piše Tripo Spahić
Običaje nasleđene od predaka Ratinčani neguju i predaju dalje u amanet svojim potomcima, a pored brojnih verskih praznika, tu je i poštovanje drveta zapisa i verovanje da će onoga ko ga poseče ili ošteti – zadesiti velika nesreća
Ne postoji narod koji nema svoje običaje koji ga definišu, odnosno po tim običajima je prepoznatljiv u čitavom svetu. Svako selo, svaki kraj, svaka oblast, svaki narod, imaju svoje običaje. Neki običaji pripadaju samo užem kraju, neki zahvataju čitave oblasti jedne zemlje, a neki običaji su istovetni kod različitih naroda.
Velike narodne seobe u prošlosti, osvajanja i pokoravanja raznih naroda, viševekovna ropstva, koja su ujedno pračeni voljnim i nevoljnim mešanjm krvi, uticali su da su se i narodi i običaji izmešali.
Veoma je malo naroda, koji su kao i Srbi imali mnogo seoba, ropstva i ratova. Srbi su od dolaska na balkansko poluostrvo, pa sve do XX veka pritisnuti raznim nevoljama se selili iz jednog kraja zemlje na drugi. U tim seobama oni niisu nosili samo materjalne kućne potrepštine nego i svoje lepe običaje. Zaista je poznato da nema naroda kao što je srpski sa tolikim brojem običaja. Naravno, u zavisnosti u kojem kraju zemlje žive Srbi, i običaji se razlikuju, nekad od kraja do kraja, a nekad i od sela do sela. To bogastvo raznovrsnosti srpskih običaja je kroz vekove sačuvao srpski seljak od zaborava. U prošlosti našeg naroda običaji su bili verski paganski rituali koji su se izvodili radi zadovoljenja i umilostivljenja bogova. Većinu od običaja u našem narodu srpska pravoslavna crkva je osveštala, zadržala ih prilagodivši ih pravoslavnoj hrišćanskoj tradiciji.
Tako je i Ratina puna raznovrsnih običaja koje su Ratinčani nasledili od svojih predaka. Ratina pripada Raškom okrugu, a običaji vezani za taj okrug uglavnom su zastupljeni i među stanovništvom Ratine. Naselje je naseljeno izrazito pravoslavnim življem i većina Ratinčana pripada srpskoj pravoslavnoj crkvi. Određenim običajima obeležavaju se verski praznici, rođenje novog člana porodice, upokojenje člana porodice, svadbe i drugi tokovi životnog ciklusa, jer su svi običaji vezani za život čoveka odnosno seljaka.
Najbitniji događaj u godini vezan za porodicu i porodične pretke jeste krsna slava jedne porodice. Ritualni običaji koji se praktikuju za proslavljanje slave kao porodične svetkovine Ratinčani praktikuju da bi se povezali sa svojim precima. Ono što je karakteristično za ovaj kraj je da se pored glavne slave koja pada jedanput godišnje, slave i prislave, takozvane male slave.
Naši preci su počeli da slave svetitelja koji je pao onaj dan kada su se pokrstili. Svetitelj koji se slavi kao krsna slava ima ulogu zaštitnika jedne porodice i molitvenika pred Bogom. Veruje se da ih on nevidljivo čuva i pomaže u svim nevoljama i teškoćama. Nekoliko dana pre krsne slave domaćin odlazi u seosku crkvu da pozove sveštenika da dođe u njegov dom, da bi se izvršio obredni ritual osveštenja slavske vodice, jer se prema verovanju tako unosi Božji blagoslov u dom. Taj dan domaćica mora da pripremi posudu sa vodom, struk bosiljka, sveću, kadionicu, slavsku ikonu, tamjan, i spisak ukućana.
Dan pred krsnu slavu domaćica mesi slavski kolač, koji se obično pravi od čistog pšeničnog brašna, u koji se sipa malo one slavske vodice, kvaca i soli. Slavski kolač se bogato ukrašava raznim ukrasima od testa, a svaki ukras ima simboliku za napredak domaćinstava, kao i za zdravlje, sreću itd… Simbolika slavskog kolača je velika, on predstavlja naš nasušni hleb koji smo dobili od Boga, a koji smo sada dužni da uz zahvalnost prinesemo kao žrtvu u čast i slavu svetitelja.
Domaćica za slavu pored slavskog kolača priprema i slavsko žito koje se može spremati i sa dodatkom drugih vočkastih plodova. Slavsko žito se sprema u spomen na svetitelja, a najviše u spomen predaka.
Domaćin za slavu je obavezan da spremi slavsku sveću, crno vino i tamjan. Puno pažnje je posvećeno i slavskoj trpezi, ako slava pada u post, onda je trpeza posna, a van posta je mrsna. Smatra se da je veliki greh ako se posna slava sprema kao mrsna.
