U digitalnom svetu, u kojem prime na desetine poruka dnevno, ljudima najčešće nedostaje samo jedan iskren razgovor
U svetu koji nikada nije bio bučniji, sve više ljudi ćuti. U vremenu u kojem su nam dostupni milioni veza, čini se da su one najvažnije, ljudske, iskrene i prisne – sve ređe. Usamljenost više nije osećaj rezervisan za starije, napuštene ili povučene ljude. Ona je, tiho i podmuklo, postala svakodnevica miliona – mladih, zaposlenih, uspešnih, prisutnih… ali duboko praznih ljudi koji više vremena provode gledajući u ekrane nego u oči drugih ljudi.
O ovom problemu na nedavnoj tribini u Kraljevu govorio je, kao gost biblioteke „Stefan Prvovenčani“ prof. dr Žarko Trebješanin, poznati psiholog i psihoterapeut, postavljajući, između ostalog – pitanje:
„Ako nemate ljude sa kojima možete pričati o bitnim stvarima, kakvi su to onda prijatelji?“ Upravo to što smo „nikada više povezani, a nikada više sami“, jedan je od najvećih paradoksa našeg doba“.
Njegova zapažanja proizilaze iz decenijskog rada sa ljudima, ali i iz ličnih iskustava sa mladima. Na predavanjima koja drži širom zemlje, sve češće mu, kako navodi, prilaze mladi ljudi koji govore o praznini, o osećaju da „život prolazi pored njih“, iako su svakodnevno „u konekciji“.
– Imamo mlade koji su stalno na mrežama, ali su usamljeniji nego ikad. To nije više izolovan fenomen, to je socijalni obrazac koji preti da postane pravilo – ističe on.
U doba digitalne kulture, čovek se naizgled povezao sa celim svetom. Ali upravo u toj povezanosti – izgubio je sebe. Najveći paradoks našeg doba je to što, okruženi hiljadama „prijatelja“ na mrežama, nemamo kome da se obratimo kada nam je zaista teško.
Prof. dr Žarko Trebješanin, upozorava da je usamljenost postala jedan od najrasprostranjenijih i najopasnijih problema savremenog čoveka:
– Usamljeni su upravo ljudi koji nisu našli smisao života. Oni se osećaju izgubljeno, odbačeno, i to onda ima ozbiljne psihološke posledice, pojačava osećaj beznađa, depresivnost, a često i samoporicanje: čovek počinje da misli da nije vredan, da ga niko ne voli.
Zašto su među najusamljenijima danas upravo mladi?
Iako se čini da su stalno u nekoj komunikaciji, realnost je drugačija. Više od 60% mladih u razvijenim društvima priznaje da nema nikoga sa kim može iskreno da razgovara o važnim, ličnim temama. Društvene mreže stvorile su iluziju prisnosti – umesto iskrenih prijateljstava, imamo „praćenja“, „lajkove“ i „storije“ koji ne ostavljaju prostor za tišinu, ali ni za dubinu.
Usamljenost nije samo prolazno stanje, već može imati ozbiljne psihološke i fiziološke posledice. Naučne studije pokazuju da hronična usamljenost povećava rizik od depresije, anksioznosti, srčanih bolesti, pa čak i demencije. Svetska zdravstvena organizacija sve češće upozorava da je usamljenost ozbiljan faktor rizika za zdravlje – uporediv sa pušenjem ili gojaznošću.
Kako se uopšte postaje usamljen? Ponekad kroz gubitak – voljene osobe, posla, zdravlja. Ponekad kroz postepeno odustajanje od kontakata. LJudi često ne primete kada se njihov svet sužava. Prestanu da zovu, prestanu da se javljaju, pa i drugi polako nestaju. Tišina postaje navika. Navika postaje zid. A iza zida je praznina.
Pokušavajući da rastumači ponašanje savremenog čoveka, profesor Trebješanin naglasio je da je problem što je kultura današnjice kultura „brzih utisaka“, u kojoj za duboke odnose nema vremena:
– Živimo u vremenu u kojem ljudi „na telefonima“ provedu sedam do osam sati dnevno, a da nijednom ne pogledaju čoveka u oči. Dodirujemo ekrane dve hiljade puta dnevno, ali ne dodirujemo jedni druge – emocijom, pažnjom, rečima. Ne leči usamljenost broj prijatelja, već prisustvo jednog koji razume.
