piše Rade Velizarov Erac
Njegovi sagradiše ćupriju, eno, još služi narodu, svraćaju decu da vide tu lepotu sa lukovima iznad Drine; njegovi nam i veru očuvaše… a Ljubo, poslednji potomak Mehmed Paše Sokolovića ne dožive da mu sijalica zasvetli iznad glave
Slušaj, Radovane… Javiše da je umro Ljubo… Pitaš koji!? LJubo Kiridžić…
Ništa nemoj da vrtiš glavom. Ni ja ga ne znam, samo sam mu sliku video u novinama… sa šajkačom na glavi… Isti kao i ovi naši seljaci. Umro u osmadeset osmoj godini.
Bi mi ga žao… Zato ti i pričam.
Živeo je, kažu, u trošnoj kućici, sam… Ej, bre, Ljubo je umro, a ne dočeka da mu sijalica zasvetli iznad glave.
I selo mu se, kažu, gasi… Ostalo još par staraca, a i oni su pri putu… Osudili su ih na dugoročno umiranje. Čuvali su Dražu u selu, i to im ovi nikada nisu oprostili. Ljubo se, pričao je, lično rukovao sa čičom, četrdeset i treće.
Ostavili ih da se zlopate.
Ni puta, ni struje, ni života.
Pišu dalje, da u Sokolovićima, već decenijama, nije zaplakalo novorođenče..
Zatrli ih…
Džamiju u selu imaju, ali nema za koga…. Crkvu su im porušili, davno… Zarasli zidovi u korov i šipražje… Sagradio, i jedno i drugo, odavno, onaj njihov, a naš.
Put je isti, kao i pre više od pet stotina godina.. Samo se konjima može do seoceta.. Bez zaprege… Kakva crna zaprega… Što doneseš na samaru, to ti je.
Znaš Radovane, gledao si na filmovima… Na konjima su Turci, istim tim stazama, u pletenim korpama, odvozili otetu, srpsku, decu. Samo su im razbarušene glavice virile iz korpi.. Majka je danak u krvi, plaćala najpametnijim detetom. One takše je ostavljala uz sebe.
Pitaš zašto ? Pa zato, moj Radovane… zato što su pametnija deca znala da upamte ko su, šta su i okle su. Ta deca su, Radovane, pamtila zavičaj po ukusu, poslednjeg parčeta proje iz majčine ruke. Znaš… Ona proja, sa kojom te za’rane, ima uvek isti ukus i samo je u tvom selu takva.
Decu su majke pamtile po belegu… Po nekom mladežu, pramenu svetlije ili tamnije kose. Tek, ako se dogodi da ih vreme i Bog, opet spoje.
Ej, bre, Ljubo je umro u trošnoj kućici… Sam….
Njegovi sagradiše ćupriju… Eno, još služi narodu.. svraćaju decu da vide tu lepotu sa lukovima iznad Drine.
Njegovi nam i veru očuvaše… Brat Mehmedov beše, patrijarh srpski.
Ej, bre, umro je Ljubo, poslednji potomak velikog vezira Mehmed Paše Sokolovića.
Ne dožive da mu sijalica zasvetli iznad glave..
Tu smo, gde smo… Sram nas bilo…
