26. jun 2017.
Zanemarivanje starih osoba, kao i nasilje nad njima teško je prepoznatljivo, a posebno je prisutno u udaljenim planinskim selima, gde se dešava da neki seoski penzioneri svoje penzije – i ne vide, jer novac podižu njihovi potomci
Kraljevačko područje je staro ne samo po nastanku naselja, već i prema statističkim podacima o prosečnoj starosti sadašnjeg stanovništva, koja se kreće oko 42 godine. Od ukupno 125 hiljada stanovnika, 23 hiljade njih je starosti iznad 65 godina i skoro polovina je nastanjeno na selu. Udaljenost pojedinih sela od urbanog centra, tj. grada Kraljeva je čak veća od stotinu kilometara, a ukupna površina na kojoj se prostire ova lokalna zajednica je jedna od najvećih u Srbiji, pa je na desetine planinskih sela. Tamo, naselja najčešće broje stotinu, dve domova u kojima je ponajviše jedno čeljade ili ostareli bračni par. Oni su od dece ili drugih srodnika često zanemareni, što je čak i komšijama teško prepoznatljivo ili čak trpe i nasilje o kome se ponajmanje zna, pošto žrtve od stida to skrivaju. Uglavnom je tu reč o ekonomskoj vrsti nasilja, od dece ili rođaka u smislu oduzetih prava da svojim prihodima raspolažu. Oni svoj novac od penzije načešće i ne vide, jer se često isplaćuje deci i troši za druge svrhe, a starci ostaju bez mogućnosti za kupovinu lekova, pa i dovoljno hrane. Drugačije rečeno, penzija im je kod dece u gradu, a oni bez para zaboravljeni u zabitim selima. A, kada se to uoči, od komšija ili zaposlenih u nadležnim ustanovama – ponekad bude i kasno.
– Često to zapazimo tek kada neko od njih dođe za pomoć radi kupovine lekova, iako imaju i decu i primanja, a bilo je slučajeva da čak zet i kćerka od nas traže zbrinjavanje. Razume se ta situacija kojoj je uzrok ekonomsko stanje u državi, pa su mlađi bez ikakvih prihoda, ali ima slučajeva da roditeljske penzije umesto za kupovinu lekova idu deci, primera radi, zarad pribavljanja najskupljih patika. Mi, naravno, preduzimamo mere zbrinjavanja, ali je to jako stresno za stare osobe, posebno kada je reč o izmeštanju iz njihovih kuća. Uz to, radi se i komplikovanoj i podužoj procedura, a sve je više slučajeva kada treba hitno reagovati, naročito tokom zime.– kaže Svetlana Dražović, direktorka Centra za socijalni rad u Kraljevu.
Ova ustanova, objašnjava nam dalje direktorka Dražović, radi na preventivi, pa bar jednom mesečno i pored redovnog praćenja, imaju izmeštene kancelarije u udaljenom ušćanskom i studeničkom kraju, zatim na početku svake godine, a obavezno pred zimu uspostavljaju kontakt sa svim predsednicima mesnih zajednica kako bi doznali za sve tamošnje socijalne probleme.
– Imamo po jedno urgentno mesto za zbrinjavanje starih i usamljenih osoba u Gerontološkom centru u Mataruškoj Banji, jedno takvo mesto u sličnoj ustanovi u Kragujevcu i posebno nam je od koristi hraniteljska porodica za urgentne slučajeve. Mi imamo i stalne hraniteljske porodice za stare, što je donekle posebnost Kraljeva, jer stari više žele zbinjavanje u ambijentu domaćinstva, nego u staračkim domovima. Cilj nam je, takođe, da razvijamo srodničko hranitenjstvo kako bi se stari zbrinjavali tamo gde žive, a tu brigu država plaća onima koji ih prihvataju. Moramo raditi i na meri privremenog izdvajanja starih i nemoćnih kod hranitelja, recimo, samo tokom zime – naglašava Svetlana Dražović.
Inače, Centar za socijalni rad u Kraljevu tokom jedne godine pruži razne vrste pomoći za oko 13 hiljada stanovnika ovog grada, a od toga je u prošloj godini pomognuto 2.220 starih usamljenih ili od dece i drugih bliskih rođaka zaboravljenih osoba.
autor: M. Dugalić
izvor: „Politika“
. Moji ostareli roditelji žive u selu Samaila 15km od Milutina. Rođeni su 1939 godine nekadašnji akademski građani sada i pored svojih penzija žive kao ubogi prosjaci na ivici gladi i bede.
Naime njihove penzije uzimaju, nekada deca a sada odrasli ljudi, njihovi unuci deca moga starijeg brata.
Otac mi je dememtan, majka poluslepo invalidno lice “ocuvanog uma”.Da bih sprečio njihovu patnju, više puta sam se obraćao Centru za socijalni rad u Kraljevu s namerom da preuzmem starateljstvo nad njima da sprečim njihovo siromašenje i njihova primanja da zadržim kod njih za ishranu i lekove. I pored razumevanja i saosećajnosti koju su pokazivali gospođa Svetlana Dražović i svi pravnici Centra nisam uspeo da uradim amabaš ništa. Po ubedljivom objašnjenju direktorke kako moj otac nema ali majka ima očuvanu poslovnu sposobnost i da ona njihovim novcem raspolaže svojevoljno po cenu gladovanja.Da bilo šta učinim da spečim njihovo dalje propadanje moram lično da angažujem lekara psihijatra i veštake raznih službi da u sudskom sporu dokažem njihovu neuračunljivost da osporim njihovu poslovnu sposobnost da bih njihove penzije sačuvao u njihovoj kući za hranu i lekove.Iz više pokušaja ja to do sada nisam uspeo da uradim.Oni su sve stariji sve bolesniji domaćinstvo u kome žive odavno je propalo i oni bukvalno gladuju. Moj brat sve to prećutno odobrava gospoda iz centra službeno su obavešteni i ne preduzimaju ništa, i ja ne mogu da uradim ništa.Direktorka centra će sigurno prepoznati o kom “predmetu” se radi, a voleo bih da me demantuje i da uradimo sve suprotno od navedenog. Nekada se pitam kako je zaista ovim drugim nesretnim i ubogim našim roditelima koji su zaboravljeni tamo negde gde ni naše misli ne zalaze.
[quote][/quote]