Na dan krsne slave rano ujutro domaćin odnosi slavski kolač, slavsko žito i vino u crkvu, da se uz poseban obred sečenja slavskog kolača prinesu Bogu i svetitelju. Sveštenik seče slavski kolač i preliva ga crnim vinom, a po završetku lomi kolač sa domaćinom, uz reči : Hristos posred nas, dok domaćin odgovara jeste i biće!
Slavski ručak je svečan i postavlja se samo za najužu porodicu, dok se ostali gosti pozivaju na slavsku večeru. To je specifično za ove krajeve da se slavski ručak sprema samo za najužu porodicu, dok ostali gosti dolaze na slavsku večeru. Na slavskom ručku domaćin se krsti, pali slavsku sveću okadi tamjanom slavsku ikonu i celu kuću. Onda nazdravlja svim ukućanima sa čašom crnog vina i unakrst je predaje domaćici, zatim ona nazdravlja svekrvi ili nekom drugom i svi jedni drugima unakrst predaju čašu sa vinom i ispijaju gutljaj iz nje. Gosti se na slavi najpre poslužuju slavskim žitom, vinom i kolačem. Domaćin ne seda za trpezu, nego je dužan da poslužuje svakog gosta iz poštovanja prema svetitelju.
Prislave ili male slave, kako ih naziva narod u Ratini, mogu, a i ne moraju biti vezane za istog svetitelja koji se slavi kada je krsna slava. Prislave se slave skoro na isti način kao i velika slava, sa tom razlikom što se taj dan pravi samo malo svečaniji ručak za porodicu u odnosu na ostale dane.
Može se sa pravom reći da bez Božića nema prave slave, jer nijedan drugi praznik nije isprepletan narodnim verovanjima i običajima kao što je to slučaj sa Božićem.
Božić je praznik kada se slavi rođenje Isus Hrista i, naravno, u skladu sa veličinom praznika narod ga je ispunio svakojakim simboličnim običajima. Nekako posebno se može doživeti sva punoća božićnih običaja u ovom naselju, jer ono u to doba godine zaista izgleda spektaktularno. Tome je najviše doprinela činjenica da je to praznik rađanja novog života, praznik dece i detinjstva, praznik roditeljstva očinstva i materinstva.
Svi ti obredi i običaji koji se vrše u vreme svetkovine božića u Ratini imaju za cilj da izmole od Boga da sačuva porodicu i uveća imanje i napredak domaćinstvu.
Na Tucindan koji uvek pada dva dana pred Božić domaćin priprema božićnu pečenicu. To je obično mlado jagnje ili prase i ono ima simboliku žrtve Bogu. Ovaj narodni običaj ima svoje korene iz vremena paganizma odnosno mnogoboštva. Crkva je ovaj običaj prihvatila i blagoslovila, jer posle božičnog posta od šest nedelja jaka mrsna hrana dobro dođe.
Badnji dan je poseban dan za sve Ratinčane, jer je taj dan prepun običaja, ali pored toga poseban je zbog toga što se tada u porti seoske crkve pali badnjak. Na badnji dan ujutro domaćin odlazi u obližnju šumu ili šumarak, i tamo vrši obred sečenja badnjaka ( mlado hrastovo ili cerovo drvo). Kada useku badnjak, Ratinčani to objavljuju pucnjevima iz pušaka ili prangija. Prema legendi koja krasi Hristovo rođenje, kada se Hristos rodio pastiri su doneli u pečinu hrastovo drvo da se naloži vatra, jer je bilo hladno.
U predvečerje Ratinčani odlaze do crkve svetog Jovana, gde se vrši obred paljenja badnjaka. To je izuzetno svečan događaj, jer su prisutni skoro svi meštani. Nakon toga sledi svečana badnjačka večera sa svojom porodicom, za vreme koje se unosi deo badnjaka i on se nalaže na ognjište. Zajedno sa badnjakom unosi se i slama koja se rasipa oko stola gde je postavljena badnjačka večera. Rano ujutro na božić domaćica pravi česnicu, to je obredna božićna pogača, u koju se stavlja novčić. Česnica se lomi za božićnim ručkom koji na taj dan biva nešto ranije, najčešće oko podneva. Ono što je karakteristično za ovaj kraj je to što svako domaćinstvo ima svoga polažajnika, naime zna se još od davina koja porodica šalje svoga člana (obično je to najmlađa muška osoba) kod druge porodice za položajnika. Inače u drugim krajevima Srbije ne zna se ko je polažajnik, jer se to prepušta slučaju. Položajnik pozdravi dom božićnim pozdravom Hristos se rodi, ljubi se sa ukućanima i odlazi kod šporeta. Otvara vrata na šporetu ili peći, ranije je to bilo ognjište, džara vatru grančicom badnjaka i govori zdravicu: “Koliko varnica, toliko srećica, Koliko varnica toliko parica (novca) Koliko varnica toliko u toru ovaca, Koliko varnica toliko prasadi i jaganjaca, Koliko varnica, toliko gusaka i piladi, a najviše zdravlja i veselja, amin Bože daj”. Položajnik simbolički predstavlja one mudrace koji su pratili zvezdu sa istoka i došli novorođenom Hristu na poklonjenje. Domaćica posle toga posluži položajnika i daruje ga nekim prikladnim poklonom.
