13. mart 2016.
„Do daljnjega, moj Omere, ti ostaješ jedini, osnovni i glavni krivac: em si bio „pijan“, em nisi mogao vezanih očiju da sletiš na Surčin“
„Lakše je biti ministar, no berberin. Berberin, prvo, mora znati brijati, a drugo, mora paziti da koga ne poseče, a ministar – niti mora znati brijati, niti mora paziti hoće li koga poseći, jer, i ako poseče, nije kriv.“ Tako je pisao Branislav Nušić. A, tačno na godišnjicu pogibije svog kolege Omera Mehića i ostalih stradalih u helikopteru Vojske Srbije 13. marta prošle godine, Srećko Prentović objavio je potresno pismo preminulom pilotu čelične ptice.
„Opet su u Srbiji poplave, moj Omere. Strada nedužni narod, bujica mu odnosi sve, nemoćno gleda u nebo, a tamo na nebu, osim kiše i ponekog bleska munje, nema ničega. Ni ptice ne lete. Čak ni gavranovi, ti vesnici nesreće-pred nesrećom su ustuknuli i posakrivali se negde da sačuvaju svoja krila. Potmula i udaljena grmljavina, kad joj vreme nije, zavara gomilu potopljenih stradalnika i za trenutak im izmami iskru u poplavljenim očima: HELIKOPTER! A grmljavina k’o grmljavina, protrese malo prozore koji ostadoše iznad vode i utiša se, raziđe i izgubi u okolnim brdima. Pogledi stradalnika zgasnu i ponovo zarone u hladnu, blatnjavu vodu koja proždire njihove živote. Jer na nebu osim kiše nema ničega. Nema Omera, nema Milovana, nema Nebojše, nema Ivana. Nema ni njihove čelične ptice kojom su, pre godinu dana, danima neumorno bdeli nad poplavljenim Obrenovcem, spasavajući sve što se spasiti dalo. Nema. Nema ni Dževada, nema ni Miroslava, nema ni malog Šahina, tvojih poslednjih „putnika“ iz Novog Pazara. Njihove grobove natapa dosadna kiša, a njihov grad pliva u vodi, bujica ruši mostove ispod transparenta sa koga se predizborno osmehuje njihov zemljak, a ministar: Rasim. Radim.
Aleksandar, onaj koga si Omere, nesrećo „pijana“, vozikao po Vojvodini da, u nedostatku drugog posla, iz smetova Feketića spašava dečake, opet je na licinom mestu. U lakovanim cipelicama gaca po kaljužama Lučana i Čačka, mokar do ispod kože, bez kišobrana-te đavolje, gospodske naprave, briše svojom predizbornom maramicom suze uplašenih a ojađenih domorodaca, obećavajući da će da im kupi peglu, dobro i ostalu belu tehniku, samo da ne plaču.
„Ma ne plačemo mi zbog nas, plačemo zbog vas iz vlade, jadničci siromašni, ni kišobrane nemate, neka trkne neko do kineske radnje i kupi desetak kišobrana, jebeš belu tehniku, samo vi da ne nazebete“.
Gospođa ministarka, Kori a Udovički, ganuta valjda pokislim premijerom i ministarskom mu pratnjom, najavljuje povećanje plata ministrima, kako bi eto makar kišobrane sebi mogli da kupe.
Nou, moj Omere prati bulumenta, ministarska. Među njima i jedno sada neministarsko, a tebi verovatno dobro poznato lice, neki Bata, Santos, švercer, keramičar, baštovan, šta li je već, onaj što te pre godinu dana, mobilnim telefonom poslao u noć iz koje nisi imao šanse da se vratiš, jer te je tamo gde nisi ni trebao da ideš čekala spodoba po nadimku Smrt. Da se slikate. Posle su, tebe mrtvoga tamo slikali, a on, taj Smrt, kažu “nije ni bio tamo”. Mada su sredstva javnog dezinformisanja javila da si i ti, živ i zdrav sleteo tamo, da te je on dočekao, da je sve u redu. E, tog Batu, moj Omere, smenilo sa ministrovanja, ma ne zbog tebe mrtvoga, opusti se, smenilo ga zbog ružne reči neke. Tako on sada, pošto više nije ministar, ali neznano zašto prati Nou, ne mora da gazi blato u cipelicama, on sme da nosi čizme. Nisu došli u Lučane helikopterom, ne zato što je vreme bilo loše, nepovoljno za letenje, dosta je bolje nego one noći kada si se ti kroz oblake lomatao do Raške i nazad, nego zbog toga što Batin naslednik, šofer neki, valjda još uvek ne zna koliko helikoptera ima na brojnom stanju. Neka, Omere, ne ljuti se, mlad je ministar, naučiće, prebrojaće, samo dok stignu oni ruski, novi helikopteri, a samo što nisu, trebali su odavno, no nešto kasne. Otišao Toma, onaj domaćin iz Bajčetine sa helidromom pored kuće i vikendicama na Savi, da, onaj sa diplomom, što te mrtvog a „pijanog“ odlikovao onomad, otišao kažem ti lično kod Putina, cara Rusije, a bogami i Sirije, da ubrza stvar. On, Toma, kaže ima veze i sa Bogom, a nekmo li sa Putinom, njega Putin voli. E, taj Omere, taj što peče dobru rakiju, stara si ti „pijanica“, odmah se setiš.
Drugo, moj Omere, u Srbiji nema ništa novo. Sve po starom. Šta tužilaštvo?!? Tužilaštvo radi, zašto pitaš? Radi Rasim, a kako ne bi radilo tužilaštvo. Kako šta radi? Misliš Rasim, ili tužilaštvo? Rasim, hvala na pitanju, i dalje ne radi ništa. A tužilaštvo? Pa, od kako si ti otišao, proučava, proučava, proučava… Tužilaštvo je nezavisno moj Omere, ne trpi pritiske, ne uvažava kojekakve izjave kao: „Evo Ja sam odgovoran“, „Neću da dam“ i slične nebuloze. Ne može to tako brzo, tek je godina dana prošla, saće oni, samo tetku svome da daju lek. A tetak je zdravo bolestan.
Do daljnjega, moj Omere, ti ostaješ jedini, osnovni, i glavni krivac. Em si bio „pijan“, em nisi mogao vezanih očiju da sletiš na Surčin. Život teče dalje. Pod parolom: „Vozi Miško“!
Srećko Prentović
foto: PrintScreen YouTube
