Petnaest minuta na takozvanoj tematskoj sednici Vlade Srbije bilo je posvećeno problemu vodosnabdevanja. U zemlji u kojoj se sve veći broj građana suočava sa restrikcijama, neispravnom vodom ili zastarelom infrastrukturom, to bi mogla biti dobra vest. Međutim, način na koji je tema otvorena i poruke koje su poslate – izazvale su ozbiljnu zabrinutost dela stručne i građanske javnosti, navodi, između ostalog, u svom saopštenju Inicijativa „Pravo na vodu“ i dodaje:
„Ministar za javna ulaganja Darko Glišić izjavio je ispravno da se ogroman deo Srbije suočava sa ozbiljnim problemima u vodosnabdevanju, usled zapuštene infrastrukture i ogromnih gubitaka u mreži, naročito na dotrajalim azbestnim cevima. Kako je naveo, „to je kao da fabrika vode proizvede 10 litara, a osam se prospe jer su cevi bušne“. Ministar je procenio da je za sanaciju samo najugroženijih područja potrebno oko pet milijardi evra, uz napomenu da je realan broj ugroženih lokalnih samouprava znatno veći.
Međutim, zabrinutost izaziva odgovor koji je usledio, naročito kada je reč o ceni vode. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić izjavio je da su problemi u velikoj meri posledica toga što je voda „jeftina“ i da se zato „neracionalno koristi“, uz poruku da država ne treba „doveka da subvencioniše vodu i time kupuje opstanak na vlasti“. Ovakvo tumačenje je duboko problematično.
Inicijativa Pravo na vodu podseća da je pravo na vodu i sanitaciju osnovno ljudsko pravo, priznato od strane Ujedinjenih nacija. Voda nije roba, već javno dobro, i mora biti dostupna, zdravstveno ispravna i finansijski pristupačna svima. U velikom broju zemalja postoji garantovani minimum vode za piće i osnovnu higijenu koji je besplatan ili se naplaćuje simbolično. Protivimo se povećanju cene vode za domaćinstva, a veću cenu mogli bi da plate isključivo oni koji vodu koriste za ostvarivanje profita.
Dodatno zabrinjava narativ kojim se voda implicitno predstavlja kao luksuz kroz pominjanje više od 3.000 navodnih bazena u okolini Beograda ili tvrdnje da seoska i prigradska domaćinstva „ne insistiraju“ na vodi i kanalizaciji dok ne reše puteve i postignu određeni životni standard. Takav pristup zanemaruje činjenicu da, prema zvaničnim podacima iz izveštaja nacionalne Agencije za zaštitu životne sredine oko milion, a prema međunarodnoj metodologiji Ujedinjenih nacija, čak 1,5 milion stanovnika u Srbiji povremeno ili stalno nema pristup čistoj pijaćoj vodi. Ovako masovan problem ne može biti posledica životnih stilova nekoliko pojedinaca već lošeg sistema, duboko i dugotrajno pogrešnih politika i izostanka ulaganja.
Naizgled spontana najava da će se „uskoro“ pojaviti rešenje problema pijaće vode, po običaju došlo je usmeno i bez ikakvih detalja. Prethodne slične vesti mogli smo da vidimo i na društvenim mrežama funkcionera tek kada se već potpisuju dokumenti sa kompanijama. Posebnu zabrinutost za izvođenje ovih projekata imamo u kontekstu:
- Objektivno ogromnih troškova neophodnih ulaganja i mogućnosti za korupciju
- izmena Zakona o komunalnim delatnostima koje omogućavaju privatnim kompanijama da se bave vodosnabdevanjem,
- Kontroverzne privatizacije Instituta za vodoprivredu „Jaroslav Černi“,
- netransparentnosti projekta „Čista Srbija“, kako u pogledu tehnologije tako i finansija,
- četvorostrukim poskupljenjem vode u domaćinstvima u Zrenjaninu gde već posluje privatna kompanija
Inicijativa Pravo na vodu upozorava na međunarodna iskustva u privatizaciji vodosnabdevanja koja govore o ogromnim poskupljenjima, izostanku usluge manje profitablinim korisnicima, uništavanju javne infrastrukture, raskućivanju javnih i komunalnih preduzeća, monopolizaciji kompanija, gubitka suverenosti u upravljanju prirodnim dobrima, a u nekim slučajevima i oružanim sukobima zbog vode. Voda mora (p)ostati javno dobro, a pravo na čistu vodu i osnovnu higijenu mora biti garantovano svima bez izuzetka”, navodi se u saopštenju.
