POBUNJENI KNJIŽEVNI JUNAK

piše Dragan Bajović

Poznati beogradski boem i lutalica Radoš Terzić, bio je uzbudljiva ličnost, ali nikada pisac koga bi neko mogao pokrasti, a sebe je smatrao marksistom i nepriznatim revolucionarnim pesnikom

(1982 – 1985)

Na Novembarskom salonu vizuelnih umetnika u Kraljevu, koji je održan na dve lokacije – u Narodnom muzeju i Galeriji “Maržik”o čemu smo već isvestili, zapazio sam delo Mirze Dedaća,u svakom slučaju duhovito i malčice crnnohumorno. Na tom delu sam video, valjda je Dedać tako hteo, više posmrtnica sa petokrakama i na jednoj od njih ugledao Radišu Terzića, junaka romana “Šumski građaninin” Mome Dimića i filma  “Kako sam sistematski uništen od idiota” za koji su scenario napisali Moma Dimić i Slobodan Šijan. Naš umetnik Mirza je,oprostićemo mu to, nije  baš bio dovoljno obavešten, ili je,namerno,izbegao pominjanje pisca koji je stvorio Babi Papušku. Možda je to zbog umetničkog doživljaja – Šijan je, navodno, popularniji od Dimića. Ali, nije tako bilo. Dimić je “stvorio” Babija, pa se Šijan Potom zaintersovao za tog, u to vreme (1983) živog čoveka, pa se povezao sa Dimićem, koga je, ionako, ranije poznavao, da nekako naprave taj film. Dimić i Šijan su bili koscenaristii. Zbog poštovanja prema Dimiću,koji je preminuo sa samo 64 godine i koji je bio moj drugar, objavljujem u mojoj rubrici odlomak o Babi Pupuški, iz moje knjige.pod naslovom “Zapisi iz gipsa” koja je objavljena krajem 2007.

A ovo “Kako sam sistematski uništen od idiota” je, zapravo, naslov autobigrafskog romana Radoša Terzića, koji mu je, to njegovo duhovno čedo, kako je govorio, pokrao Moma Dimić .Iz samog romana koji sam video u rukopisu, bukvalno u rukopisu pisanom hemijskom olovkom, teško da se bilo šta moglo nazreti od onoga što je objavljeno u romanu “Šumski građanin” Mome Dimića.

Čo­vek sle­de­će epo­he

Po­zna­ti be­o­grad­ski bo­em i lu­ta­li­ca Ra­doš Terzić (Ivanovci 1931 – Beograd 1985) sredinom sedamdesetih i početkom osamdesetih godina dvadesetog veka „ušao“ je i u li­te­ra­tu­ru na „velika vrata“. Ovog or­to­dok­snog, ka­ko sam za se­be kaže, mark­si­stu i ne­pri­zna­tog re­vo­lu­ci­o­nar­nog pe­sni­ka, u ro­man je „uba­cio“ naš spi­sa­telj Mo­ma Di­mić (danas su i Dimić i Babi na nekom drugom. Moma je umro 2008. sa 64 leta,dok je Radoš umro sa samo 54 godine, ali ne od raka za koji se kleo da ga ima,već od srčanog udara. Dimić je već po­znat po svom li­te­rar­no-do­ku­men­tar­nom ner­vu (“Živeo život Tola Manojlobić; 1966). Ra­doš Ter­zić je po­sred­stvom Di­mi­ća „uni­šao“, ka­ko bi sam re­kao, u ro­man „Šum­ski gra­đa­nin“ („Srpska književna zadruga“, Beograd, 1982). I ne sa­mo da je „uni­šao“, već se či­tav ta­mo za­vu­kao. „Šum­ski gra­đa­nin“ je knji­ga o nje­mu, ta­ko je, ko­nač­no, ovaj ne­pri­zna­ti, bes­prav­no – ka­ko gor­ko zvu­či kad to sam za se­be ka­že – re­vo­lu­ci­o­nar­ni pe­snik, pro­po­ved­nik Mark­so­vih ide­ja, iz­u­ča­va­lac me­di­ci­ne i dru­gih te­ških na­u­ka i za­ljubljenik u Če­o­vu re­vo­lu­ci­ju (če Ge­va­ri je po­sve­tio po­du­žu po­e­mu pi­sa­nu u de­se­ter­cu), do­bio „svoj“ ro­man i na taj na­čin ušao u isto­ri­ju i pamćenje.

Pi­sac ovih re­do­va po­zna­je i Di­mi­ća, auto­ra ro­ma­na, i Ter­zi­ća, glav­nog ju­na­ka ro­ma­na. Sa Ter­zi­ćem sam se upo­zna­vao dva pu­ta. Pr­vi put ka­da me je M. Di­mić od­veo kod nje­ga, bi­lo je to ne­gde kra­jem ja­nu­a­ra 1978, dru­gi put či­ta­ju­ći „Šum­skog gra­đa­ni­na“. I, za­i­sta, Ter­zi­ća će­te, ako vam je uopšte do to­ga, naj­bo­lje upo­zna­ti či­ta­ju­ći ro­man.

