„Izabrao sam pesme koje su pesnici napisali iz dubine duše, ljudi čeznu za tim, iako su ovo bučna vremena“, kaže ovaj glumac
Nije to bilo samo veče „Poezije radosti“ Nebojše Milovanovića, kako je bilo najavljeno, već zaista veče susreta i gledalaca sa samim sobom i zavirivanje duboko u dušu svakog ponaosob.
Kulturni centar „Ribnica” Kraljevo organizovao je muzičko-poetski program koji je Nebojša Milovanović, glumac Jugoslovenskog dramskog pozorišta, kako i sam kaže, birao prema svom senzibilitetu, životnim događajima:
– Godinama sam ih birao. I dalje ih biram. Neke znam po 20-30 godina, a neke sam naučio pre mesec dana. Sve je krenulo na Međunarodni dan poezije 2014. godine. Par meseci pre toga rodio mi se sin. Osećao sam neku vrstu velike sreće i želeo sam da napravim iskorak, da skupim poeziju koju volim i da je govorim publici.
Pogledajte VIDEO prilog:
Nebojša Milovanović neke je pesme birao i zahvaljujući ljudima koje je na svojim gostovanjima i na dalekim kontinentima sretao i koji su mu „otkrivali“ neke pesme. Zato su neke pesme same našle put do njega:
– „Pesmu o ocu“ Ljubivoja Ršumovića čuo sam u Vankuveru. Donela mi je jedna gospođa uz molbu da tu pesmu koju ona mnogo voli, pročitam i uvrstim u repertoar.Svaka od pesama koje izgovaram ima neku svoju priču. Neke ispričam publici, ali mislim da to nije toliko ni važno. Važno je da je zbog toga što svaka pesma ima svoju priču, ovo moje veče toliko duboko i intimno, ali i publika se oseti isto. Podelimo emocije.
Program „Poezija radosti” bio je sastavljen od izabrane poezije koja obrađuje teme ljubavi, života, smrti, patriotizma.
Milovanović je govorio pesme Ljubomira Simovića, Branislava Petrovića, Miroslava Antića, Matije Bećkovića, Petra Pajića, Vitomira Nikolića, Milene Marković, Milutina Bojića, Dobrice Erića, Aleksandre Pavićević…
Muzička pratnja bio je sastav „Le duo”: Ljubica Damčević na violini i Nikola Vidojević na klaviru, a na repertoaru su bila dela Šopena, Satija, Pjacole, Šonfilda.
U susretu poezije i muzike te večeri u Kraljevačkom pozorištu desila se magija u kojoj su se spojle dve umetnosti: poezija je donela reči koje izazivaju emocije, a muzika je te emocije pretvorila u zvuke, stvarajući ono što reči same ne mogu da prenesu.
Neka poruka ove večeri bude samo deo stihova Desanke Maksimović iz pesme „Objavite jednom na velika zvona” koje kao da samo kolektivno zaboravili:
„Zakrčene su zemlje i vasiona
od žalosnih o ljudskom biću vesti.
Objavite jednom na velika zvona
izmirenja, pokajanja, blagovesti.
Ne javljajte samo za zemljotrese,
pokradene misli, pokradene svote.
Javite i kada se radosti gde dese,
kada se otvori u kome vulkan dobrote“.
M. M. D.
