NOĆ U HILANDARU (4)

nastavak putopisa Dragana Bajovića («Zapisi iz gipsa», 2007)

U hilandarskoj crkvi pale se sveće od najčistijeg voska, koje ne pucketaju, niti se sa njih išta sliva; u Srbiji sveće se pale za žive, gore, i za mrtve, dole; u Hilandaru sveće su uvek gore, dole ne postoji, jer monasi smrt shvataju kao spasenje

Jed­nom dav­no, uma­lo da za­no­ćim u ma­na­sti­ru Studenici. Jed­na me je slo­bod­na mo­na­ška ke­li­ja ta­mo če­ka­la, ali su me pu­te­vi Go­spod­nji odve­li na dru­gu stra­nu. Moj san da boravim u stu­de­nič­kom ma­na­sti­ru, evo, ostva­ru­je se ov­de, na Sve­toj Go­ri. Zar spa­va­ti u Hi­lan­da­ru ne znači, u isto vre­me, i prenoćiti u svim ne­ma­njić­kim za­du­žbi­na­ma odjednom! Pored toga, u Hi­lan­da­ru me čekaju dve no­ći.

Bde­ni­je po­vo­dom hi­lan­dar­ske sla­ve Va­ve­de­nja Pre­sve­te Bo­go­ro­di­ce po­tra­ja­će ce­lu noć. Ma­li će broj go­sti­ju iz­dr­ža­ti do kra­ja. Go­to­vo svi mi pu­to­va­li smo od ra­nog ju­tra i, evo, po­la­ko nas umor osva­ja. Po­ku­ša­vam da u mi­stič­noj tmi­ni Mi­lu­ti­no­ve cr­kve pre­po­znam na­šeg mla­dog monaha Ni­ko­la­ja ko­ji nam je, još pri sa­mom na­šem do­la­sku, re­kao da će nam obez­be­di­ti jed­nu so­bu. Jed­nu so­bu! Pa zar ne­će­mo spa­va­ti u ke­li­ja­ma po­put svih si­no­va bož­jih ko­ji se tu evo već vi­še od hi­lja­du go­di­na mo­le za nas i ume­sto nas!?? Ali, ke­li­je su sa­mo za mo­na­he. Go­sti spa­va­ju u po­seb­nim so­ba­ma.

Da ne bi zbog po­me­na vi­še od hi­lja­de go­di­na došlo do ne­ke za­bu­ne, ov­de či­ta­o­ca mo­ram da pod­se­tim na ne­ke isto­rij­ske po­dat­ke. Do­ku­men­ta po­mi­nju sve­to­gor­ske anahorete (pu­sti­nja­ke) pr­vi put 843. go­di­ne na sa­bo­ru u Ca­ri­gra­du ko­ji je sank­ci­o­ni­sao po­be­du pra­vo­sla­vlja nad ikonobor­ci­ma. Iz dru­ge po­lo­vi­ne IX ve­ka po­zna­ta su i ču­ve­na ime­na pr­vih ve­li­kih aton­skih sve­ta­ca: Pe­tra Aton­skog i Jev­ti­mi­ja So­lun­skog. Petar je osni­vač ana­ho­ret­skog, pu­sti­njač­kog mo­na­štva na Sve­toj Go­ri, a Jev­ti­mi­je So­lun­ski pred­stav­nik ki­no­vit­skog, op­šte­ži­telj­nog manastirskog mo­na­štva. Ana­ho­re­ti ži­ve sa­mi ili u ve­o­ma sla­bo po­ve­za­nim gru­pa­ma, dok mo­na­he u op­šte­ži­ću ve­zu­je čvr­sta du­hov­na i eko­nom­ska za­jed­ni­ca.

Do kra­ja IX ve­ka već su se for­mi­ra­le ko­lo­ni­je ana­ho­re­ta, tzv. „lavre“, po­lu­pu­sti­njač­ke na­se­o­bi­ne sa ve­o­ma ra­štr­ka­nim koliba­ma i pećina­ma, či­ji se sta­nov­ni­ci oku­plja­ju na jed­nom me­stu ra­di za­jed­nič­ke mo­li­tve pod du­hov­nim i disciplinskim ru­ko­vod­stvom jed­nog ugled­nog starca, „pr­vog“ me­đu mo­na­si­ma. Ta­ko se u to vre­me ja­vlja­ju dve la­vre: jed­na u Je­ri­so­su, na sa­moj gra­ni­ci Sve­te Go­re (Jevtimijeva), a dru­ga u Zi­gu na Vi­gli (po­sle Ato­sa naj­vi­ši vrh na Sve­toj Go­ri), a po­tom od X ve­ka u Ka­re­ji^[1].