Mo­ma Di­mić mi je još pre tog ja­nu­a­ra 1978. pri­čao da pi­še knji­gu o još jed­nom bi­ću iz stvar­nog ži­vo­ta. Čak mi je po­ka­zao fo­to­gra­fi­ju tog svog bradatog  junaka u ku­pa­ćim ga­ća­ma-mi­ni­mal­ka­ma sa be­lom štraftom preko sre­di­ne i s ne­ka­kvom knji­gom u ru­ci. Ve­ro­vat­no zbog ovog re­kvi­zi­ta (knji­ge) iz­raz njegovog li­ca delovao je još uvek mladićki i misa­o­no dubok. Uz tu sli­ku, Di­mić je posedovao i vi­zit kar­tu ju­na­ko­vu na ko­joj je pi­sa­lo : „Ra­doš Ter­zić, re­volucionarni pe­snik, ho­tel park, Be­o­grad“. Ime „ho­te­la“ ni­je bi­lo štam­par­skom greškom na­pi­sa­no ma­lim slo­vom. Jed­no­stav­no, pre­bi­va­lište čo­ve­ka sa fo­to­gra­fi­je bi­li su par­ko­vi glav­nog gra­da. Iz­ra­zio sam že­lju da se upo­znam sa ovim sta­na­rom par­ko­va i da po­kušam da na­pra­vim in­ter­vju sa njim. Me­đu­tim, Di­mić mi re­če da je ne­dav­no iz­me­đu Ter­zi­ća i nje­ga došlo do že­sto­ke sva­đe na mo­ral­nom pla­nu. Na­i­me, Ter­zić je zah­te­vao od svog „bi­o­gra­fa“ (ovu ti­tu­lu je sam do­de­lio Di­mi­ću) da mu ovaj u svom dvo­ri­štu još za života po­dig­ne mo­nu­men­tal­ni spo­me­nik. Po­što „bi­o­graf“ ni­je bio spre­man da mu u tom tre­nut­ku ta­ko ne­što ispuni, Ter­zić se smrt­no uvre­dio.                                                                                                                                                 

Po­sle dve go­di­ne, baš po­me­nu­tog ja­nu­a­ra 1978, obrem se po­no­vo kod Di­mi­ća. U raz­go­vo­ru se po­no­vo do­tak­ne­mo pi­sa­nja nje­go­vog no­vog ro­ma­na (“Šumski građanin”). Ni­je se još po­mi­rio sa glav­nim ju­na­kom, ali je, u me­đu­vre­me­nu, us­peo da na­pi­še pet-šest poglavlja, od­no­sno pri­ča ro­ma­na. Osta­tak je tek tre­ba­lo da se do­pi­še. Da­kle, po­mi­re­nje je ne­mi­nov­no. Sto­ga od­lu­ču­je­mo da baš tog da­na ode­mo do Ter­zi­ća, na „ru­čak po­mi­re­nja“, ka­ko smo ka­sni­je kr­sti­li taj Di­mi­ćev no­vi, a moj pr­vi su­sret sa Ter­zi­ćem. Iz Mi­ri­je­va, sela na rubu Beograda, gde je Di­mić bio na­sta­njen, kre­ne­mo auto­bu­som do Tr­ga re­pu­bli­ke. Sa tr­ga pe­ši­ce do Te­ra­zi­ja, sa Te­ra­zi­ja si­đe­mo u Bal­kan­sku uli­cu. „Zar Ter­zić ži­vi baš u cen­tru Be­o­gra­da? – pi­tam. – čta je sa par­ko­vi­ma?“ „Ja­nu­ar je“, odgova­ra Dimić. I, evo nas: Bal­kan­ska 26. Sta­ra šestospratna ku­ća. Po­red sa­mog ula­za za sta­na­re te ku­će na­la­zi se pro­dav­ni­ca pre­hram­be­nih pro­iz­vo­da. Di­mić ula­zi u pro­dav­ni­cu i ku­pu­je ki­lo­gram hle­ba. „Da na­hra­nim ju­na­ka“, ka­že… Pe­nje­mo se str­mim, uskim, mrač­nim i prlja­vim ste­pe­ni­štem na sam vrh zgra­de, na ta­van. Pro­la­zi­mo kroz ne­ke za­mrše­ne, uske hod­ni­či­će, ko­ji su, oči­gled­no, pro­iz­vod mno­gih da­šča­nih pre­gra­da na­pra­vlje­nih od stra­ne ko zna ka­kve ar­mi­je bes­kuć­ni­ka. Sti­že­mo do ze­le­nih vra­ta iz­dig­nu­tih iz­nad po­da ta­va­na. Ku­ca­mo i uskače­mo u ma­le­nu, da­ska­ma ogra­đe­nu pro­sto­ri­ju, je­dva tri sa tri metra.                                                                                                                                                                                                                                                                           Pr­vo što sam ugle­dao bio je kre­vet. Na nje­mu ogromna lju­di­na za­ra­sla u bra­du. To je Ter­zić. Zai­sta, podseća na Mark­sa. Le­vo od kre­ve­ta sto­ji jed­na oma­nja, ali po­za­mašna žena (ka­sni­je ću sa­zna­ti da je to go­spo­đa Re­za) i na re­šou bače­nom na sred so­be pr­ži ri­bu. Ter­zi­će­va pre­gra­da-go­lu­bar­nik ne­ma pro­zo­re, ta­ko da se od Re­zi­ne ri­be je­dva vi­di i di­še. Do­ma­ćin Ter­zić nas, na­iz­gled, pot­pu­no ne­za­in­te­re­so­va­no po­gle­da.

Žr­tva osta­ta­ka ko­mu­ni­zma

Pošto se prihvatismo skronog obeda, počeh da snimam intervju sa junakom Dimićevog romana još uvek u nastajanju.