I zaista, šta je prijateljstvo ako se ne oslanjamo jedni na druge? Šta znači zajednica ako se u njoj ne osećamo viđeno i prihvaćeno?
Ne leči usamljenost broj prijatelja, već prisustvo jednog koji razume
Profesor Trebješanin naglašava da je usamljenost poprimila nov oblik – više nije samo fizička odvojenost, već emocionalna odsutnost. Čak i kada smo okruženi ljudima, ako ne postoji osećaj prihvaćenosti i razumevanja, čovek se oseća nevidljivim.
– Sada imate situaciju da se više ne povezujemo srcem nego ekranom. Postoje neke fiktivne društvene grupe, gde imate hiljade prijatelja, ali u stvari to su parasocijalne veze – iluzija povezanosti koja, na duže staze, pojačava osećaj praznine.
I drugi psiholozi sve češće upozoravaju da je usamljenost poprimila karakteristike „nevidljive epidemije“ – širi se tiho, neprimetno, ali razara unutra. Dugoročno vodi do depresije, anksioznosti, gubitka životne motivacije. Ipak, nije sve izgubljeno.
Izlaz postoji. On počinje u onom trenutku kada sami sebi priznamo da nam je potrebna blizina i da je ona moguća. Jedna poruka. Jedan poziv. Jedan susret – mogu pokrenuti proces vraćanja čoveka čoveku.
Iako digitalna tehnologija nudi iluziju povezanosti, ona ne može zameniti toplinu stvarne bliskosti. Umesto razgovora – razmenjujemo poruke. Umesto pogleda – šaljemo emodžije. A ono što ostaje iza svih tih poruka, fotografija i statusa jeste tišina u kojoj se sve češće gubi smisao.
Nisu usamljeni samo oni koji su sami. Usamljeni su i oni koji su među drugima, ali ih niko ne vidi, ne čuje, ne razume. Usamljenost je stanje u kojem čovek ne zna kome da se obrati kada ga najdublje boli. To nije samo psihološki izazov – to je tihi uzrok mnogih anksioznosti, depresija, pa i telesnih bolesti.
Potrebno je da otvorimo oči jedni za druge, ali pre svega – za sebe
Jedan od najvećih izazova današnjice je upravo u tome da čovek ponovo pronađe smisao. Da se priseti da vrednost nije u broju pratilaca, već u jednoj osobi koja će ga iskreno saslušati. Da se seti da nije bezvredan, da ga neko voli i da nije sam – čak ni kada se tako oseća.Prvi korak izlaza iz začaranog kruga je prepoznati usamljenost i priznati je, bez stida, jer to nije slabost. Drugi korak je – krenuti u male korake otvaranja: javiti se starom prijatelju, uključiti se u neku grupu, volontirati, izaći među ljude. Svako od nas poznaje bar jednu osobu kojoj bi jedna poruka, poziv ili osmeh značili svet.
Sa druge strane, važno je da društvo kao celina neguje kulturu bliskosti, a ne samo kulturu performansa. Da škole, biblioteke, ustanove kulture i mediji neguju prostore za susrete – ne samo programe. Jer najbolji lek za usamljenost nisu saveti, već drugi ljudi.
Potrebno je da otvorimo oči jedni za druge, ali pre svega – za sebe. Da shvatimo da usamljenost nije sramota, već poziv da se ponovo povežemo – iskreno, ljudski, saosećajno.
Profesor Trebješanin zaključuje jednostavno, ali moćno:
– Ljudi koji se osećaju usamljeno nisu uvek sami. Ponekad su samo zaboravili da vrede. Ponekad su prestali da traže smisao. A smisao nije nešto što se pronalazi, on se stvara. U odnosu. U davanju. U ljubavi. Usamljenost nije tišina oko nas, već tišina u nama. Ali i ona se može prekinuti, jednim gestom, jednom rečju ili jednim iskrenim „Kako si?“ u pravom trenutku.
Možda je zaista prava poruka ove priče da „svako od nas može da bude svetlost nečijeg dana“. A možda baš u tom traganju pronađe i svoju svetlost… ili dušu, ako ju je zagubio.
M. M. D.