Ovo me­sto u sredini po­lu­o­str­va pre­u­zi­ma po­lo­žaj „sta­re ka­te­dre sta­ra­ca“, sta­ra­ca sa Ziga, a „pr­vi“ sta­rac ili prot po­sta­je de­fi­ni­tiv­no naj­vi­ša vlast na Sve­toj Go­ri. Zlatopečatnim po­ve­lja­ma (hri­so­vu­lja­ma) vi­zan­tij­skih ca­re­va Va­si­li­ja (883. go­di­ne) i La­va VI (893. go­di­ne) da­ta je zajemčena pot­pu­na slo­bo­da i ne­pri­ko­sno­ve­nost Sve­te Go­re kao sa­mo­u­prav­ne mo­na­ške te­ri­to­ri­je. To je ka­sni­je po­tvr­đe­no hri­so­vu­ljom ca­ra Ro­ma­na I Lakapina iz 934. go­dine. Hi­lan­dar se pr­vi put po­mi­nje kao grč­ki ma­na­stir 1076. go­di­ne, ali kao „pot­pu­no pust i uga­šen“. Nje­ga će 1198. go­di­ne ob­no­vi­ti srp­ski ve­li­ki žu­pan Stevan Ne­ma­nja, poto­nji mo­nah Si­me­on, i nje­gov sin sv. Sa­va. Bi­lo je tu i ma­lo ot­po­ra mana­sti­ra Vato­ped, u ko­me se Rast­ko Ne­ma­njić i za­mo­na­šio, ali vi­zan­tij­ski car Alek­si­je III hri­so­vu­ljom od ju­na 1198. go­di­ne sta­vlja Hi­lan­dar sa svim svetim me­sti­ma u Milejama, ka­ko se taj kraj Sve­te Go­re zvao u sred­njem ve­ku, pod vlast i upra­vu Simeona i Save kao pot­pu­no sa­mo­u­prav­ni ma­na­stir, „da bu­de Sr­bi­ma na več­ni po­klon“.

Vra­ti­mo se sa­da u Mi­lu­ti­no­vu cr­kvu u ko­joj je u to­ku Bde­ni­je. Pri­su­stvu­je­mo natpevavanju mo­na­ha iz ma­na­sti­ra Vatoped i Hilandar. Go­ri na sto­ti­ne sve­ća, ali se ne ču­je ni­ka­kvo puc­ke­ta­nje. I ne sa­mo to! Sa sve­ća ni­šta ne ka­plje. One, go­re­ći, jednostavno is­pa­ra­va­ju. U hi­lan­dar­skoj cr­kvi pa­le se sa­mo sve­će od naj­či­sti­jeg vo­ska. Za­to i ne puc­ke­ta­ju ni­ti se sa njih bi­lo šta sli­va. A tek ka­ko mi­ri­šu! U cr­kva­ma u Sr­bi­ji sve­će se pa­le za ži­ve, go­re, i za mr­tve, do­le. U ma­na­sti­ru Hi­lan­dar sve­će su uvek go­re, do­le i ne po­sto­ji. Mo­na­si smrt shva­ta­ju kao spa­se­nje, za nju se ce­log svog ži­vo­ta priprema­ju, smrt ih ni­ka­da ne iz­ne­na­di.