D:… Vi poč­ni­te… Pri­čaj­te… A ja ću ka­sni­je da na­pra­vim uvod…

R: Ra­doš Ter­zić iz se­la Iva­no­va­ca kod Lji­ga… Pa, ro­đen sam u se­o­skoj po­ro­di­ci kao de­ve­to ne­že­ljeno  de­te i ota­da su po­te­kle sve mu­ke ži­vot­ne. U de­ve­toj go­di­ni, kao ne­za­vr­še­no đa­če osnov­ne ško­le, kre­nuo sam u svet, tr­bu­hom za kru­hom, kao slu­ga se­o­ski da za­ra­đu­jem hleb… Slu­žio sam ga­zdu de­vet go­di­na. On mi je obe­ćao da mi da ze­mlju ali da če­kam dok odu Nem­ci, a ka­da su oti­šli Nem­ci on­da je on re­kao če­kaj dok odu par­ti­za­ni. I ta­ko sam uza­lud slu­žio i vi­deo da od to­ga ne­ma ni­šta, jer sam već bio u omla­di­ni i SKOJ-u i znao da ne­će ni­ka­da par­ti­za­ni oti­ći. On­da sam kre­nuo na do­bro­voljne rad­ne ak­ci­je, a odmah po­tom i na kovački za­nat u  Be­o­grad…                                                                                                                                                   

Bu­du­ći da je bio Be­o­grad ra­zo­ren i ni­je ima­lo dr­žav­nih pred­u­ze­ća, bio sam pri­nu­đen da učim auto­ko­vač­ki za­nat kod pri­vat­ni­ka ko­ji me je kr­vo­loč­no i kr­vo­pij­ski eks­plo­a­ti­sao do ko­nač­nog one­spo­so­blje­nja, jer od teškog i na­por­nog ra­da kič­ma je stra­da­la i pr­šljenovi. Posle to­ga le­žao sam u gip­su tri go­di­ne u Risnu i to vre­me is­ko­ri­stio kao svoj uni­ver­zi­tet – iz­u­ča­va­nje mark­si­zma i le­nji­ni­zma kao već ta­da­šnji sko­je­vac… i po­sle to­ga ostao sam in­va­lid sto­pro­cent­ni, a in­va­lid­ska pen­zi­ja ni­je re­še­na zbog ne­pri­zna­va­nja rad­nog sta­ža slu­go­va­nja, še­gr­to­va­nja i bo­lo­va­nja. Ta­ko sam da­lje na­sta­vio iz­u­ča­va­nje mark­si­zma i is­ko­vao se­be u re­vo­lu­ci­o­na­ra i re­vo­lu­ci­o­nar­nog pe­sni­ka. Ma­da se vo­di­la bor­ba pro­tiv eks­plo­a­ta­ci­je čo­ve­ka pro­tiv čo­ve­ka, ja sam bio žr­tva tih osta­ta­ka tru­lih ka­pi­ta­li­stič­kih ele­me­na­ta, ko­ji su, na­ža­lost, osta­li, a tre­ba­li su bi­ti li­kvi­di­ra­ni ili u za­dru­ge udru­že­ni da im se ne osta­vi pra­vo da ne­sme­ta­no ek­plo­a­ti­šu mla­de lju­de i uni­šta­va­ju ih kao i ra­ni­je.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                               Kasni­je sam na­sta­vio svo­ju re­vo­lu­ci­o­nar­nu iz­grad­nju iz­u­ča­va­njem mark­si­zma i le­nji­ni­zma, za­tim i če­ge­va­ri­zma. On­da sam po­čeo da pišem re­vo­lu­ci­o­nar­nu po­e­zi­ju.

D: Ka­da već re­ko­ste da ste po­če­li da pi­še­te re­vo­lu­ci­o­nar­nu po­e­zi­ju, vi ste na­pi­sa­li jed­nu po­e­mu ko­ja se zo­ve „Naj­ve­ćem re­vo­lu­ci­o­na­ru“. Ona je, u stva­ri, po­sve­će­na Če Ge­va­ri. Pa, ho­će­te li da nam ne­čto ka­že­te o stva­ra­nju te po­e­me?

