škole „14. oktobar“ u Kraljevu. Kad je završi – biće diplomirani tehničar za kompjutersko upravljanje (CNC) mašina. Škola mu je, kaže, na prvom mestu, ali – Vasilije, posvećeno, već pet godina uživa i u „tituli“ najmlađeg zanatlije „oklopara“ u Srbiji.
Pogledajte reportažu o Vasiliju Batačaninu
U malenoj radionici sa neohodnim alatom i nacrtima, mnogo je ljubavi prema hobiju od kojeg Vasilije, sve ove godine – i zaradjuje. U par kvadrata Vasilije savladava tajne krojačkog, kovačkog i saračkog zanata, jer „majstor“ mora da je vičan obradi tekstila, kože i metala.
A sve je počelo, više nego slučajno. Kada je Vasilije imao osam godina, otac ga je učlanio u Vitešku družinu Svebor – „Sveti knez Lazar“ iz Kraljeva. Delove oklopa, amaterski, tada je pravio stariji Batačanin. Sa 12 godina, prve delove probao je da napravi Vasilije:
– Kada sam video da mi to „ide“, iako je sve bilo od tankog lima i sa mnogo manje alata nego što sada imam, u radionici sam počeo da provodim sve više vremena, a danas – gotovo sve svoje slobodno vreme – priseća se Vasilije koji oklope izrađuje po želji mušterija.
Svaki oklopar ima u svojim osnovnim alatima – mnogo različitih čekića i nakovanja, puno više nego što ih ima jedan „običan“ kovač. Jer, oklopar izvlači mnogo oblika i finesa i potrebni su mu čekići za uzdužna i poprečna izvlačenja, za izbijanja spuštenja, peglanja.
Kvalitetna istorijska rekonstrukcija zahteva istraživanje – do detalja: od pozicije šarki, preko oblika kockica za kaiševe do same forme koja mora da bude što vernija originalu, pa se Vasilije se sa žarom posvećuje i učenju – istorije, posebno periodu 14. i prve polovine 15. veka. Izvore za rekonstrukciju izgleda oklopa nalazi na freskama, ređe na sačuvanim iskopinama. Na Zapadu Evrope mnogo je više sačuvanih originala.
I VITEZOVI SREDNJEG VEKA PO „MODU“ SU IŠLI U – ITALIJU
Za vitezove sa naših prostora i tada je centar „viteške mode“ bila Italija. Oklopi su se naručivali i kupovali kod italijanskih majstora i tako je bilo sve dok naša zemlja, posle Kosovskog boja, nije potpala pod vlast Turaka, pa Vasilije često, kao istorijske izvore, koristi – sačuvane italijanske originale.
Moda se i onda stalno menjala, kaže Vasilije:
– Oklopi su bili i zaštita i moda. Jedan vojnik nije toliko vodio računa da lepo izgleda: njemu je oklop bio potreban kao zaštita. Imućan vitez, pak, želeo je da ima oklop po poslednjoj modi. Čim bi se pojavilo nešto novo, on je želeo to da ima – ističe moj sagovornik.
Postojali su, dodaje on, osim ratnih, i turnirski oklopi koji su umeli da budu jako lepi, ali su morali da pružaju i pravu zaštitu u turnirskim borbama.
Oklop koji, u proseku, teži tridesetak kilograma, u potpunosti prati liniju tela. Ima malih odstupanja, pa se po širokoj suknji prepoznaje jahač, ali – oklopi za noge i ruke, šlem i odelo ispod su – jako uski. Oklop je, jednostavno – najbolje skrojeno odelo! Pitamo: šta se dešavalo ako se vitez ugoji? Za ulogu viteza dečaci su spremani od sedme godine i čitavog života često su trenirali, pa višak kilograma, pa time ni naručivanje novih oklopa, otkriva nam Vasilije, nisu bili opcija. A ako se baš dogodi da dobiju neki kilogram vitezovi su mogli da – produže kaiševe, jer svaki oklop ima svoje preklapanje, pa kaiševima može da se zategne ili da se – popusti.
Vasilije trenira mačevanje i jahanje, a Svebor družina „Sveti knez Lazar“, čiji je član – sada sarađuje i sa konjičkim klubom Zapadna Morava“ iz sela Mrsać kod Kraljeva. Konjičke oklope Vasilije izrađuje i za vitezove Svebora, a otkriva nam da su zajedno započeli rekonstrukciju jednog – pravog srednjovekovnog turnira.