Uosta­lom, u Hi­lan­da­ru neko trajno groblje i ne po­sto­ji. Ka­da mo­nah umre za­ši­ju ga u gor­nji deo man­ti­je i pre­ne­su u cr­kvu na ope­lo, a za­tim ga bez san­du­ka spu­šta­ju u ra­ku gde po­či­va tri go­di­ne. Po is­te­ku tre­će go­di­ne isko­pa­ju mo­šti, ko­sti pri­lo­že ko­sti­ma ra­ni­je umr­lih u krip­ti is­pod cr­kve gde je za­jed­nič­ka grob­ni­ca, a lo­ba­nju no­se u za­jed­nič­ku ko­stur­ni­cu. Lo­ba­nje, posla­ga­ne po po­li­ca­ma, sa ime­ni­ma is­pi­sa­nim na če­o­noj ko­sti, ta­ko za­jed­no po­či­va­ju još od vre­me­na kti­to­ra manasti­ra sv. Si­me­o­na i sv. Sa­ve.

Vre­bam oca Ni­ko­la­ja ne­str­pljiv da vi­dim tu obećanu sobu. U stva­ri, hteo sam da preduhi­trim svo­ja tri sa­put­ni­ka sa ko­ji­ma de­lim so­bu i da bar ne­ko­li­ko de­se­ta­ka mi­nu­ta bu­dem sam, kao mo­nah. Ni­ko­laj će me od­ve­sti u ko­nak ju­žno od pir­ga Sve­tog Sa­ve ne u so­bu, već u pra­vi apartman. Uz to, naš apart­man od hi­lan­dar­ske bi­bli­o­te­ke, u ko­joj se ču­va­ju pr­vi srp­ski ru­ko­pi­si, de­li sa­mo je­dan zid. Apart­man či­ne dve so­be sa vo­dom i toale­tom. Tu je i jed­na le­pa peć po­red ko­je su bi­la na­sla­ga­na dr­va. Ka­sni­je će­mo naložiti va­tru ko­ja će se to­li­ko raz­buk­ta­ti da se peć pot­pu­no usi­ja­la. Stru­je, ka­ko re­koh ne­ma, pa so­be osve­tlja­va­ju dve lam­pe na gas. Go­sto­lju­bi­vi mo­na­si po­red lam­pi su ostavi­li ši­bi­ce, takođe i po­red pe­ći. Po­red pe­ći još i sit­na dr­va za pot­pa­lu.

Pet­na­est mi­nu­ta po­sle me­ne, u so­bu će do­ći i mo­ji sa­put­ni­ci. Ma­lo smo pri­ča­li, razmenjiva­li uti­ske. On­da su oni za­spa­li. Još du­go u noć slušaću puc­ke­ta­nje va­tre… Hilan­dar­ski uti­sci bi­li su to­li­ko ja­ki da ja u tom ma­na­sti­ru ni­sam mo­gao da za­spim…

Tekst Dragan Bajović

Foto: Radoslav Živković, Ivan Rajović, Hranislav Milošević

(Sledeće nedelje početak putopisa iz Rusije)

[1]De­set go­di­na ka­sni­je, 2003, na Sve­tu Go­ru sam sti­gao iz Ura­no­po­li­sa plo­ve­ći Egej­skim mo­rem po­red ne­ko­li­ko ma­na­sti­ra či­jom se le­po­tom i gran­di­o­zno­šću po­seb­no is­ti­če ru­ski Pan­te­lej­mon. Ta­da sam bio pr­vi put u Ka­re­ji, središtu i je­di­noj varoši (pre­ci­zni­je re­če­no se­lu) Sve­te Go­re. Da ni­je ve­le­lep­ne zgra­de Pro­ta­ta (ta­da je prot bio je­ro­mo­nah Ste­fan iz ma­na­sti­ra Hi­lan­dar) i is­po­sni­ce sv. Sa­ve, Ka­re­ja sko­ro da se ne bi raz­li­ko­va­la od dru­gih na­se­lje­nih me­sta na pla­ne­ti: tu su pro­dav­ni­ce, ka­fa­ne, ra­zni tr­gov­ci, čak i tak­si­sti. Po­je­di­ni mo­na­si ov­de raz­vi­ja­ju i „bi­znis“. Ta­ko sam ta­da vi­deo jed­nog sta­rog mo­na­ha, vla­sni­ka ne­ka­kvog polurashodovanog kom­bi­ja, ko­ji „drži“ li­ni­ju Ka­re­ja-Daf­ni-Ka­re­ja. Daf­ni je lu­ka na za­pa­noj stra­ni is­toč­nog pr­sta Hal­ki­di­ki­ja