R: Da! Ho­ću! Bu­du­ći da sam iz­u­ča­vao ku­ban­sku re­vo­lu­ci­ju i ona me je neo­bič­no in­spi­ri­sa­la, jer je za­i­sta iz­ve­de­na na je­dan fan­ta­sti­čan na­čin u ta­kvom sve­tu La­tin­ske Ame­ri­ke, ka­pi­ta­li­stič­ke, gde su se po­ja­vi­li ta­kvi di­vo­vi kao što je Fi­del Ka­stro i Če Ge­va­ra, ko­ji je se­be uzeo da je pro­fe­si­o­nal­ni re­vo­lu­ci­o­nar i osta­vio iz­vo­je­va­nu re­vo­lu­ci­ju, mi­ni­star­ski ka­bi­net i pošao da­lje u svet da iz­vo­di svet­sku re­vo­lu­ci­ju… Jer, u isto­ri­ji čo­ve­čan­stva ni­smo ima­li čo­ve­ka ta­kvog ka­li­bra, ta­kve sna­ge i du­ha i ta­kve ve­li­či­ne, idej­ne i mo­ral­ne či­sto­te, da kre­ne iz ze­mlje u ze­mlju da di­že re­vo­lu­ci­ju či­sto so­ci­jal­nu u kla­sič­nom smi­slu mark­si­zma i da se od­rek­ne sve­ga – po­ro­di­ce i sop­stve­nog ži­vo­ta, i ta nje­go­va mo­ral­na ve­li­či­na, idej­na či­sto­ta nje­go­vog mo­ra­la me je in­spi­ri­sa­la da sam mu na­pi­sao him­nu, ide­o­lo­ščku odu, ona­kav ka­kav je bio, pa, eto, že­lim da vam je od­re­ci­tu­jem, jer sam je re­ci­to­vao u Sa­li he­ro­ja, na dan nje­go­ve ko­me­mo­ra­ci­je, ko­ja je do­ži­ve­la naj­ve­ću sla­vu i uspeh i ko­ju su svi za­vo­le­li, pa sam ta­ko, eto, i re­šio da je od­štam­pam, ali, eto, zbog svo­je re­vo­lu­ci­o­nar­ne oštri­ne i zbog to­ga što sam je na­pi­sao u epu, u na­rod­nom sti­hu, ne mo­gu je čtam­pa­ti o trošku ne­kog pred­u­ze­ća, već mo­ram u sop­stve­nom iz­da­nju, ali mi je sta­lo jer sam za­ljubljne u Čea za­to što je ostao dosledam sebi. On je re­kao  revolucionar mora da ostane onakav kakav je u revoluciji do kraja, a revoluciju treba gurati napred kao bicikl, jer ako se gura ona brzo pada i propada. I, eto, želeo bih da vam je odrecitujem, neka je, neka bude posvećena narodu.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 

Du­bo­kim, pro­mu­klim ba­ri­to­nom, dva pu­ta gla­sni­je ne­go do ta­da: „ER­NE­STU ČE GE­VA­RI… Naj­ve­ćem re­vol­ci­o­na­ru ovog sve­ta“…. Go­vo­ri či­ta­vu po­e­mu iz gla­ve. Na nah­tak­sni po­red kre­ve­ta, de­se­tak bo­či­ca ra­znih le­ko­va, dve is­pra­žnje­ne i jed­na do po­la is­pi­je­na fla­ša pi­va i osta­ci ne­ka­kve ri­be ko­ju je za sve vre­me na­šeg raz­go­vo­ra, stva­ra­ju­ći ne­pod­no­šljiv  ma­stan dim, pr­ži­la po­za­ma­šna i upor­na go­spo­đa Re­za.

Re­ci­to­va­nje je, po­sle do­brih pet­na­e­stak mi­nu­ta, za­vr­še­no sjaj­nim us­kli­kom:

„O, GE­VA­RA, MOJ IDEJ­NI I DU­HOV­NI BRA­TE, I KAD BU­DEM UMI­RAO MI­SLIĆU JA NA TE!“

Po­sle krat­kog, spon­ta­nog apla­u­za pri­sut­nih, in­ter­vju se na­sta­vlja. 

Je­dan od naj­ve­ćih uspe­ha

D: Vi ne sa­mo da se ba­vi­te knji­žev­no­šću, već ste i ne­ke na­še pi­sce in­spi­ri­sa­li da o va­ma pi­šu. Na­i­me, u knji­zi Mi­lo­va­na Da­noj­li­ća „Ka­ko je Do­bri­slav pro­tr­čao kroz Ju­go­sla­vi­ju“, u ko­joj se go­vo­ri o ne­pri­zna­tim ju­go­slo­ven­skim pe­sni­ci­ma, vi za­u­zi­ma­te zna­čaj­no me­sto. Tu vas Da­noj­lić po­mi­nje pod pu­nim ime­nom i pre­zi­me­nom i ci­ti­ra je­dan vaš stih, po va­šem mi­šlje­nju ve­o­ma očtar. Ho­će­te li ne­čto o to­me da nam ka­že­te?

R: Da, ho­ću! (Po­sle sva­kog pi­ta­nja ova­ko po­či­nje. Ovo „da, ho­ću“ ve­o­ma gla­sno iz­go­va­ra ta­ko da se ima uti­sak da će od­mah po­sle to­ga kao iz ru­ka­va da­ti od­go­vor na po­sta­vlje­no pi­ta­nje. Me­đu­tim, iz­me­đu „da, ho­ću“ i sle­de­će re­če­ni­ce pra­vi vr­lo du­gu pa­u­zu i du­bo­ko uz­di­še). To mi je bio, da ka­žem, je­dan od naj­ve­ćih uspe­ha po­sle pi­sa­nja dru­gih u ra­znim no­vi­na­ma i ča­so­pi­si­ma. Ja sam do­ži­veo da uiđem u isto­ri­ju knji­žev­no­sti kao re­vo­lu­ci­o­nar­ni pe­snik baš u toj knji­zi Mi­lo­va­na Da­noj­li­ća, mo­jeg se­lja­ka i ze­mlja­ka, i, da ka­žem, jed­ne vr­ste uče­ni­ka. Sa­mo, on je otiščao dru­gim pu­temščko­la­ra­ca i pro­fe­si­o­nal­nih pi­sa­ca, dok sam ja ostao kao re­vo­lu­ci­o­nar­ni pe­snik, ne­pri­zna­ti go­to­vo, jer ni­sam sti­gao da ob­ja­vim ništa svo­je.

