„Isuviše se delimo. U Srbiji smo podeljeni na levicu i desnicu, na istok i zapad, na Beograd i unutrašnjost, na Šumadiju i Pomoravlje, na južnu i zapadnu Srbiju, a zapravo su naši problemi svi zajednički. Niko od nas ne može sam rešiti svoje probleme, niti iko od nas može ostvariti svoje pojedinačne političke i ideološke fiksacije, ako ne napravimo veliku promenu. Tek kada budemo demokratsko društvo raspravljaćemo da li treba da idemo u Evropsku uniju odmah ili za pet godina, da li treba da imamo vojni rok ili ne treba, to su teme za tada”, kaže u razgovoru za „Slobodu“ Gojko Božović, književnik, glavni urednik izdavačke kuće Arhipelag i član Inicijative ProGlas.
– Samo masovnim uključivanjem građana u političke i društvene procese mogu se ostvariti promene u Srbiji. Mi okupljeni oko inicijative ProGlas verujemo da je nužno da se ljudi, u meri svog temperamenta, očekivanja i interesovanja uključe u građanske inicijative, pokrete, lokalne organizacije i političke stranke. Ako nisu zadovoljni postojećim organizacijama i strankama potrebno je da stvaraju nove, ali najvažnije je da se oživi duh kritičke rasprave, da oživi duh kritičkog mišljenja. Samo na taj način mogu se promeniti jedan poredak i vlast koja se sužava na ličnu vlast. To je jedan tvrdokorni poredak koji sve neistomišljenike proglašava za protivnike, a sebe poistovećuje sa državom. Jedini način da građani dođu do svog glasa jeste da budu reprezentativno zastupljeni u javnosti, u društvenim procesima, u političkim događajima i zato najbolji način jeste da se građani masovno uključe u pitanja koja se tiču svih nas
Božović ocenjuje da su institucije u Srbiji danas poput „ljuštura bez sadržaja”. Za to je, kako navodi, odgovorna vlast čija je želja, tokom godina njene vladavine i bila potpuno neograničena uprava.
– Iskustvo pokazuje da je situacija u društvu toliko loša da niko od nas nema ni prava, ni mogućnosti na „ideološki ekskluzivizam“, ali ni na neku vrstu ravnodušnosti i odsustva iz javnosti. Naprotiv, moramo učestvovati u javnom, društvenom i političkom životu, jer je u pitanju opstanak osnovnih vrednosti. Okupljamo se oko vrednosti i oko ciljeva koji su, verujemo, duboko u najboljem interesu svih građana ove zemlje.
Naš sagovornik smatra da je jedan od najopasnijih procesa u našem društvu u protekloj deceniji bilo uništavanje političkih stranaka:
– A od toga je još opasnije razaranje i uništavanje smisla političkog delovanja. Politika je oduzeta građanima, oduzeta je političkim strankama i onda je prepuštena pojedincima koji su se poistovetili sa državom. To je suprotno ideji demokratije i interesima svakog građanina ove zemlje, nezavisno za koga taj građanin glasa. Potrebno je da građani budu informisani i veoma je važno da im budu dostupne ne samo informacije, nego i mogućnost odlučivanja. Jedini način da se građani motivišu jeste da se demistifikuje poistovećivanje pojedinih političara sa državom i društvom, da se građanima pokaže da je politika, zapravo, sistem odluka koje se odnose na svakodnevni život. Znate, tu ne postoji nikakva viša politika koja prevazilazi naš život. politički odluke se mešaju u našu svakodnevicu, u naš život, i mi moramo da povratimo suverenitet. Suverenitet pripada građanima, nikome mi nismo dali punomoćje da odlučuje u naše ime i da donosi odluke o svim pitanjima koja se tiču ovog društva.
