26. decembar 2016.
Aleksandar Maričić, Kraljevčanima poznat kao gitarista i genije za kompjutere, u svojoj priči u „Sizifu“, koja je naslovljena brojkama – “4494” zbog broja slovnih i znakova interpunkcije u njoj, piše o planeti Zemlji čijim se čudima, uprkos svemu, divi; njegova proza, takav je utisak dolepotpisanog, kao da je odsanjana
Na promociji osmog broja kraljevačkog časopisa za umetnost „Sizif“ ovdašnjoj, istina malobrojnoj publici u Francuskoj kući, pre nekoliko dana predstavio se Aleksandar Maričić. On nije baš mlad, ali se na našoj literarnoj sceni pojavljuje onda kada niko to od njega nije očekivao, pa ga možemo svrstati u pisce mlađe generacije. Ovde su pisci, valjda je to nasleđe komunizma i samoupravnog socijalizma, mladi sve dok ne nestanu. Režim, ma kako da je koncipiran, ne voli pisce. Zašto? Zato što se u normalnim državama od pisaca uvek očekuje da se dignu protiv režima. Od pisaca se, takođe, očekuje da budu načitani, pismeni i zdrave pameti. A kojem je vlastodršcu stalo da neko, a ne samo pisci, bude pri zdravoj pameti, da bude načitan, da zna da to što misli i pisanim rečima objasni? Zato su se mnogi pisci u Titovo vreme i, naročito, u Slobino pretvorili u sastavljače odâ vođama i tako se svrstali u kategoriju udvoričkih i dvorskih pisaca. Oni su uživali, a mnogi od njih i danas uživaju, sve povlastice. Ne moraju baš da se trude, napisali su to što su napisali i to je dovoljno.
Aleksandar Maričić je Kraljevčanima poznat kao gitarista i genije za kompjutere. On u svojoj priči u Sizifu, koja je naslovljena brojkama – “4494” zbog broja slova i znakova interpunkcije u njoj, veliča planetu, divi se stvorenjima koja je nastanjuju, ali uglavnom onima životinjske vrste, divi se prirodnim pojavama, borbi za opstanak… Muzika ga nadahnjuje, pa često navodi nazive numera koje sluša i koje, reklo bi se, menjaju tok njegove misli. Njegova priča je malo hermetična, ali će sve one koji je pročitaju svakako naterati na razmišljanje o životu i njegovim lepim stranama. U “4494” sve vrca od života, odasvuda sa stranica iskaču nilski konji, slonovi, žirafe, gnuovi, gušteri, krabe, krokodili, sve je puno prirode, vode, sve žubori, sve se kreće i raduje životu…. .
Prenosim ovde reči koje je Aleksandar Maričić izgovorio u Francuskoj kući pre nego što je pročitao odlomak iz “4494” koje, donekle, objašnjavaju njegovu priču::
„Nadam se da će Sizif da nadraste lokalne okvire i postane prestižni časopis. Drago mi je što postoji još neko ko prati nit koja ima samo jednu dimenziju – dužinu. Ta nit je čista energija i vibrira na tačno određeni način. Ona je gradivni element mnogih univerzuma koji istovremeno postoje na ovom mestu, koji se međusobno prožimaju ali ne dodiruju. Sve se prožima a ništa ne dodiruje. Kad pogledamo jednu nit zavisno od toga kako ona vibrira mi je prepoznajemo kao neku od subatomskih čestica. U drugim univerzumima vide tu istu nit kao istu ili neku drugu subatomsku česticu. Postoji matematička formula koja opisuje teoriju svega. Za to joj je potrebno jedanaest dimenzija. Posledica jedanaest dimenzija kojima ona barata je postojanje 10 na 500-ti univerzuma. To je broj koji počinje jedinicom i ima 500 nula. Zamislite, ovaj naš univerzum prožima 10 na 500 univerzuma i niko ni za koga ne zna. Niko nikog ne vidi. Neki univerzumi su slični našem a neki nisu. Neki su malo različiti od nas a neki nezamislivo mnogo različiti. Toliki broj univerzuma implicira da postoji bar jedan univerzum u kome nema ničega… U kome je tama najkrajnja. Zato pišem. Jer u ovom našem univerzumu još uvek ima o čemu da se piše.“
„Sizif“ je koncipiran tako da su u njemu zastupljene sve vrste umetnosti. Rubrike se menjaju iz meseca u mesec, kako bi se održala dinamika stvaranja. Prvi broj časopisa izašao je u septembru 2015. godine. Urednik osmog izdanja je Aleksandar Marić, a osnivač Nikola Pandrc
Dragan Bajović
