9. april 2017.
Kraljevčani Bojana i Nikola Peković gostovali su sa instrumentalnim sastavom „Art Family“ krajem marta u Kataru, gde su nastupom na festivalu „Peta žica“ dotakli samu dušu arapske publike
Sedam muzičara iz Srbije na čudesno lepoj sceni, muzika naših krajeva i instrumenata, dok oduševljena publika najbogatije zemlje na svetu, stojeći, između aplauza usklikuje: „Bravo, Serbija, bravo!“. Većina muškaraca u publici je u tradicionalnim belim (dish dash ili gandurah) haljinama koje Arapi nose leti, dok su im na glavama gutra – njihove tradicionalne bele marame sa povezima, a aplauz kojim pozravljaju pravoslavce na sceni traje minutima. Ove dirljive scene pratile su nastup Kraljevčanke Bojane Peković (gusle i vokal) i njenog brata Nikole (harmonika), koji su zajedno sa grupom „Art Family“ („Umetnička porodica“) nedavno nastupili na međunarodnom festivalu „Peta žica“ u glavnom gradu Katara – Dohi, kao jedini predstavnici sa Balkana. Kada je Bojana, uz gusle, zapevala i na arapskom – dogodila se erupcija oduševljenja u prelepoj dvorani velelepnog zdanja Katarske opere u Dohi, gde su Bojana, Nikola i „Art Family“ nastupili u revijalnom delu ovog festivala koji je posvećen njihovom tradicionalnom nacionalnom instrumentu – udu. To je gudački instrument, nalik balalajki ili buzukiju, možda bi najrealnije bilo reći da je „nešto između ta dva instrumenta“, kažu bolji poznavaoci arapske kulture. Tonovi dobijeni na ovom instrumentu simbol su zvuka autentične arapske muzike.
Bojana je student prve godine Muzičke akademije u Beogradu, Nikola profesor harmonike na Fakulteta umetnosti u Nišu. NJih dvoje su odavno proslavili srpsku muziku i tradiciju, a široj javnosti su postali prepoznatljivi kao pobednici treće sezone muzičkog takmičenja „Ja imam talenat“. Do danas su zapamćeni po jedinstvenom nastupu koji je razgalio srca i onih koji nisu ni pretpostavljali da gusle kao tradicionalan narodni instrument u spoju sa harmonikom i Bojaninim divnim glasom mogu da budu tako idealan spoj i primer. Bojanina posvećenost guslama išla je spontano do njene petnaeste godine, ali nije bila sigurna da će im posvetiti život. Sada konstantno osvaja nove granice u muzici, trudeći se da u tome uživa, ne žureći nigde, ali stalno sa novim, višim ciljevima.
U Katar je sa mladim Pekovićima putovao i njihov ponosni otac Radovan Peković, kao i članovi „Art Family“ – Aleksandar Jakovljević, (Bojanin i Nikolin ujak koji svira violončelo), pijanista Nikola Cvetković, klarinetista Andrija Minčić (student Fakulteta umetnosti u Nišu), perkusionista Đorđe Hartl i Bojanin kolega sa fakulteta Aleksandar Beljaković, koji svira bas gitaru.
Utisci po povratku iz Katara, gde su boravili od 16. do 22. marta su za celu ekipu nezaboravni. Ne znaju šta bi pre izdvojili, niti šta je od svega što su doživeli bio veći dokaz da je muzika umetnost koja najbolje povezuje ljude, gde god da žive, ma koje vere ili boje kože bili. Jer, koliko je Katar bio iznenađenje (u pozitivnom smislu) za naše muzičare, toliko su i oni sami bili iznenađenje za domaćine. Za samo nekoliko dana, toliko gostoprimstva, osmeha, podrške, aplauza, izlaženja u susret svakoj želji Pekovića i ostalog dela ansambla – ne staje sve u običan novinski tekst. Jer, kažu srpski muzičari, Katar deluje kao da je grad sa neke druge planete i hiljadama svetlosnih godina ispred Srbije.
Domaćini poželeli da upoznaju Srbiju
Sve je, kažu, izgledalo potpuno nerealno, blještavo, luksuzno, jer je Katar simbol modernih i kvalitenih tehnologija, kao i viokog životnog standarda.
