SPAS

piše Dragan Pajović

Čar nerada leži u čekanju, ali – kako da objasnimo zatucanim strancima koji ne vide dalje od mesečne plate, osiguranja ili penzije, da smo mi slobodni da ne radimo, da budemo različiti i svoji i da takvi i ostadosmo, jer – niko nas neće

Izgubili smo se u vremenu negde izmedju Srednjeg veka i Nedođije. Sapleli se o korenje predkosovskog ciklusa. Vezali noge u dubinama Miroč planine, a glave uvukli među oblake ne bi li sa visina ugledali spas. Jer to je ono što svako danas u Srbiji traži. Spas za sebe, za decu i najbliže. Spas od života koji je postao pretežak da se nosi. Ne zato što se merljiva količina poteškoća nagomilala, već iz prostog sadejstva  akumuliranog procesa kompleksnosti i ništavila.

Živeli su ljudi i pod težim uslovima, ali su bili ljudi jedni prema drugima. Neotuđeni i svoji. Danas to više nisu. Tuđini su i pripadaju onima od čije platežne moći zavise. Imalo bi još šta da se kaže na račun današnjih ljudi, ali čemu kad ionako svi traže spas u individualnim rešenjima. ’Ajde da ih im ponudimo.Da im naprečac približimo stvarnost.

Srbi su jedna od najbogatijih nacija na svetu, nesvesni toga. Ne po bruto društvenom proizvodu koji je među najnižima u svetu, već po slobodnom vremenu koje je svuda na ceni i koje se vrednuje u naprednim materijalnim državama visoko na lestvici potražnje. Naravn,o ne svojom krivicom. Bogati su Srbi slobodnim vremenom za koje se negde na zapadu svakodnevno rinta od jutra do večeri  da bi se korisno ispunili dani odmora.

Ljudi se svuda dive našoj opuštenosti  zavideći nam na vremenu provedenom ne radeći ništa. Ali oni ne znaju da smo ga mi skupo platili. Odrekli smo se svojih radnih navika, svoje tradicije i svojih radnih mesta da bismo danas uživali u vremenu koje sad jeste, pa nije, Trenutak sadašnji, tek već je prošli i dan za danom, kao da je sutra juče bilo. A i šta bismo radili? Dovoljno smo različiti od drugih da temeljimo tu životnu devijantnost na tuđoj gluposti, a našoj pameti. Zašto se oni nisu setili da se odreknu radnih mesta, da bace pod noge svoju tradiciju i da se okane tih radnih navika koje čoveka otuđuju od čoveka, a sve u korist jednih koji se bogate na račun mase koja siromašna, ali slobodna uživa u blagodatima skupo plaćenog slobodnog vremena.

Eto nisu. Zato oni rade da bi sebi priuštili slobodne dane, a mi ne radimo i uživamo u slobodi nerada, slobodi govora, pod uslovom da nadređeni ne čuje, slobodi izražavanja (psovke su i dalje najmasovnije kulturno nematerijalno blago u Srba), slobodi kretanja jer možemo da putujemo širom sveta (pa zar je malo primera ljudi koji bez novca pešače u potrazi za avanturom pokrivajući se nebom i hraneći se osmesima), slobodi druženja i udruživanja (možemo do mile volje da osnivamo stranke i udruženja politička i druga) itd. Sve sama sloboda do slobode. Slobodni smo i da mremo u svojim kućama, jer bolnice nemaju kapacitete da primoraju ljude da ostanu pod negom u tim hramovima zdravlja i spasa, slobodni smo i da pešačimo i hodamo i održavamo fizičku i mentalnu higijenu bez ijedne vidljive prepreke, slobodni smo i da pevamo, i da se slikamo, da volimo i osobe istog pola i sa njima da se ’ebemo, slobodni smo da radimo što nam se prohte.

Ali nam se neće. Najviše nam se hoće da ništa ne radimo i da čekamo. Čekanje je posebna vrsta nacionalnog sporta kod Srba koja se razvila u drugoj polovini prošlog veka i postala masovno podržana poslednjih nekoliko decenija. Jer, sva čar nerada i leži u čekanju. Kako to da objasnimo zatucanim strancima koji ne vide dalje od mesečne obezbeđene plate koja se prima svakog meseca, uvek istog dana, cela u jednom delu, razne obavezne državne pomoći itd, koji ne vide dalje od obezbeđenog socijalnog osiguranja i penzije koja se, kao i plata i nadoknade redovno indeksira po kursu rasta životnih potreba, koji ne vide dalje od  jedne stranke za koju je glasao njihov deda, pa otac, pa oni, a mi za to vreme promenimo i po pet stranaka ako treba, koji ne vide dalje od pravne države zasnovane na principima obaveza i dužnosti, a naša prava na nagradama i nagrađivanjima, koji ne vide dalje od oblaka koji su se nadvili nad Srbijom i u kojima su načičkane naše glave, čekajući da nas se neko seti, slobodni da ne radimo, slobodni da budemo različiti i svoji. I ostadosmo. Niko nas i neće. A nije da se ne nudimo.

A spas? Ako iz prethodnog niste saznali gde leži spas, uživajte u slobodnom vremenu, spavajte do mile volje svako popodne i čekajte. Jednog će se dana nešto desiti.