„Majka je braću i mene povela na „ekskurziju“, a ostavila u Dečjem selu uz reči da će doći po nas, što se nikada nije desilo“, priča mladić, danas uspešan modni fotograf koji je naučio da prašta svima, čak i onima koji su ga najviše izneverili
Najbolja stvar koju roditelj može da pruži svom detetu je, kažu, da mu posveti svoje vreme. Junak ove priče baš to nije imao, ali ga to nije sprečilo da postane sjajan mladi čovek čiji odnos prema životu će vas oduševiti.
Sećanja koja mu magle oči, Dragana Božovića (27) vraćaju u rano detinjstvo. Roditelji su mu se razveli kada je imao pet godina, pa se Dragan sa majkom i dva starija brata iz rodnog Priboja seli u Požegu kod bake. Želeli su da nađu utočište od oca sklonog nasilju i alkoholizmu, ali Dragan priznaje kako mu, u poređenju sa onim što je počeo da doživljava u novom domu, kuća u kojoj su živeli sa ocem deluje kao oaza mira. Odbačenost koju je osetio nakon selidbe, sada pripisuje, kako ističe, vidnoj netrpeljivosti koju je njegova baba, majčina majka, ispoljavala prema deci. Posebno je bila nemilosrdna prema njemu, petogodišnjaku nemoćnom da razume noce relacije. Ni majka, a ni starija braća, čvrsto veruje, nisu mogli da ga zaštite od okrutnosti i hladnoće žene koja bi, da je kao u bajkama, trebalo da bude duša od žene. Danas je siguran da nisu umeli bolje. Bake drugara bile su drage i pažljive, ali – ne i njihova.
Četiri godine kasnije, kada je imao nepunih devet, verujući rečima svoje majke, sa braćom kreće na višednevnu ekskurzijiu. Ona koja ih je rodila – ostavlja ih, priseća se Dragan, u neobičnoj prostoriji. U njoj, osim njih, druge dece nije bilo. Ubrzo shvataju da se nalaze u SOS Dečjem selu na Beranovcu kraj Kraljeva, ustanovi namenjenoj za brigu o deci bez roditeljskog staranja, koja je sa njihovim dolaskom, 8. aprila 2005. godine, dobila svoje prve štićenike.
Dragan Božović je pre četiri godine diplomirao na Fakultetu tehničkih nauka u Čačku. Danas ima svoju firmu koja pruža fotografske usluge. Bavi se modnom fotografijom, ali i kreiranjem sadržaja za društvene mreže, što mu je u poslednje vreme osnovna delatnost. Ipak, put koji je Dragan prevalio od dečačkih dana do trenutka kada se, pokrenuvši sopstveni posao, potpuno osamostalio, bio je dug i težak.
– Dosta vremena je prošlo dok nisam shvatio da živim u nesvakidašnjim uslovima i da deca u drugim porodicama žive daleko bolje od mene. Čak i preseljenjem u Dečje selo nije došao kraj mojim nevoljama. Nasilje i nesloga u prethodnoj porodici ostavili su trag i na odnose između moje starije braće i mene, a jaz koji je među nama postojao samo se produbio u novoj sredini. Kada su oni napustili Dečje selo, izgubio sam kontakt i sa poslednjim članovima svoje biološke porodice. Uprkos očekivanjima, na mene je sve to imalo pozitivan uticaj. Bez sukoba koji su među nama bili svakodnevni, osetio sam mir i dobio prostora za učenje ali i mogućnost da radim na sebi i izgradim se kao ličnost – priča za portal Krug Dragan, dodajući da su marljiv rad, strpljenje i vera u Boga odredili njegov životni put.
Nisu, priseća se, retke bile situacije koje su mu delovale bezizlazno, ali je rano, kako navodi, naučio da u molitvama traži spas. Danas veruje da je rođen pod nekom vrstom srećne zvezde, jer izlaze iz brojnih nedaća koje su fa svakodnevno sustizale ne ume drugačije da objasni.
Uslov da bude u Dečjem selu bio je da uredno pohađa školu. Zato Dragan nije imao mnogo dileme u planiranju svoje budućnosti.
– Uredno školovanje mi je garantovalo ostanak u Dečjem selu, a kasnije i u Zajednici mladih. Druge opcije su bile povratak biološkoj porodici, smeštaj u hraniteljsku porodicu ili smeštaj u Dom za nezbrinutu decu. Po završetku srednje škole upisao sam Tehnički fakultet u Čačku i tako nastavio da budem štićenik Dečjeg sela do kraja studija. Nakon školovanja, svi smo dobijali pomoć u pronalaženju zaposlenja, ali ja sam već pred kraj studija ovladao sa dovoljno znanja i veština, pa je posla bilo na pretek. U međuvremenu sam otvorio i firmu koja pored pružanja fotografskih usluga među delatnostima ima i kreiranje sadržaja za promociju raznih proizvoda na društvenim mrežama, a poslove sam, pored Srbije, uspevao da pronađem u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.
Puno padova i uspona obeležilo je život ovog mladog čoveka koji oseća neizmernu zahvalnost prema onima koji su mu pomogli da se podigne sa dna.
– Danas volim da kažem da sam imao puno mama. To su naše tete iz Dečjeg sela koje su, pokušavajući da zamene naše biološke roditelje, žrtvovale sebe. Činile su to uvek više i bolje nego što je uobičajeno za nekog kome je to posao. Da je to “posao” – mi nismo mogli da osetimo. Neki, nažalost, nisu uspeli i vratili su se na marginu društva, tamo gde ih je život odveo još u najranijoj mladosti. Ja danas pričam priču u ime svih onih koji su prebrodili najteže i koji su sada spremni da stvaraju i sopstvenu porodicu. Stekao sam fakultetsku diplomu, osamostalio se, radim posao koji volim, ali najponosniji sam na to što sam naučio da praštam. Oca sam, nakon rastanka. video samo jednom. Majku sam viđao nešto češće, ali prisniji odnos nisam stekao ni sa njom. Svima sam oprostio, duboko verujući da bi oni učinili sve bolje samo da su umeli. Život je dobra borba – uveren je Dragan.
On je jedan od onih koji su rano osetili da je, možda, najhrabrija odluka svakog čoveka – ta da nauči da „otpusti“ ono što boli srce i dušu. Zato je opraštanje njegov dar za druge, a to što je umeo da nastavi dalje – dar koji je napravio sam sebi. Želimo mu da uskoro dođu i svi drugi darove koje život ima za one koji ga toliko vole.
Aleksandar Raković
Ovaj medijski sadržaj deo je projekta „Lokal pres Lab 2.0” koji je razvijen i podržan od strane programa „Medijski inkubator za Zapadni Balkan“ Free Press Unlimited, koji je finansiran od strane Ministarstva spoljnih poslova Holandije