– Na svakom koraku se može videti da je u pitanju zemlja koja se razvija neverovatnom brzinom. Ljudi su u takvom okruženju rasterećeni briga i opušteni na najlepši način. Šta god da vam treba, priuštiće vam. Ma, sve je savršeno funkcionisalo, počev od organizacije našeg putovanja, dočeka na aerodromu, smeštaja i besprekornih uslova za pripremu nastupa. Tačno se zna šta se sme, a šta ne, od pravila ponašanja, do oblačenja. Trudili se se da poštujemo njihova pravila, pokazujući tako da poštujemo njih, a oni su nam na pravi način uzvraćali. – kaže Bojana, kojoj su organizatori poslali dve kompozicije za koje su imali želju da ih izvede i otpeva na arapakom.
Tekst je Bojana sama pokušala da nauči uz pomoć interneta.
– Ali, tek kada sam tamo otišla shvatila sam da to nije dobro, a onda je trebalo za dva popodneva, uz sve drugo što smo spremali i uvežbavali, da naučim i uvežbam: tekst, dikciju, melodiju, da uključim gusle u to izvođenje. Neizmerno sam srećna što sam imala priliku da ih oduševim pevanjem na njihovom jeziku. Nisam nikada mogla ni da pomislim da ću pevati u Kataru. To je veliki uspeh za nas kao muzičare, ali i za našu zemlju. Bili smo ponosni što smo mogli da kažemo da smo iz Srbije. Posle koncerta, organizatori su nam rekli da smo kod njih izazvali želju da posle poznanstva sa nama dođu u našu zemlju – ponosna je Bojana na to što je bila pravi ambasador Srbije.
Muzičke programe tih dana organizatori festivala „Peta žica“ „prošarali“ su brojnim naučnim skupovima i predavanjima. Naši muzičari su se za nastup u Dohi pripremali u najmodernijem muzičkom studiju, zajedno sa najčuvenijim katarskim izvođačem na instrumentu ud, pa su imali jedinstvenu priliku da već tada tradicionalnu srpsku muziku povežu sa arapskom.
Srpske gusle su uvek bile simbol težnje za oslobađanjem srpskog naroda od viševekovnog ropstva pod Turcima, a u Dohi su spojile dva naroda na najlepši mogući način. Jedan njihov muzičar je na udu svirao nekoliko srpskih kompozicija, a naši muzičari su pred njihovom publikom izveli tri arapske pesme, jednu instrumentalnu, a dve je, uz pratnju muzike, otpevala Bojana.
Do poziva za ovo gostovanje došlo je tako što je jedan poznati turski menadžer na YouTube kanalu video Bojanine snimke. Bio je oduševljen, kao i organizatori festivala u Dohi, koji nisu mogli da veruju kolika sličnost postoji između gusala i rababe – još jednog njihovog tradicionalnog instrumenta. Oduševili su se Bojaninim izvođenjem autorskih pesama, koje su namenski pisane za nju i njenog brata. Menadžer se malo pomučio da kontaktira Bojanu, preko svoje ambasade, onda i preko RTS-s, na kraju i – uspeo, a organizatori su onda prihvatili predlog Pekovića da u Dohi nastupe sa instrumentalnim ansamblom.
Novi poziv za decembar
Radovan Peković, Bojanin i Nikolin tata kaže da su imali malu zebnju, ali da je prepiska sa menadžerom, koji je zastupao katarsko Ministarstvo kulture, od kog je stigao zvaničan poziv, ulila dovoljno poverenja da otputuju u Dohu.
– Od dočeka na aerodromu, protokola koji su organizvali, do smeštaja u jedan od dva najluksuznija hotela u Kataru, sve je bilo kao u snu. Svi se voze taksijem, pešačkih staza gotovo da i nema. Putevi imaju po tr –četiri trake u jednom smeru. Nama su uslišili svaku molbu, sve što smo tražili – prepričava Radovan.
Publici u Dohi naši muzičari su se predstavili autentičnom muzikom iz naših krajeva, koja je prilagođena savremenim trendovima. Strah da je srpska tradicija nespojiva sa arapskom, iščezao je kad se od prvog trenutka boravka naših muzičara u zemlji koja važi za najbogatiju na svetu, ispostavilo da će taj spoj biti – zaista čudesan.
Fantastičan koncert u Dohi bio je, ispostaviće se, zapravo samo ulaznica za pravu, veću priču o saradnji koju bi mogli da ostvare u tom delu sveta
– Planiramo da nastavimo saradnju, a njihova želja je da tamo snimimo album. Još nismo precizirali da li će to biti disk isključivo sa našom muzikom ili i njihovom. Dobili smo poziv da u decembru ove godine učestvujemo na njihovom “Rababa festivalu” – pojašnjava Bojana.