Gojko Božović posebno podvlači da, „kada su najuticajniji mediji zatvoreni i kada građanima nisu dostupne prave informacije, onda svaki slobodan građanin, svaka organizacija mora da bude jedna vrsta medija koja će terenskim radom, razgovorima sa građanima, idući od čoveka do čoveka, od mesta do mesta, širiti objektivne informacije i ohrabrivati građane:
– Potrebno je da motivišemo građane da se uključe u velike društvene i političke promene. Tih promena, ponavljam, neće biti bez masovnog uključivanja građana. Sa druge strane, mi vidimo da Srbija ključe od nezadovoljstva. To nezadovoljstvo, međutim, nije politički artikulisano. Ako nezadovoljstvo u tako masovnom obimu, kao što imamo u Srbiji proteklih godina, traje u jednoj zemlji bez političke artikulacije, to je onda i društvena, i politička, i egzistencijalna opasnost za svakog građanina. Mi moramo obnoviti društveni i političke institucije, moramo obnoviti smisao opšteg dobra, a to mogu učiniti samo građani i najbolji način za političke promene jeste masovno učešće građana. Sve drugo bi bio zapravo pogrešan i štetan put.
Prošlog meseca, posle Beograda, u Kraljevu je održan pripremni sastanak ProGlasa i predstavnika različitih lokalnih organizacija i grupa građana iz gradova širom Srbije. Cilj je formiranje šireg saveza koji bi koordinisao njihovu međusobnu saradnju na lokalnom nivou, posebno u rešavanju zajedničkih problema s kojima se suočavaju.
– Na tom radnom sastanku građanskih pokreta i grupa građana iz čitave Srbije koji smo imali u Kraljevu, nastavili smo razgovore koje smo imali mesec dana ranije u Beogradu. Razgovori su bili na temu mogućnosti organizacije različitih lokalnih organizacija i njihove koordinacije. Cilj je njihovo jedinstvenije delovanje koje bi dalo više rezultata i na lokalnom, i na nacionalnom nivou. Pokazuje se, naime, da su neke lokalne organizacije i građanski pokreti veoma uspešni u delovanju na lokalnom nivou, ali da su u mnogim mestima takođe izloženi lokalnim pritiscima i da, s druge strane, lokalni problemi kakvi postoje u mnogim našim sredinama, zapravo imaju isti izvor, isti je generator svih problema u našoj zemlji. To, zapravo, znači da je neophodna promena sistema a nužan uslov za promenu sistema jeste promena vlasti. Utoliko objedinjavanje građanskih pokreta iz različitih krajeva Srbije u jednu funkcionalnu organizaciju koja će omogućiti da ti pokreti budu prepoznatljiviji i uticajniji u svojim sredinama, ali i da se njihov glas čuje na nacionalnom nivou jeste preko potrebno i zbog toga je ProGlas i inicirao ove sastanke sa idejom da se u narednom periodu iz toga izrodi jedan funkcionalan savez organizacija koje ne odustaju od lokalnih politika, od lokalnih sadržaja, od lokalnih problema, ali zapravo hoće da imaju svoj glas, svoju vidljivost i svoju reprezentativnost i na nacionalnom nivou. Utoliko pre što su pred nama uzbudljivi meseci i uzbudljivi događaji. Vidljivo je da vlast povećava nivo represiju u društvu i različitim zakonskim projektima koji su u toku nastoji da ograniči javni prostor i političko delovanje i da, zapravo, proširi represivnost umanjujući mogućnost kritičkog mišljenja i gotovo ga udaljujući iz javnosti.
Božović je dodao kako smatra da opozicija ne treba da se povlači iz bilo kog institucionalnog prostora u kome ima kakav-takav glas.
– Građani koji veruju režimskim medijima neobjektivne informacije slušaju neprestano više od 10 godina kroz masovne medije koji su pod režimskom kontrolom, ako su to uopšte mediji, jer su gotovo isključivo instrumenti političke propagande. Ta propaganda je totalna i ona ne samo da razara javni život i javni moral, društvene interese i ideju opšteg dobra, već i onemogućava građane u ostvarivanju njihovih vitalnih interesa. Niko ne može znati šta su interesi građana nekog grada bolje od ljudi koji u njemu žive. Međutim, te interesuje na lokalnom nivou, i na lokalu, širom naše zemlje utvrđuju uvek jedan čovek ili najjuži krug ljudi oko tog čoveka. Onda, zapravo, mi vidimo da se lokalna politika ne odigrava na lokalnom nivou, u lokalnim organima vlasti, u skupštinama opština i gradova, u kabinetima gradonačelnika, nego se zapravo donosi na jednom mestu i onda se sprovodi kao jedna vrsta diktata. Potrebna e potpuno drugačija situacija u društvu u kome će građani, obnavljajući svoj suverenitet, obnoviti pravo da odlučuju o svim pitanjima koja ih se tiču i oni će sami donositi bolje odluke od onih odluka koje trenutno donosimo i čije smo žrtve.