Taj stih je za­i­sta sa­mo je­dan iz mo­je ži­vot­ne po­e­me isto ta­ko ve­li­ke kao ova o Če Ge­va­ri, a on je se za­i­sta bo­rio (mi­sli na Da­noj­li­ća) pu­nih dva­de­set go­di­na da ob­ja­vi taj stih – „Vre­me za ugnje­ta­če i ugnje­te­ne pro­me­ni­lo se ni­je/ Tre­ba no­va re­vo­lu­ci­ja da se di­že/ i no­va krv da se li­je“ – jer, za­i­sta, bi­lo je ve­li­ke bor­be oko to­ga, ali, eto, za­hva­lju­ju­ći raz­u­me­va­nju i Jav­nog tu­ži­la­čtva i osta­lih, on je ostao kao je­di­no mo­je, da ka­žem, du­hov­no če­do ob­ja­vlje­no, ko­je je oti­šlo u jav­nost. Mo­ram da za­hva­lim Mi­lo­va­nu Da­noj­li­ću na to­me, a, ina­če, žao mi je što ni­je mo­gla da ode ce­la ži­vot­na po­e­ma i što, kao što na­vo­di iz mo­jeg obim­nog ži­vo­to­pi­sa „Ka­ko su me idi­o­ti uništi­li u ži­vo­tu“. Na­ža­lost, to ne mo­gu ob­ja­vi­ti, jer sam pro­u­ča­va­njem me­di­ci­ne, pa i fi­lo­zo­fi­je i psi­ho­lo­gi­je i osta­lih na­u­ka, bu­du­ći da sam mno­go vo­leo da či­tam i iz­u­ča­vam, do­šao do ot­kri­ća bli­skog kra­ja ko­ji će do­ći usled naj­pod­mu­kli­je bo­le­sti ko­ju, na­ža­lost, ni­su shva­ti­li, ni­su hte­li da shva­te ti uobra­že­ni le­ka­ri-gran­do­ma­ni, mi­to­ma­ni­ja­ci, ko­ji mi­sle da sve oni zna­ju, a mi dru­gi pa­ci­jen­ti, lju­di, ni­šta. Mo­ram da ob­ja­snim taj stih pr­vo iz one ži­vot­ne fi­lo­zo­fi­je da sva­ko za­što ima svo­je za­to i da dalje pre­đem na mark­si­zam da uslo­vi pra­ve čo­ve­ka – ka­ko ka­že Marks: „Sve za­vi­si od uslo­va, me­sta i vre­me­na.“ Ja, kao skr­ha­ni sin rad­nič­ke kla­se i so­ci­jal­no-imo­vin­ski obes­pra­vljen, iz­u­ča­va­ju­ći mark­si­zam, le­nji­ni­zam, kao i če­ge­va­ri­zam, vrše­ći psi­ho­a­na­li­zu dru­štva i se­be – jer, ja sam or­to­dok­sni mark­si­sta i moj je po­gled na svet mark­si­stič­ki – taj gnev, taj stid, ka­ko je još i Marks go­vo­rio da je i stid im­puls re­vo­lu­ci­o­nar­nog ža­ra, jer sam, na ne­ki na­čin, eto, na dnu dru­štva, so­ci­jal­ni pro­blem, a, po svo­jim vred­no­sti­ma, unu­tra­šnjim, in­te­lek­tu­al­nim i in­ti­u­tiv­nim i kva­li­tet­nim, ljud­skim, tre­bao bih da bu­dem na, da ka­žem, da­le­ko ve­ćem ni­vou. No, na­ža­lost, ni­je još us­pe­lo, ni­je još mark­si­stič­ki, da ka­žem, pri­me­nje­no i stvo­re­ni uslo­vi da se sva­kom da pre­ma svo­joj spo­sob­no­sti… Jer, ja sam bio još u de­tinj­stvu i osnov­noj ško­li od­li­čan i pr­vi đak, kao i da­lje u za­nat­skoj čko­li, i bi­la mi je že­lja za da­ljim uče­njem, ali ni­sam imao za to uslo­ve, a ni­ko mi ih ni­je hteo pru­ži­ti. Od po­ro­di­ce se­o­sko-idi­ot­ske, ne­spo­sob­ne, pa do dalje, na­ža­lost…

Ju­nak obim­nog ži­vo­to­pi­sa

D: Re­ci­te nam ka­ko ži­vi je­dan ne­pra­ved­no ne­pri­zna­ti or­to­dok­sni mark­sist i ne­pri­zna­ti re­vo­lu­ci­o­nar­ni pe­snik.

