Dok kao pesnikinja stvara svoje svetove u svaki stih je, kaže, utkala ljubav
„Nije teško napisati dobru pjesmu,dobru poeziju, teško je preživeti razloge za nju“
(Abdulah Sidran)
„Kada od detinjstva neumorno čitate, tražite nove naslove, nove sadržaje, stalno ste u biblioteci, a iznad svega imate divne prosvetne radnike, od učitelja do profesora, koji vas nauče da zavolite pisanu reč, tome dodate bujnu maštu i bogat jezik i tada nastaje pesnikinja“.
Tako govori Vesna Ristović, učiteljica koja od detinjstva, kako (bespotrebno skromno) ističe, „piskara“. Zavolela je dobru knjigu i pisanu reč od prvih dana školovanja. Vedrog je duha, neposredna, konkretna:
– I iznad svega visoko tolerantna. Ili hipersenzitivna, da kažemo moderno i pesnički – nasmejano dodaje naša sagvornica.
Njeni sastavi u školi uvek su se izdvajali od drugih i vrlo često nagrađivani. Onda je, jednom prilikom, profesorka književnosti Vesnin rad ocenila kao „andrićevski“. To je bio trenutak koji je pokrenuo „pesnički materijal“ kod Vesne. Onda je nastalo i zatišje, a potom su, kao reka, počele da izviru pesme.
POESZIJA JE KRENULA OD „LEKA TRAVE OČAJNICE”
Vrlo često igra reči u nastavi bila je zanimljivo gradivo za njene đake. Deca vole rimu i lako usvajaju sadržaje kada su „stihovani“. Vesna to u školi praktikuje godinama. Za svoju poeziju najviše voli da kaže da je voda, pošto joj je voda i najčešći motiv pesničkog stvaralaštva.
Počela je sa prvom zbirkom „Lek trave očajnice“ za koju je recenzent rekao da su „pesmuljci napisani na salveti u nekom restoranu“.
Sazrevanjem u emotivnom smislu i pesme su se brusile, postajale bolje. Svaka nova zbirka bivala je sadržajnija, emotivnija.
– Niz neprijatnih događaja u životu doveli su do toga da moji stihovi budu sve ozbiljniji i nose neku težinu. Znamo da je poezija 10 odsto istine, a ostatak je plod pesničke mašte – kaže Vesna.
Motivi su joj i Neretva i Ibar, jezera na Staroj planini, magla na planini i duboka tišina. Jedna od zbirki i nosi naziv „Tišina“. Simbolično predstavlja sazrevanje osobe koja je čitav život sa decom, ali i ćutanje na mnoge okolnosti za koje u današnje vreme nema odgovora. Ili nam se tako čini u dobu u kojem se nekim tišinama govori više nego rečima.
Zbirka „Putevi vode“ govori o putešestviju kroz Evropu kamionom. Nesvakidašnja avantura odvela je Vesnu kroz evropske zemlje, a samo prevozno sredstvo bilo je dovoljan izazov za poeziju.
U recenziji zbirke, između ostalog, navodi se: „Trag na papiru, reči oskudne“, ali se ne može zatajiti i prećutati ono što je na srcu, onako kako je u stihove doteklo i zatreperilo…“
Vesna Ristović peva o tome šta nam je neophodno kao uporište i temelj da bi se sačuvalo ono što ne sme da izbledi, ma koliko se udaljili od sebe i svojih prvih koraka.
„I kad se ode daleko, i kad se ostane na izvoru, čovek se neprestano u sebe zagleda i sebi vraća. Sve iz davnine izvire, a i ono sadašnje, tek doživljeno, da bi se lakše podnelo i primirilo, u nekoj se pesničkoj uspomeni ustali. I čuješ kako se putevi vode šumno granaju kao krvotok zemlje koja diše tiše od zvezda.“ (Dragan Marković – „Putevi vode“, 2023.)
Brzo je nastala nova zbirka inspirisana zapadnom Srbijom, divljim trešnjama, saborima, seoskim kućama.
– Ima nagrada. Nedavno sam dobila prvu nagradu u Sokobanji za pesmu „Kad umre umetnik“. U principu, šaljem pesme na konkurse za koje nije neophodna kotizacija. Mislim da se time plati mesto u Zborniku ili manifestaciji, a ja želim da moju pesmu neko prepozna kao kvalitetnu i dobru. Uvek za sebe kažem da piskaram, volim i emotivno me ispunjavaju stihovi – ističe naša sagovornica.
Njene pesme su zastupljene u više antologija ljubavnih i dečijih pesama.
S godinama je to „andrićevsko“, malo ublažilo, pa mnogi stihovi podsećaju na delo Desanke Maksimović, posebno pastoralni deo.
Nagrađivana je i ranije i vrlo često učestvuje na poetskim večerima, uglavnom u drugim gradovima. U svom gradu je, kako kaže, nepoznata i nevidljiva.
Svoje promocije, u rodnom gradu, uglavnom napravi u Kulturnom centru Ribnica. To joj je matična stanica. Radi u osnovnoj školi ,,Vuk Karadžić“ u Ribnici, a na promocijama vrlo često u programu učestvuju njeni učenici – iz svih generacija.
Dve poslednje zbirke posvećene su osobi koja mnogo podstiče njen rad i podržava umetnost koju stvara.
Izdala je šest zbirki poezije:
– Lek trave očajnice (Publikpress 2016),
– Lasta u sobi bez proleća (Publikpress,2018)
– Snovi od čipke (Svici Niš 2020.)
– Tišina (Poetikum, 2023)
. Putevi vode (Fenomena 2024) i
– Oko lo neba (Fenomena 2024)
U pripremi je i Vesnina nova zbirka.
Svoje knjige poklanja ili daje u humanitarne svrhe, jer smatra da „umetnost treba da bude što dostupnija svima, a glava čitav život u oblacima, bez obzira u kakvim je životnim okolnostima bila”.
„Kad umre umetnik
ko čuva vetar i
školjke?
Kroz stih ili sliku
ko previja
boljke?“
V. M.