HAJDE DA SE „ĐOSTRAMO“
– Za „jousting“, na engleskom, imamo i našu reč „đostranje“ i nju forsiramo. Đostranje je oblik viteške, turnirske borbe gde jedan konjanik juriša na drugog, sa kopljem dugim tri i po do četiri metra. Cilj je – polomiti koplje o protivnički štit, ili protivnika – drugog viteza, oboriti sa konja. To je prava viteška borba! – ushićeno govori Vasilije.
Svaki vitez morao je za đostranje da ima svoj grb koji je jasno istaknut na šlemu, štitu i ima čelenku. Čelenka se nalazi na šlemu, a u skladu sa čelenkom (na Vasilijevom oklopu u pitanju su jelenski rogovi) mora da je oslikan i štit (kod mog sagovornika to je jelen na žutoj podlozi).
– Neophodno je i da vitez bude u svojim bojama, a primer dodatne zaštite na šlemu za đostranje (kod nas su ga zvali “kofa šlem” ili kanta) je dodatna, dupla ploča na levoj strani: ako koplje slučajno sklizne sa štita i udari vas u glavu, da imate bolju zaštitu – priča Vasilije toliko uverljivo da mi se čini da čujem i galop osedlanih konja i zvečeću buku koju u jurišu stvaraju oklopi srednjovekovnih vitezova.
Ništa od onoga što Vasilije izrađuje u svojoj radionici ne može da se napravi uz pomoć CNC mašina. Rad na njima biće mu, planira, profesija u budućnosti, a okloparstvo će zauvek ostati hobi. Ovaj svestrani mladić sa osmehom prepričava kako su stariji proizvođači oklopa i vrsni majstori koji su mu bili uzor u Srbiji, uvek imali vremena za njega, čak i onda kada im je, kako smatra, verovatno bio dosadan zbog stalnih zapitkivanja.
Iako sam znala da cene oklopa zavise od geografskog područja na kojem su se nosili, kvaliteta izrade i od tipa, iznenadilo me je kad sam od Vasilija čula da u Americi prosečan oklop košta oko 50.000 dolara za jedan komplet. U Evropi su jeftiniji, a u Srbiji je prosek – oko 3.000 evra za turnirski oklop. Vojnički su – duplo jeftiniji.
U KOVAČA – KUĆA BEZ KUKAČA
Dužina izrade oklopa zavisi od njegove zahtevnosti, ali i najkomplikovaniji može da se uradi za – tri meseca.
– Kada mi zamišljamo viteza, zamišljamo oklopljenog ratnika. Ali, vitez nije morao da poseduje oklop. Oklop ne čini viteza! Vitez je, pre svega, bio ratnik sa moralnim integritetom. Moralni integritet kod nekih je preživeo. Imamo i danas viteški kodeks i način ponašanja. Oklop je nešto što je „išlo“ uz srednjovekovnog viteza u punom sjaju
Vasiliju za kompletiranje nedostaje još oklop za cipele, ali to je, kaže on, u skladu sa onom:
– U kovača – kuća bez kukača. MI smo sebi, jednostavno, na poslednjem mestu.
Vasilije sa svojih 17 pomaže profesorima istorije da u domenu okloparstva koje godinama izučava – deci približe srednji vek i viteške običaje. U isto vreme, zarađujući od svog hobija – želi da nam pokaže da je sasvim običan mladi momak. Zbog njegove svestranosti i želje da nam pokaže kako u kočijama prošlosti, ipak, nigde ne može da se ode i da je za budućnost važna i današnjica, Vasiliju morate da poverujete kad vam, skidajući šlem i otkrivajući svoje lice, kaže:
– Vidite da vitezovi – i danas postoje!!!
Jedan oklop na kojem Vasilije sada radi – biće uskoro izložen u kragujevačkom Narodnom muzeju. Da biste uspeli, kažu, morate da budete zaljubljeni u ono što radite. A ta ljubav odavno stanuje u očima Vasilija rešenog da svet gleda sa lepše strane i da se, kao pravi vitez, potrudi da svet takav i postane.
M. M. D.