R: Po tom pi­ta­nju mo­ram da ka­žem za­i­sta te­ške re­či. Kao što Mi­lo­van Da­noj­lić, moj ze­mljak iz Iva­no­va­ca,  na­vo­di u toj knji­zi ka­ko se po jed­nom psi­ho-so­ci­jal­nom, mi­slim psi­ho­a­na­li­tič­kom utvr­đe­nju vi­di da se ti lju­di stva­ra­ju, zbog tih fa­za ne­mo­ći u ko­ji­ma ne mo­gu da do­đu do iz­ra­ža­ja, čak stva­ra­ju i zlo­čin­ci… A ja sam, za­hva­lju­ju­ći mark­si­zmu, kao i dru­gim fi­lo­zo­fi­ja­ma, se­be u tom po­gle­du sa­ču­vao na naj­ve­ćoj mo­ral­noj vi­si­ni i ne­ka­ko, po onoj na­rod­noj, da svak mo­ra da no­si krst svo­je sud­bi­ne… Ali, vr­lo je, vr­lo teško i mo­ram da ka­žem da za­i­sta tre­ba da se pru­ži mo­guć­nost lju­di­ma ko­ji se ba­ve po­e­zi­jom, pa iako ni­su na ni­vou sa­vre­me­ne pro­ze, jer ona se svu­da lan­si­ra, dok se ova, eto, na­rod­na ne pri­zna­je. Mi­slim da je to ža­lo­sno, jer odav­na se pri­ča da se ne vo­le od­na­ro­đe­ni po­li­ti­ča­ri i ta­ko da­ge. Uop­šte, pro­blem otu­đe­nja naj­ve­ći je pro­blem sve­ta, ra­zu­mlji­vo taj pro­blem je Marks naj­du­blje ob­ra­dio i ja sam ga du­go pro­u­ča­vao. Ta ne­moć ljud­ska mo­že da uni­šti čo­ve­ka, jer tu su dva pu­ta: ili sa­mo­u­ni­šte­nje se­be ili pro­test pro­tiv tog dru­štva. Mi­slim, ta ne­moć, kao što zna­mo uop­šte u isto­ri­ji ljud­skog ro­da, stva­ra­la je i bo­go­ve i cr­kve i ra­to­ve i… to sve mo­že da se li­ši, mo­že da se na­đe le­ka to­me. Jer, da­nas vi­di­mo te lju­de ka­ko se bo­re i ka­ko ra­de i ka­ko sa­mi štam­pa­ju i ka­ko že­le da to po­klo­ne na­ro­du od­u­zi­ma­ju­ći od svo­jih usta, eto, kao što i ja sam gla­du­jem da bi to štam­pao i po­klo­nio na­ro­du, jer vi­dim da na­rod to vo­le i tra­ži, a ne mo­gu da ih ova­ko na­štam­pam pri­vat­no na ge­štet­ne­ru ili fo­to­ko­pi­ji… Mi­slim da tre­ba do­zvo­li­ti, tre­ba pru­ži­ti uslo­ve i tim lju­di­ma, na­rod­nim pe­sni­ci­ma, za­to što mi da­nas ima­mo, na­ža­lost, do­sta ne­pi­sme­nih, eto, ko­ji još ume­sto pot­pi­sa sta­vlja­ju oti­sak pal­ca, pa naravno da ne raz­u­me­ju tu sa­vre­me­nu pro­zu. Tre­ba da bu­de je­dan bla­gi pre­laz iz­me­đu na­iv­ne po­e­zi­je i pro­ze. Mi­slim da bez ri­me, bez sti­ha, pe­sma ne­ma svo­ju du­bi­nu  i to­pli­nu i da se mo­ra raz­li­ko­va­ti od pro­ze. Ma­da sa­vre­me­na pro­za ima ši­ro­ku moć iz­ra­ža­va­nja, ali gu­bi onu to­pli­nu i du­bi­nu i sna­gu na­rod­ne pe­sme. Mi zna­mo iz isto­ri­je da „pe­sma nas je odr­ža­la, pe­smi hva­la“, a ja mo­ram da do­dam  još i sti­ho­ve: „U pe­sni­ke i haj­du­ke ne ide se bez ve­li­ke mu­ke“. To je te­ška stvar ko­ju ma­lo ko mo­že da raz­u­me, sem onaj ko piše. Ja mo­ram da do­dam da sam tu po­e­mu o Če Ge­va­ri pi­sao u su­za­ma de­vet da­na ka­da je on po­gi­nuo i za­to je i do­ži­ve­la naj­ve­ći uspeh, pa, mo­ram još i to da do­dam, da je bi­la jed­na od in­spi­ra­ci­ja stu­dent­skih de­mon­stra­ci­ja (1968 – prim. auto­ra), jer sam je po­kla­njao stu­den­ti­ma i tra­ži­li su  štam­pa­ju­ći na geščtet­ne­re, na prin­ci­pu Če Ge­va­ri­ne bor­be, po­šte­nja, či­sto­te i re­vo­lu­ci­o­nar­no­sti, da se bu­de što do­sled­ni­je re­vo­lu­ci­ji.

Zbog to­ga mi­slim i po­ru­ču­jem da tre­ba na­rod­ne pe­sni­ke sa­ču­va­ti od za­bo­ra­va i tre­ba im po­mo­ći, jer oni do­la­ze do sa­mo­u­ni­šte­nja, a to je tra­ge­di­ja. Da­nas su ve­o­ma, ve­o­ma sku­pe štam­pa­ne stva­ri. Kao što zna­mo, mi­li­on­ska su­ma tre­ba za je­dan štam­pa­ni ta­bak. Evo, ja već pu­nih de­set go­di­na se bo­rim da bi ovu him­nu o Če Ge­va­ri od­štam­pao i, eto,  još ni­sam us­peo ma­da je vo­le i in­te­lek­tal­ci i rad­ni­ci, jer sam je pi­sao za ši­ro­ke ma­se. 

Re­vo­lu­ci­o­nar­ni  pe­sni­ci – mi­sli­o­ci

D: Re­ci­te nam ko­je ju­go­slo­ven­ske pi­sce ce­ni­te i za­što.

