U trpezariji Manastira Žiče danas je pesniku Miroslavu Ceri Mihailoviću iz Vranja uručena zlatopečatna unikatna povelja i ikona Preobraženja Gospodnjeg O nagradi je odlučivao žiri u kojem su bili Ljubivoje Ršumović (prošlogodišnji dobitnik Žičke hrisovulje), Dejan Aleksić, Ana Gvozdenović, Miloš Milišić i Dragan Hamović, predsednik. U obrazloženju žirija navedeno je da se prestižno pesničko priznanje za 2024. godinu dodeljuje Mihailoviću „za poeziju kojom progovara gorčina i vedrina staroštokavskog narečja i duhovnog iskustva“.
Mihailovićevoj poeziji, biće posvećen i zbornik radova sa skupa koji je održan u sklopu manifestacije Žički duhovni sabor „Preobraženje 2024“.
Pogledajte VIDEO reportažu:
Dragan Hamović, predsednik žirija, ocenio je da je Mihailović pesnik satiričkih i karnevalskih impulsa, koji se osvrće na mentalitet moćnika, zavidljivaca i sitnodušnih, sa kojima deli prostor rođenja i življenja.
– On se izdvaja iz miljea koji bespoštedno proziva, poseže za slavnim istorijskim primerima: „da se moglo ovde a da se ne mora / nikud ne bi Justin nikud ne bi Bora […] po tom svetom znaku ovog pepelišta / znaćeš da si čovek kad tu nisi ništa…“ Ali pesnik pribegava i „autorecenzijama“, jer ništa ne biva i bez naše krivice, bez lične „detinje rabote“: „od sve će pobegneš / duša kʼd zazebe / od jednò ne možeš / od samoga sebe – rekao je Hamović i dodao da je Mihailović objedinio dva glasa u jednom glasu, standardni i koloritni, često neodoljiv vranjski govor u kojem ima humora, gorčine, ali i one dubine koja pamti duboka vremena stare Srbije.
O delu Mihaillovića govorio je i pesnik Mileta Aćimović Ivkov koji je naveo da „živimo opet u vremenu zla i smrti u kome se, više nego ranije, čini da su umernost i književnost – suvišni i nevažni”:
– Umeju pesnici da nam jasnije i produbljenije doznače sliku budućnosti. Nisu oni bez razloga poređeni sa vidiocima i prorocima. Ovaj pesnik malo prorokuje, a mnogo više slikovito opisuje i kritički komentariše ono što dominantno boji horizont savremenosti. On je nesustali i glasni propovednik lepote božjeg promisla i hrišćanskih načela, životne istine, zemaljske pravle i srpskog stanovišta, po svemu, angažovani pesnik, jer je poezija, ističe Česlav Miloš, „stalno traganje za stvarnim“.
Poručio je Aćimović Ivkov i da “reči pesnika valja danas slušati, bez obzira na paradoksalnu poziciju poezije koja se nalazi na periferiji, a ukazuje na središte, suštinu”:
– Ona je, zapravo, suštinski govor o bitnom. Reč u najviše značenja. So iskustva, zrno mulrosti, zametak znanja i dubinskog viđenja…
Žičku hrisovulju Mihailoviću danas je uručio Miloš Milišić, pomoćnik gradonačelnika Kraljeva, a protojerej stavrofor Ljubinko Kostić divnom besedom čestitao je dobitniku u ime vladike žičkog Justina.
Stihove Miroslava Cere Mihailovića, tradicionalno, kao i prilikom ranijih dodela ove prestižne nagrade, govorio je glumac Nebojša Dugalić.
Za muzički deo programa, izvođenjem duhovnih pesama bili su zaduženi Jana Križak i prateći vokali, a skup je moderirala Ana Gvozdenović.
Od prošle godine, uz Žičku hrisovulju ide i novčani deo koji je Željko Kosovac, direktor kraljevačke Filijale „Dunav osiguranja“ uručio dobitniku.
Zanimljiv program ovogodišnjeg Sabora počeo je otvaranjem dve gostujuće izložbe: Gradovi: izvestan pogled iz zbirke grafika stranih autora Narodnog muzeja Srbije i Inspirisani Italijom Galerije Matice Srpske iz Novog Sada.
O delu dobitnika Žičke hrisovulje, 17. avgusta u kraljevačkoj biblioteci, uz prisutvo nagrađenog pesnika, govorili su dr Radivoje Mikić i Aleksandar Laković. Narednog dana održan je naučno-kritički skup o stvaralaštvu Mihailovića, na kome su učestvovali eminentni poznavaoci savremene srpske poezije.
Novina ovog sabora bio je program „Književnost i mladi” u okviru kojeg su organizovani susreti i razgovori kraljevačkih gimnazijalca sa nekoliko stranih i domaćih pesnika.
U dvorištu Adžića kuće, u nedelju 18. avgusta predstavljen je tematski zbornik Goran, posvećen Goranu Petroviću, nedavno preminulom književniku i akademiku iz Kraljeva.
Tokom saborskih dana održan je i dvodnevni simpozijum, na temu „Publicistika u razvoju društva i države”.
U svojoj besedi pod nazivom „Reč kao sloboda“, Miroslav Cera Mihailović podsetio je kako je prvi stih uvodne pesme u njegovoj prvoj knjizi Trči narod, Beseda o pesmi koja obećava, glasio: „nimalo angažovanu pesmu ne treba pisati”:
„Od tada je prošlo više od četiri decenije, da bih i danas istrajavao na takvom stavu neprekidno zapitan nad večitim ljudskim dilemama, obuzet kako surovim egzistencijalnim pitanjima, tako i onim suštinskim, stalnim traganjem za večno iščekujućim trenutkom samospoznaje.
