24. januar 2017.
Koliko je puta pronašao, toliko je puta i izgubio. On zna da će je uvek pronaći, jedino što ne zna je – da li će je, kao do sada, svaki put izgubiti
„Nesvakidašnja žena; žena koju ne možeš sresti slučajno – ona se mora osetiti.“ – započinje razgovor, moj prijatelj Bunjuel – „Ona je umetnik, ali ne kao ja; ona je umetnik pokreta, umetnica koja je dahom ispisivala osmeh na mom vratu.“
Sedeli smo, Bunjuel i ja, u Kolarcu kad začuh ove reči kako izlaze iz grla, na prvi pogled, nepovezano. Ćutao sam, jer nisam imao šta da kažem, možda sam i mogao ali jednostavno nisam hteo. Nisam hteo da narušim ozbiljnost njegove boje glasa – bila je tupa; nekako hrapava; kao da se pesak spirao sa njegovih reči. Čekao sam da nastavi, pauza je bila neočekivano duga. Sa uzdahom nastavlja Bunjuel – „Ne zameri što ja ovako, sam sa sobom, ali bila je umetnica. Umetnica koja nije marila toliko za umetnost a bila je veća od svih umetnika. Njen hod je bio dovoljan da umetnost poklekne i zanemi.“ – rekoh mu, skoz mucavim glasom – „Pa… dobro, Bunjuel.. Ne znam šta da kažem.“ – i sasvim glupo nastavljam misao – „I ti si umetnik, pusti to. Nemoj se nervirati, jednostavno pusti.“ Kako sam izgovorio ove reči samo sam još više shvatio njihovu dubinu gluposti, ali me Bunjuel brzo prekinuo u razmišljanju: rečima – „Ja je ne držim, ona je neuhvatljiva. Nije ona bila ništa posebno, samo je umela da zavede moju neuhvatljivost. Neuhvatljiva žena zavodi neuhvatljivost pesnika ne mareći za sebe; ne mareći za mene. Imala je osećaj za lepotu, bila je lepa – još uvek je lepa. Umela je, sasvim slučajno, da pokrene neki razgovor i u istom trenutku zaćuti. Izazvala je u meni, jedno, ništa i izazvala je u meni, jedno, sve.“
Kako bih predstavio Bunjuela, radi lakšeg razumevanja njegovih reči, reći ću da je pesnik. Mislim da je to dovoljno; ali ne bilo koji pesnik; zato i, uostalom, volim da sedim s njim i pričam o umetnosti, najviše o pesmama i pesnicima. Bio je nekako drukčiji, njegove reči su bile, kao što rekoh, hrapave; pune oštrine što je teralo svaku nedoumicu pri nekom njegovom izlaganju. A da, Bunjuel je nadimak, neću reći njegovo ime, kao ni ime pomenute žene. Mislim da Bunjuel zaslužuje poštovanje da ne otkrijem ime njegove umetnice koja je, kako on kaže, uspela da zavede njegovu neuhvatljivost. I ja mu verujem. Verujem, jer znam kakav je; njegova senzitivnost je naoštrena na vetrometini osećaja i osećanja.
Ispijajući jeftinu kafu i rakiju primetih da Bunjuel, neprestano, zamišljeno, gleda prema ulaznim vratima. Kao da je čekao da se pojavi njegova muza, Euterpa ili Rerato; ili Melpomena. Mogao je da oseti njene korake; da predoseti njenu blizinu koja je izgledala toliko daleko – reći ću, neuhvatljivo. Videlo se to po njemu, po njegovom sedenju; iščekuje ženu čiji lik greje dubinu pogleda i, u zenicama, hladi neumorne, njene, korake.
„Bunjuel?“ – reših da ga prekinem u razmišljanju i pokrenem neku drugu temu – „Šta ti misliš, da li je zaista Gala bila presudna žena za Dalija?“
„Ne!“ – obrusi, Bunjuel.
