piše Tata Duki
Oni otvorenih, bistrih očiju gledaju i vide sve ono što mi matori ne želimo da vidimo; zato bi trebalo mi da ih platimo, jer – ti mladi ljudi rade ono sto mi više nismo u stanju, zato što ne smemo i zato što smo matori i otupavili
Neću da pišem o tome ko nas je, koliko, kako i za šta sve slagao. Koga ineresuje, zna. Onima koji to ne žele da znaju, ne bi pomoglo ni kad bih do sutra nabrajao.
Ali, interesuje me nešto drugo: da li su ljudi, naši zemljaci, sugrađani, braća i sestre, toliko uplašeni i ucenjeni da ne žele da vide istinu?
Ili im je u glavi stav “šta ja tu mogu da promenim…” ?
Ili ne žele da se bave time šta oni tu mogu da urade.
Verovatno smatraju sve te političare nadljudima koji rade 25 sati dnevno (ustaju sat ranije), koji sve znaju i sve umeju.
Matorci su mi još i jasni, zatrpavani pričama kako je Tito, sedeći u udobnoj i tapaciranoj kabini «Galeba» čuo da ventili klikću, a majstor koji je ceo radni vek proveo u stomaku broda, pored motora, to nije čuo.
Ili, kako su neke umne glave raspravljale o tome da li je Tito vrhovni sudija u vezi poezije, života na Marsu i berbe čvaraka u Makedoniji.
I verovatno su naučili da se u politiku ne treba mešati.. da se ne usmrde ruke… u Zabeli…
Poučeni, neki svojim, neki tuđim iskustvom, ćutali su i gledali svoja posla…dok je posla bilo…
I verovali su svemu, baš svemu, jer oduvek je bilo, kao vrhovni argument, “bilo na televiziji”, ako ga nije bilo, nije se ni desilo…
Frapantna je činjenica da je najviše glasova dobio tamo gde je najteže…mozda se ljudi boje da ne bude gore, ako neko drugi dođe, ne shvatajući da gore teško da može da bude…
O krađama, otimačinama, bahatostima, prevarama neću da pričam, rekao sam, ko zna, zna, ko neće da zna, može mu istina izbiti oči, opet je neće videti…
Doživeo sam i preživeo mnoge države, ne mrdajući se od Kalenić pijace, i jedino što mogu da kažem je da je u svakoj sledećoj bilo sve gore…dok nismo došli dovde i sada… i nikad gore nije bilo…
Ja sam mator, bez snage, bez želje, bez volje…ali imam dva dečaka pred kojima je život, koji joč uvek otvorenih ociju gledaju ispred sebe, koji, hvala bogu, iščekuju nešto…
Pokušavam da im ne govorim šta se dešava, nema potrebe, vide i sami… i obojica planiraju da odu, da negde počnu da žive kao ljudi, ne kao jeftina radna snaga koje ima koliko hoćeš.
Vide koliko se žena i ja mučimo da im pružimo makar privid normalnog života, vide i ćute, svesni da im ni otac, ni majka nisu ni tajkuni, ni kriminalci, ni podguzne muve, da smo obični prosečni ljudi koji žele da budu plaćeni po zasluzi, znanju, trudu…
I koji sav svoj bes izazvan nepravdama koje se dešavaju svakog dana svuda oko nas čuvaju u sebi, da se ne bi istresali jedni na druge…
I nadao sam se da će neko nešto pokrenuti, znao sam da nismo sami, ni usamljeni u ovoj situaciji, čekao sam da nekom prekipi, ali sam se bojao nereda, paljevina, pljačke…smrti nekih nedužnih…
I počelo je…
I naravno, ko su ti koji će dići glas, nego oni koji tu energiju imaju…
Mladi, deca, studenti…oni koji ne žele da hodaju iza cara i da se dive njegovom novom odelu.
Oni koji otvorenih bistrih očiju gledaju i vide..