U ovakvim, u svemu više nego oskudnim vremenima, nemoguće je ne biti zabrinut, zamišljen nad sobom i nad svetom, nad sudbinom sopstvenog naroda, stalno se preispitujući, trudeći se da tako složena pitanja budu tek postavljena I problematizovana, makar ne bili pronađeni i ponuđeni prihvatljivi odgovori. Naravno, sve to u stalnom prepletu realnosti i fikcije, ekvilibrirajući na onoj tankoj žici dodira stvarnog i mogućeg, filozofske misli i umetničkog izraza. A tamo, gde je svaka istinska vrednost dovedena u pitanje, deplasirana i izložena poruzi, pisanje je, očito, posebno riskantna rabota. Ali, pesnici ne bi bili ono što jesu kada se ne bi upuštali u nove izazove, kada ne bi pokušavali nemoguće. Ne može se tako tek sputati neutoljiva žeđ ni tragalački duh, uskratiti svekolika radost saznavanja, čarolija otvaranja novih prostora, mada je, u svakom trenu, prisutna svest o tome da je poezija od koristi svima, osim samome pesniku. Prava reč, istinita, čestita i tačna, koliko god teška bila i ne prijala svačijem uhu, nedvosmisleno je isceljujuća. Izgovorena ili napisana bilo u kom vremenu, bilo pod kakvim okolnostima, takva reč nema cenu.
Za mene bi se moglo reći da sam lenj čovek. Teško pišem. Olovku uzimam tek kada sam sateran do zida, kada više nemam kud. Pisanje je za mene jedina mogućnost samoodbrane. I odbrane.
Uostalom, dužnost je pesnika da ukaže na sve anomalije društva i sistema, vremena u kojem stvara, događaja čiji je svedok. Oduvek sam smatrao da nije dovoljno baviti se ispraznom retorikom, hermetičkim marifetlucima, estetskim komponovanjem reči, stvaranjem dela koja se zadržavaju na toj, jednoj jedinoj ravni. Takva vrsta hermetičke ispraznosti ne može da izdrži probu vremena, preživi na duže staze. Sa koliko god veštine ta dela budu napisana, to nikada neće biti dovoljno da bi se zadovoljila sva kompleksnost koje umetničko delo podrazumeva i zadaci koje ono pred sobom i potencijalnim konzumentom postavlja. Preduslov za sve je lična sloboda i spremnost na istrajnu i nepokolebljivu odbranu stavova u borbi za istinske vrednosti, za pravdu i istinu bez obzira na žrtvu, na cenu koju takav angažman podrazumeva. Za sve to neophodna je potreba i odlučnost da se sopstveni misaoni potencijal i stvaralački nerv iskreno, bez ikakve prethodne računice upotrebi!
Činjenica jeste da se književni život sveo na književno preživljavanje. Svedoci smo vremena u kojem za pisce ima sve manje prostora, tačnije, svedeni su na marginu. Novo vreme prepoznaje samo odabrane koji sve mogu, kojima je sve dozvoljeno, koji odlučuju o životu i smrti. Savremeni svet kojim vladaju multinacionalne kompanije preko svojih političkih klovnova očito da prepoznaje samo materijalne vrednosti. Prostor za one mnogo bitnije, duhovne, toliko je sužen da su one svedene na incident.
Koga danas išta osim sopstvenog jada ili sopstvene ambicije zanima? Otuda i bojazan da će, ne dogodi li se čudo, poezija postojati samo u pamćenju malobrojnih zanesenjaka, na prašnjavim policama zaboravljenih biblioteka. Nepostojanje istinske kulturne politike dovelo je do krize kako u izdavačkoj sferi, tako i do zamiranja književnih listova i časopisa, a ono malo što se još uvek odupire potrošačkoj nemani nije dovoljno da bi se ostvario pravi uvid u savremeni književni trenutak. Tragični su to i nenadoknadivi gubici u nacionalnoj kulturi uopšte.
Prepuštanje književne scene zakonima tržišta dovelo je do toga da gotovo i nema izdavača u Srbiji koji bi objavio pesničku knjigu. Jedan od poslednjih Mohikanaca među izdavačima je, nema sumnje, Narodna biblioteka “Stefan Prvovenčani” sa Poveljom, svojim svetionikom književne misli, književne estetike I poetike. Povelja je, nesumnjivo, osma kruna na grbu naše poetske prestonice, kraljevskog grada Kraljeva. Tako, uprkos svemu, poezija, kraljica književnog majstorstva, opstaje.
Na kraju, ne mogu da ne primetim da je, podrazumevajući članove žirija, biblioteka Stefan Prvovenčani sa svojim časopisom i izdavaštvom, glavni “krivac” što sam danas, na ovaj blagi dan ovde, u Žiči, odavno preseljenoj u metaforu, prvi put van rodnog Preobraženja. Zahvaljujem svima koji su prepoznali vrednost onoga čime sam se bavio pola veka i doprineli radosti koja mi je priređena na ovom svetom mestu, pridruživši moje ime reprezentativnom nizu dosadašnjih dobitnika ugledne Žičke hrisovulje. Daće Bog da Žička hrisovulja ostane imuna na devalvirajuće boljke brojnih književnih nagrada, svetleći na vrhu srpske pesničke piramide”.
M. M. D.