„A ko je onda bio presudan za tog genija?“ – htedoh da mi malo pojasni, voli on da priča o slikarima, posebno o Daliju i Pikasu. Slikarstvo je za njega bila tesna veza sa poezijom. (Posebno je poštovao radove Zorana B. Kitića, slikara iz Kraljeva.)
„Ona.“ – reče Bunjuel.
„Ona je bila presudna za mene.“ – opet kratko, nije bilo uobičajeno za Bunjuela.
„Ko je ona?“ – s namerom počinjem razgovor koji sam hteo da izbegnem. Videlo se da još uvek čeka da se pojavi. Ona je, izgleda, njemu, bila jača i veća od slikarstva, i od poezije; od svega.
„Ona je gola žena koju sam pokušao da obučem rečima.“ – obori pogled prema cigareti u čijem je dimu video njeno postojanje.
„Kako to gola žena?“ – potpuno je bio nejasan.
„Lepo.“ – ućuta, ali brzo nastavi – „Ona je bila gola žena kojoj sam pokušao da skrojim najfinije haljine od reči kako bi bila zaštićena od najezde oluja, koje bi, sasvim sigurno, izazvale lom njenom telu; mislima. Zaslužuje da bude uvijena nekim krpicama od sna, brižnosti…“ – jedva je uspeo da završi misao.
„Jesi li uspeo?“ – ne znam šta da ga pitam više. Imao sam utisak kao da ništa nisam ni morao da pitam. Mogao je, izgleda, sam da priča o njoj. Nije mu trebao niko da bi je video, osetio, oslušnuo njenu golotinju nežnosti: nije mu čak ni ona bila potrebna, fizički; jer je; jasno, kristalno, čisto, mogao da vidi njeno lice koje se skriva iza magle. Njena daljina za njega nije bila prepreka već izazov.
„Pokušao sam.“ – sad je već pričljiviji – „Pokušao sam da, bar malo, ogrnem njena ramena koja su pucketala. Njeno telo je pucketalo. Nije to bilo obično pucketanje. Ne! Ne! Čula se užasna buka straha.“
„Pa šta je bilo onda?“ – sad već pitam onako, znam da će nastaviti po njegovom; da priča o njoj i predstavi je kao što su, Grci, lepotu neke devojke upoređivali sa božanstvom.
„Ništa, poražen sam u nemoći da je zadržim dok sam birao reči koje zaslužuje. Samo sam hteo da se baškari i bude sigurna. Da ne brine… Postavio bih veliku ogradu od igala da je brane od svih zala.“ – ovako je završio misao i tišina je ispunila, onu, njegovu, nedorečenost koja je više govorila od njega samoga.
Više nije bio zamišljen. Kao da se pojavila na mestu gde bi je, obično, zamišljao i oblačio rečima. Osetila se blaga prijatnost i blizina njegove muze – uspeo sam i ja da osetim njenu blizinu: osetio sam da postoji nešto snažno u njemu; ona je ispunjavala svaki njegov ugao tela, razmetala se po njegovoj glavi. Bunjuel joj je dozvoljavao, ponekad, da naraste toliko u njemu i ispuni ga prazninom njene daljine do granica kad misli počinju da se guše, gube u svom besmislu. Tad je najčešće pisao pesme o njoj; umetnici, muzi, golotinji nežnosti koja je ostavila, po svemu sudeći, ne trag nego čitave korake trenutaka koji svedoče o njenoj neponovljivosti i, ujedno, njenoj ranjivosti.
„Vidim je.“ – reče Bunjuel – „Moramo poći! Polako mi izmiče, ne smem je izgubiti.“ – krenuo je ka vratima; krenu je za njom. Uspeo je da je pronađe i sad, slepo, prati njene korake koji ga već vode i odvode.
Bunjuel je jedini mogao da je pronađe i izgubi. Niko više. Jedina realnost kod njega je bila ona. Koliko je puta pronašao toliko je puta i izgubio. On zna da će je uvek pronaći jedino što ne zna je; da li će je, kao do sada, svaki put izgubiti.
Nemanja Veljović