Posledice mi trpimo, ističe naš sagovornik pojašnjava:
– Posledice neodgovornih odluka političke vlasti ne trpi ta politička vlast. Posledice neodgovornih, štetnih, pogrešnih katastrofalnih odluka vlasti trpe sami građani. Zbog toga je, da rezimiramo, neophodno da se u Srbiji obnovi kritičko mišljenje, da bude slobodno i dostupno informisanje ,da se obnovi demokratski poredak sa svim institucijama koje on podrazumeva i neophodno je da se obnovi smenjivost vlasti. Najbolji način da se vlast izloži odgovornosti jeste njena smenjivost. Vlast koja je smenjiva će uvek biti odgovornija prema građanima nego vlast koja je lična, neograničena ne polaže račune nikome. Trenutno, mi vidimo da, zapravo, vlast od građana očekuje da joj polažu račune, a ona ni za jednu svoju odluku, ni za jednu svoju politiku, unutrašnju ili onu na spoljnom planu za 12 godina nije podnela račun građanima. Zato moramo, kao građani, da zahtevamo da nam vlast podnese račune za sve svoje politike, da nam objasni razloge za sve svoje odluke. Naravno, objašnjavanje i podnošenje računa ne bi smelo da bude prikazano kroz propagandu kojoj su građani izloženi na režimskim javnim nacionalnim frekvencijima ili u režimskim tabloidima. To se, na jedan način, sprovodi na izborima, na drugi način u skupštini, a na treći način i pred redovnim sudovima gde god za to ima razloga.
Za kraj ovg intervjua naš sagovornik podseća da, iako građanima Srbije deluje da mogućnosti promene nisu velike u datom trenutku ili u nekom bližem vremenskom periodu, iskustvo pokazuje da društveni procesi nisu sasvim predvidljivi:
– Dobro se sećam maja 2000. godine i kako tada nije delovalo da su promene moguće, a kad je počeo septembar, delovalo je da su promene neminovne. Ono što znamo jeste da su promene u Srbiji – potrebne. U našoj zemlji danas ćete teško naći zadovoljnog čoveka, a istraživanja pokazuju da su najnezadovoljniji upravo ljudi koji glasaju za režim. Oni glasaju zato što su ucenjeni poslom, zato što su siromašni, trpe pritiske i ucene što smanjuje njihovu mogućnost slobodnog odlučivanja. I oni su nezadovoljni i svima je jasno da ovo ne ide u dobrom smeru. Ni ljudi koji glasaju za ovu vlast ne smatraju da njihova deca treba da budu izložena televizijskom programu Pinka ili Hepija, ni ljudi koji glasaju za ovu vlast ne smatraju da su njihova deca bezbedna kad izađu uveče u grad ,ni ljudi koji glasaju za ovaj režim nisu zadovoljni time što su cene u Srbiji osnovnih životnih namirnica više nego u zemljama Evropske unije gde su primanja znatno veća nego u Srbiji. To su te konkretne stvari i neophodno je da građani svoj život povežu sa političkim odlukama i sa onima koji odluke donose. Treba da budemo uporniji, sistematičniji i ne smemo da, a to se često kod nas događa, ljudi obeshrabre zato što ovo dugo traje. Mi zato u sve to ne treba da ubeđujemo oni koji su već „ubeđeni“, nego da razgovaramo sa ljudima koji su uplašeni i ucenjeni, a pogotovo sa ljudima koji su ravnodušni i apolitični zato što su pristali na ideju programirane bespomoćnosti, na ideju da se ništa ne može promeniti. Ogroman broj ljudi je to prihvatio i govore: „Pa što bih se se mešao kad ne može ništa da se uradi!“ Veliki broj ljudi očekuje čudo, da neko drugi sve uradi umesto njih. Zapravo je jedna od najveštijih stvari koje je režim instalirao to da je vlast nemoguće promeniti dok to ne podrži neko iz inostranstva, a ja mislim da se neće promeniti dok mi o tome ne budemo odlučili!
M. M. D.