R: Ja, kao or­to­dok­sni mark­sist, bes­kom­pro­mi­sni re­vo­lu­ci­o­nar i re­vo­lu­ci­o­nar­ni pe­snik, ce­nim sa­mo re­vo­lu­ci­o­nar­ne pi­sce i an­ga­žo­va­nu knji­žev­nost, jer knji­žev­nost mo­ra da bu­de an­ga­žo­va­na, mo­ra da ima po­ru­ku umet­nič­ku i da se svet me­nja u bo­lji ži­vot. Ina­če, ap­strakt­nu knji­ževnost ne ce­nim, ap­strakt­nu po­e­zi­ju ne vo­lim. Vi­dim da to mno­gi lju­di či­ta­ju, ali, ipak, na­đem, tu i ta­mo, ba­če­nu knji­gu ili knji­ži­cu, što mi te­ško pa­da (Uz­dah!).. Sa­da, ra­zu­mlji­vo da ce­nim mi­sli­o­ce, bu­du­ći da sam i ja ro­đe­ni mi­sli­lac, ob­u­če­ni i iz­gra­đe­ni, i ozbilj­nu knji­žev­nost  ko­ja stvar­no  mo­ra da ima svo­je zna­če­nje. Iz­mi­šljenu ne ce­nim i stvar­no ne znam če­mu ona slu­ži za­to što sma­tram da u ovom sve­tu i u ovom ži­vo­tu na­šem ima do­volj­no dra­ma, tra­ge­di­ja ko­je tre­ba opi­sa­ti kao pre­ži­vlje­ne i do­ži­vlje­ne, jer sma­tram da ono što je do­ži­vlje­no to je naj­ja­če i sa ci­ljem da se me­nja u bo­lje, da to se vi­še ne po­no­vi. Sad mo­ram  da ov­de pa­ra­fra­zi­ram mi­sli Al­ber­ta Mo­ra­vi­je, ta­ko­đe mark­si­stič­kog pi­sca, ko­ji ka­že da je uvek ima­la po­li­ti­ka ve­ći uti­caj na knji­žev­nost, ne­go knji­žev­nost na po­li­ti­ku. Zbog to­ga, ra­zu­mlji­vo, ce­nim re­vo­lu­ci­o­nar­ne pi­sce, pe­sni­ke-mi­sli­o­ce kao što je bio An­drić, za­tim i Do­bri­ca Ćo­sić i Beć­ko­vić Ma­ti­ja i dru­gi slič­ni pi­sci me za­ni­ma­ju.

Raz­go­vor o lju­ba­vi

D: U ovom na­šem raz­go­vo­ru vi če­sto po­mi­nje­te lju­bav i is­ti­če­te da je ona ne­što naj­ple­me­ni­ti­je na sve­tu. Iza vas je sko­ro pet de­ce­ni­ja ži­vo­ta. Mo­ra da ima­te bo­ga­to lju­bav­no is­ku­stvo…

Sa­mo što sam iz­go­vo­rio ovu reč, go­spo­đa Re­za cik­nu: „A, to ne mo­že, Dra­ga­ne, iz­vi­ni, ali to ne mo­že!“… Me­đu­tim, Ra­doš, ob­ra­do­van pi­ta­njem, po sva­ku ce­nu ho­će da da od­go­vor… Pre­pi­su­jem sa mag­ne­to­fon­ske tra­ke taj­no sni­mlje­nu pre­pir­ku…

Re­za:…šta tu lu­paš…

M. Di­mić (oči­gled­no u na­me­ri da iza­zo­ve još ve­ću sva­đu, sta­je na stra­nu go­spo­je Re­ze): …To je isu­vi­še oštro…

Re­za: Da…

M. Di­mić: Po­mi­nješ pro­sti­tut­ke…

Ra­doš: Mo­lim?!

M. Di­mić: Po­mi­nješ ta­mo pro­sti­tut­ke…

Ra­doš: Pa, do­bro, ja ho­ću…

Re­za: Ma šta ti ho­ćeš. Daj ti le­po ne­moj da zvrn­daš, mo­lim te…

Ra­doš:… jed­nu mi­sao o lju­ba­vi…

M. Di­mić: Do­bro je, za­vrši­li smo, znaš…

Re­za: Za­vr­ši to. Ka­kvoj lju­ba­vi, je­bo ti bog lju­bav…

(Ču­je se smeh pe­tog čo­ve­ka ko­ji se, u me­đu­vre­me­nu, uču­njao u Ra­do­šev go­lu­bar­nik. Taj pe­ti imao je is­ko­la­če­ne oči, be­ret­ku na gla­vi, bio je pi­jan i to mu ni­je bi­lo do­volj­no. Otpijao je osta­tak Ra­do­še­vog pi­va ko­ri­ste­ći se no­vo­na­sta­lom si­tu­a­ci­jom).

Ra­doš (upor­no, obra­ća se me­ni): Uklju­či!

Re­za (na­sta­vlja): Di mo­že re­vo­lu­ci­o­nar da pri­ča o to­me, pa po­sle o lju­ba­vi… i da zvrn­daš tu… Je li Ni­ko­la Te­sla pi­sao o lju­ba­vi?

Ra­doš (si­gur­no): Ni­je!

M. Di­mić: Ne, on je is­klju­čiv. Ka­že, na­u­ka is­klju­ču­je…

Re­za: …Da, je­ste…

Pe­ti glas:… Is­klju­ču­je že­nu…

Re­za: On­da, ne­moj ti da br­lja­viš tu. Is­klju­či to, bra­le!