Običaji koji se praktikuju za Vaskrs su istovetni sa ostalim delovima Srbije, a najvažniji običaj jeste farbanje vaskršnjih jaja i vaskršnji ručak. Vaskrs je dan kada se slavi vaskrsenje Isusa Hrista i samim tim praznik života i praznik svetlosti. Za ovaj praznik domaćice u Ratini farbaju jaja uglavnom na Veliki petak, kada se obeležava stradanje i smrt Isusa Hrista. Jaja se farbaju uglavnom u crvenoj boji, kao simbol nevine krvi Hristove. Posebno se na selima izdvaja farbanje jaja u lukovini, maslačku, koprivi i td…. Na sam dan vaskrsa ukućani se kucaju sa jajima i jedni drugima tako čestitaju praznik. Za vaskršnjim ručkom okuplja se porodica, domaćin pali sveču i kadi kuću. Simbolika svih ovih vaskršnjih običaja jeste u slavljenju života i zahvaljivanju Bogu na svemu.
Običaj koji prati slavljenje Đurđevdana vezan je za pletenje venaca od raznovrsnog bilja i cvetova. Uoči Đurđevdana svaka kuća zakiti se različitim travkama da bi se domaćinstvo odbranilo od onih koji mu ne žele dobro, a i za napredak i zdravlje svih ukućana.
Poseban običaj koji se sačuvao u Ratini i okolnim mestima jesu Jeremije, koji se ritualno obeležavaju u predvečerje praznika svetog proroka Jeremije koji se praznuje 14 maja. U predvečerje praznika okupljaju se deca u grupama od deset do petnaest članova i praveći buku hodaju oko kuća pevajući obrednu pesmu : jeremije dođite oko kuće prođite, jeremije u polje. bež’te zmije u more, samo jedna ostala i ona se raspala.
Sveti prorok Jeremija je starozavetni prorok, a u našem narodu ima ulogu zaštitnika od zmija. Samim tim i ovaj obred koji se izvodi u ovom i okolnim naseljima ima za cilj da otera zmije što dalje od kuća i domaćinstava.
U Ratini se na drugi dan svetih Trojica (trojičin dan), obeležava obnavljanje zapisa (krsta) u drvetu. To drvo je drvo zapis, i ono predstavlja veliku svetinju za selo na čijem se područiju nalazi. Drvo postaje zapis činom osveštavanja i pri tom činu se urezuje krst u koru drveta. Drvo zapis u Ratini je veliki hrast lužnjak, i naravno ono je tabuirano drvo. Naime, veruje se da će onoga ko ga poseče ili na bilo koji način ošteti – zadesiti velika nesreća. Veruje se da se ispod njega ne sme spavati, niti se na njega sme penjati, grane i plodovi se ne smeju kidati niti lomiti, pa ni one grane koje su otpale same od sebe ne smeju da budu dirane.
Na drugi dan Dvetih trojica (duhovski ponedeljak), narod i sveštenik u litiji obilaze oko drveta tri puta, litija se sastoji od krstonoša koji nosi časni krst i ikone ripide i barjake. U tom obredu uz pojanje molitvi, tropara i kondaka, drvo se okadi, obnovi se zapis, odnosno ponovo se urezuje krst, koji se poliva crnim vinom, narod ovo naziva pričešćem drveta.
Na ovaj dan glavno praznično bogosluženje u Ratini jeste tu kod drveta zapisa, tokom tog bogosluženja sveštenik i izabrani domaćin litije lome slavski kolač. Jedna polovina tog slavskog kolača ide narednom domačinu litije. Kada se započelo smatrati ovo drvo svetinjom nema podataka, ali se prtdpostavlja, za vreme turskog ropstva da su se meštani na sabornu molitvu u nedostatku crkve okupljali baš pod tim drvetom. Hrast je i kod starih Slovena bio obožavan kao stanište vrhovnog boga gromovnika Peruna. Vidi se da je crkva i ovaj običaj blagoslovila i prilagodila svojoj hrišćanskoj tradiciji. Kulturološka svest stanovnika Ratine je na dosta zavidnom nivou, jer kao što se vidi sve svoje običaje koji su nasleđeni od davnih predaka, Ratinčani poštuju i neguju i predaju dalje u amanet svojim potomcima, jer se sa svojim običajima prepoznaju u svetu.