Za učešće na Rababa festivalu Bojanin tata Radovan je predložio da zajedno organizuju promociju gusala: Zamolili su da pripremi koncept svoje zamisli. Sada, kada zbog uspešnog gostovanja ima veliko poverenje organizatora, Radovan očekuje da će i taj novi program uspešno realizovati.
I sam ulazak u najmoderniji i najopremljeniji studio na svetu, u kojem se snima muzika za najpoznatije holivudske studije, u kojem snimaju najbolji svetski kompozitori, rok sastavi, čak i londonska Filharmonija.
Već prvog dana, tokom priprema za nastup, u pomenuti studio došla je ekipa Nacionalne televizije Katar da napravi prilog o Bojani. Bojana je bila zvezda, Bojana i čudesne gusle. To što će Bojana na njihovom jeziku otpevati dve zavičajne pesme iz pedesetih godina prošlog veka, potpuno ih je osvojilo. I narednog dana ista televizija pravila je novi prilog o Bojani, dajući veliki publicitet predstojećem nastupu.
Na dan nastupa, tonska i tehnička proba pokazale su svu lepotu scene na kojoj su se na dva kružna postamenta u snopu svetla nalazili Bojana i Nikola, a ostali članovi ansambla iza njih. Bilo je to poslednje, revijalno veče festivala na kojem su prethodnih dana nastupili najbolji izvođači Bliskog istoka koji sviraju nacionalni instrument ud. I te večeri nastupila su četvorica arapskih izvođača, posle kojih je počeo koncert srpskih muzičara. Pred sam njegov početak, organizatori su obavestili Radovana (on pretpostavlja da je to po hijerarhiji u porodici) da će upravo on dobiti priznanje na sceni.
– Divan je osećaj bio naći se u društvu onih koji su te večeri dobili priznanje, ali je pravi događaj počeo kada je Bojana na početku koncerta, kratko, na engleskom jeziku pozdravila sve prisutne i zahvalila se na pozivu, ističući da joj je neizmerno drago što je dobila priliku da predstavlja Srbiju. Koncert je počeo pesmom „Oj, Srbijo“ za koju je stihove napisao sveti vladika Nikolaj Velimirović. Uz devet srpskih kompozicija, od kojih je jedna bila popularna „Deda i unuk“, odsvirane su i pomenute tri arapske, a koncert je završen pesmom posvećenom našoj domovini: „Igrale se delije, nasred zemlje Srbije“. Zauvek ću pamtiti njihovo oduševljenje, ovacije. Koncert je snimala nacionalna televizija, a bilo je trenutaka kada je u dvorani pojedine pesme snimalo po 200 mobilnih telefona – prepričava Radovan, diveći se publici koja bi minutima, stojeći aplaudirala, ali – čim izvođači sednu na stolice kako bi nastavili koncert, u sekundi bi se utišali.
Iza Bojane na sceni bilo je ispisano njeno ime i prezime latinicom i na arapskom jeziku, a i svi drugi svi članovi ansambla bili su pozdravljeni od strane publike sa oduševljenjem. U publici su bili katarski ministar za kulturu, brojni ugledni ljudi iz sveta kulture i muzike, Prisustvovao je, naravno i ambasador Srbije u Kataru Jasminko Pozderac, koji je dan kasnije za srpske muzičare priredio prijem u ambasadi. On je iskoristio priliku da im se zahvali što su prethodne večeri priredili takav događaj koji ga je ispunio ponosom zbog toga što su Srbiju predstavili u najlepšem mogućem svetlu.
Muzika i igra, univerzalni su jezici. Jer, jedne večeri u dvorani katarske Opere, ispostavilo se da svi razumeju jedni druge. A toliko su u svemu različiti i do tada im se putevi nikada nisu ukrstili. Postoje legende koje kažu da, „mada putujemo po svetu tražeći lepotu, moramo da je ponesemo sa sobom, inače je nećemo naći“. Možda je priča o Pekovićima u Kataru ovoliko lepa zato što su našu, srpsku lepotu poneli sa sobom i zbog toga lako mogli da prepoznaju i lepotu te zemlje i duše domaćina.
M. M. D.