(Op­šti smeh. Sme­je se i Re­za. Me­đu­tim, Ra­doš je mr­tav ozbi­ljan i ne­ka­ko fru­stri­ra­no iz­gle­da).

M. Di­mić: Te­ško že­na­ma ako se pri­ča o nji­ma…

Re­za: Da, is­klju­či to!

Ra­doš: Če­kaj, bre…

Re­za: Ma osta­vi se ti tvo­je glu­po­sti, znaš. Ne­moj tu da br­ljaviiš ništa. Sad ja ži­vim s to­bom, me­ne ne smeš po­me­nu­ti, a i dru­gu ne smeš i, pre­ma to­me (obra­ća se me­ni), za­klju­či, deč­ko, to!

Radoš : … Ali, sa­mo…

Re­za: Ajd, zin ti, pa ću se ja čut…

Ra­doš: Uključi, kad ti ka­žem!

Re­za: Ma, ne­moj, sve ćeš za­sra­ti, da iz­vi­nu ovi deč­ki. Ne­moj, mo­lim te, ja te mo­lim…

Ra­doš : Ne, ne, ho­ću da ka­žem..

Re­za: Ma, šta češ ti da kažeš sade?

Ra­doš Ka­ko sam se bo­rio. Pu­sti, ću­ti, kad ti ka­žem… (da­lje ne­čto mr­mlja, ali već po­mirljivo i kao da je upla­šen).

Re­za: Ma, ne se­ri, kad ceo svet zna, bo­že me opro­sti kad mo­ram pred ovim lju­di­ma ta­ko… Me­ne ne smeš spo­me­nut, a ni onu pre­da mnom…

Ra­doš: Ne­ću da spo­mi­njem po­i­men­ce ni­kog…

Re­za: E, pa ne smeš ni me­ne!

Ra­doš: Ma, ne­maš ve­ze!

Re­za: Me­ne ne smeš ni u ka­ki slu­ča­ju, ni, ni…

Radoš : Ne, ne, ja go­vo­rim mark­si­stič­ki…

Re­za: Ma, idi ti, ka­ki mark­si­stič­ki…

Ra­doš: Da do­pu­nim šta je hteo Marks…

M. Di­mić (obra­ća se Re­zi): Evo, vi­di­te ka­kve mi ra­to­ve vo­di­mo…

Re­za (ne čuv­ši Di­mi­ća): Ma, ne, ne mo­žeš ti ka­ko hoćeš..Dra­ga­ne, ne daj mu, mo­lim te. za­klju­či to!

I ta­ko je ovaj ve­li­ki re­vo­lu­ci­o­nar, or­to­dok­sni mark­si­sta, Mark­sov, Čeov i NJe­go­čev fi­zič­ki dvoj­nik, iz­gu­bio još je­dan rat. O osta­lim nje­go­vim ra­to­vi­ma go­vo­ri „Šum­ski gra­đa­nin“ Mo­me Di­mi­ća.

Tekst Dragana Bajovića iz «Zum reporetar», Beograd, broj 833, 30. septembar 1982.prenet je u knjigu «Zapisi iz gipsa» istoga autora

Epi­log jednog mo­ral­nog ubi­stva

U ZUM “Re­por­te­ru” broj 848 ob­ja­vljen je in­ter­vju sa be­o­grad­skim bo­e­mom i lu­ta­li­com Ra­do­šem Ter­zi­ćem iz se­la Iva­no­va­ca kod Lji­ga, or­to­dok­snim sled­be­ni­kom Mark­sa, Le­nji­na i Če Gevare, ne­pri­zna­tim re­vo­lu­ci­o­nar­nim pe­sni­kom i glav­nimg ju­na­kom ro­ma­na „Šum­ski gra­đa­nin“ Mo­me Di­mi­ća. U tom in­ter­vjuu  Ra­doš Ter­zić, koji je za tu priliku na štakama došao kod ovog autora (Dragana Bajovića), istina vozom, u Kraljevo, ne­mi­lo­srd­no je op­tu­žio Mo­mu Di­mi­ća za pla­gi­jat i mo­ral­no ubi­stvo ko­je je ovaj, na­vod­no, po­či­nio pi­šu­ći ro­man „Šum­ski gra­đa­nin“.  Do op­tu­žbi je do­šlo tek po­što su pro­gla­še­ni do­bit­ni­ci Ok­to­bar­ske na­gra­de gra­da Be­o­gra­da za 1982, me­đu ko­ji­ma i Di­mić za ro­man „Šum­ski gra­đa­nin“. „Na­gra­da je — ka­že Ter­zić — mo­ja, a ne nje­go­va. To bih mo­gao i na su­du da do­ka­žem, ali ne­mam pa­re za advo­ka­te, tak­se i knji­žev­ne ve­šta­ke.. Smrt fažizmu, sloboda narodu“, tom je krilaticom završavao svako svoje pismo i obraćanje javnosti, ako bi bilo koga da ga sluša.

Eto, to je Babi Papuška, kome je, kako rekoh, nadimak dao pisac Moma Dimić. Bio je, zaista, uzbudljiva ličnost, ali nikada nije bio pisac koga bi neko mogao pokrasti. Ustvari, nije ni bio pisac. U Beogradu, na Bermudskom trouglu, on je bio samo Če, dok ga Dimić nije proglasio Babi Papuškom.

fotografije: Milisav Radovanović, Aleksandar Maričić