Sve ono što mi matori ne vidimo i ne želimo da vidimo, sve ono što prećutkujemo i sakrivamo, nesvesni da se tu nema šta kriti, da nije stvar u nama, da nismo mi krivi…
I do sada nas je bilo sramota, zbog toga što loše živimo, što nemamo sve ono što bi trebalo da imamo, što se neki lopovi i prevaranti, đubrad i ološ, bahate i pljuju po sirotinji, baš onoj od koje su pokrali sve ono što imaju
Davno je rekao moj imenjak, Duško Radović, “ mogli smo i mi da živimo dobro, ali nas je bilo sramota”
I nikad to nije bilo tačnije…
Da, bilo me sramota da kradem, varam, otimam, želeo sam da živim normalnim životom, da se dokažem svojim trudom, znanjem, znojem…
I nisam se “snašao”… pored mene su uspevali i kojekakvi, i nikakvi, a ja sam živeo nadajući se da će jednom neko primetiti moj trud, znanje…da će i meni jednom svanuti…ali nije…
I stalno sam mislio da sam ja tome kriv, ne prihvatajući da fer-plej ne postoji više, da je vreme krađa, prevara, otimanja…para , zasluga…svega…
Ćutao sam i trpeo, kao i svi oko mene, nadajući se da će jednom biti dosta, da će se stvari promeniti, da će opet biti koliko- toliko normalne… ali nisu
Postajale su sve nenormalnije, i ja sam se, kao i svi oko mene, privikao na nenormalno i nenormalno bi postajalo, i kad bi se desilo nešto što je daleko od normalnog, nešto u meni bi se pobunilo, ali bih pogledao okolo i video da svi to prihvataju, pa bih samo slegnuo ramenima i nastavio …
Srećom, ima onih kojima to nikad nije i neće biti normalno, koji su dizali glas i bunili se protiv svega toga.
Čitao sam ih i slušao, nalazeći u njima oslonac normalnosti, sidro normalnog života u nenormalnim vremenima.
I ćutao, i trpeo, ponekad pišući da iz sebe izbacim to što me pritiskalo i mučilo.
I čekao neka bolja vremena.
Mrak je najgušći pred zoru, rekoše pametni ljdi.
Ovakvu mrakčinu još ne doživesmo, ali se nadam da su ova deca, koju ne može niko da uceni, jer i nemaju šta da čuvaju i zašta da se boje, svetlost koja se nazire
Pa makar to bila i svetlost mobilnih telefona, kojima su se osvetljavali kad su im u Novom Sadu ugasili ulično osvetljenje.
Pa makar to bila i svetlost upaljača kojima pale cigare ili “cigare”
Ali, najpre je to svetlost mladosti, energije, dobrih i pozitivnih misli
Svetlost čistih duša kojima je dosta mraka, kojima je dosta njuški u sva zla ogrezlih, kojima je dosta beznađa, krađa, bezperspektivnosti, zatvorenih vidika, gliba u koji su nas uterali oni koji bi trebalo da su domaćini ovoj zemlji…
I ne sumnjičite ovu mladez…
Oni se nisu prodali…nikome…
Njih ne zanima kako će se zvati sledeći premijer i predsednik, njih ne zanima visoka politika, ni “ima li mene tu”…
Njih zanima život, život koji ih čeka, ali ne tamo negde, nego ovde; ne kao doživotne gastarbajtere, nego kao neko ko će nastaviti tamo gde su njihovi stari stali.
I zato, ne pitajte ko ih plaća i za čiji racun demonstriraju.
Trebalo bi da ih mi platimo, jer rade ono sto mi više nismo u stanju, jer ne smemo, jer se bojimo, jer smo matori i otupavili…
A njima… njima ne treba nista, samo im ne smetajte, ako već nemate hrabrosti da im se pridružite…
Jer, oni počinju da biju bitke koje smo mi davno trebali da završimo…
I zato… Ne pitajte šta će oni da urade za vas, jer su već uradili mnogo više, nego vi.
Pitajte se šta toj deci treba, da bi nastavili tamo gde su krenuli, sklonite se da ne smetate i pomozite ako im vaša pomoc zatreba…
I znajte, ako ovoj deci stanete na put, stali ste na put životu…
foto: print screen youtube
