Putopisi

KAZNA U SIBIRU

28.06.2017
Krug Portal

Prenosimo putopis našeg saradnika Dragana Bajovića, koji je pod naslovom “Ruske impresije” deo “Zapisa iz gipsa”, knjige koju su ondašnje “Ibarske novosti” objavile 2007. godine; u istoimenom listu putopisi su objavljeni 1993. godine

Aero­port Vnu­ko­vo, ju­go­za­pad­no od cen­tra Mo­skve, je­dan je od pet aero­dro­ma ko­ji okru­žu­ju ru­ski glav­ni grad. Evo nas već i tu (tek smo tri da­na u Ru­si­ji), oda­kle tre­ba da po­le­ti­mo u Si­bir. Vnu­ko­vo je aero­drom sa­mo za unu­tra­šnje le­to­ve, a oni su uglav­nom du­ži od svih evrop­skih me­đu­na­rod­nih le­to­va. Osim toga, va­lja pre­ve­sti mno­go lju­di. Sto­ga, sa Vnu­ko­va po­le­ću ogrom­ni avi­o­ni.

Se­di­mo u ma­loj kan­ce­la­ri­ji, ne­koj vr­sti put­nič­ke agen­ci­je za stran­ce. Moj sa­put­nik Hra­ne već po­zna­je slu­žbe­ni­ce ko­je je od­mah, za sva­ki slu­čaj, ča­stio jednom bo­com šam­panj­ca u ko­jem će­mo i mi, po­piv­ši po jed­nu ča­šu, uži­va­ti. Tu ima još  stra­na­ca, dvo­je ili tro­je. Jed­na Ne­mi­ca ne­pre­kid­no te­le­fo­ni­ra i krat­ko oba­ve­šta­va svo­je da je već u Mo­skvi i da sva­kog ča­sa tre­ba da po­le­ti da­lje. Let je za­ka­zan za osam uve­če po mo­skov­skom vre­me­nu. U No­vo­si­birsk, gde smo se za­pu­ti­li, sti­že­mo u če­ti­ri uju­tro, ali let ne tra­je osam, već če­ti­ri ča­sa. Da, u naj­ve­ćoj ze­mlji na sve­tu od­sto­ja­nja se me­re vre­men­skim zo­na­ma. Novosibirsk je „sa­mo“ če­ti­ri ča­sa is­toč­no od Mo­skve (oko tri hi­lja­de ki­lo­me­ta­ra), a naj­i­stoč­ni­ja tač­ka Ru­si­je, se­lo Uelen na Ču­kat­skom po­lu­o­str­vu, ta­mo gde vas od Alja­ske de­li sa­mo Be­rin­gov mo­re­uz, od glav­nog gra­da je „da­le­ko“ de­vet vre­men­skih zo­na. U stva­ri, u Ru­si­ji ne sa­mo da ima to­li­kih vre­men­skih raz­li­ka u ča­so­vi­ma, već po­sto­je i dva da­tu­ma. Ka­da u Mo­skvi kuc­ne tri po­sle­pod­ne, na kraj­njem is­to­ku već po­či­nje no­vi dan. I još ne­što: ru­ski naj­i­stoč­ni­ji deo, se­lo Uelen, pa i či­ta­vo Ču­kat­sko po­lu­o­str­vo je na kraj­njem za­pa­du bu­du­ći da je Uelen na ne­kih 169 ste­pe­ni za­pad­ne ge­o­graf­ske du­ži­ne. Uosta­lom, zar Ru­si ni­su pro­da­li Ame­ri­kan­ci­ma Alja­sku za sit­ne pa­re zna­ju­ći da će i da­lje bi­ti i na Is­to­ku i na Za­pa­du.

Bli­ži se čas po­la­ska. Le­te­će­mo Ilju­ši­nom 86, ogrom­nim avi­o­nom, u či­ji je tr­buh glat­ko ušlo pet sto­ti­na du­ša sa sve pr­tlja­gom. U jed­nom tre­nut­ku po­mi­slio sam da ta „pti­ču­ri­na“ ne­će mo­ći ni da se od­le­pi od pi­ste. Ali, sve se do­bro za­vr­ši­lo. Ma­lo smo spa­va­li, ma­lo sma­nji­va­li sa­dr­žaj ogrom­ne bo­ce ka­nad­skog vi­ski­ja (ko­ji smo, ume­sto vod­ke, ku­pi­li još pre tri da­na ka­da smo iz Bu­dim­pe­šte do­le­te­li u Mo­skvu), ma­lo smo pri­ča­li i, evo, tu smo. Si­bir!

Si­bir je uvek za me­ne bio ze­mlja oko­va­na le­dom, ze­mlja u ko­joj je uvek hlad­no, če­mer­no, jad­no, ze­mlja-ka­za­mat, me­sto gde se is­pa­šta­ju gre­ho­vi ko­ji ni­ka­da ni­su po­či­nje­ni. Zar i sam Do­sto­jev­ski ni­je bio u Si­bi­ru, a po­sle nje­ga još mno­ge um­ne ru­ske gla­ve i još je­dan ve­li­ki pi­sac – Sol­že­nji­cin, pi­sac ko­ji se usu­dio da već svo­jom pr­vom pri­po­vet­kom („Je­dan dan u ži­vo­tu Iva­na De­ni­so­vi­ča“, 1962. go­di­ne) pr­vi pro­go­vo­ri o lo­go­ri­ma u ko­ji­ma je „otac  na­ci­je“ Sta­ljin, naj­bo­lji Lenji­nov uče­nik, te­ro­ri­sao sve one ko­ji su se dr­znu­li da ma­kar i u jed­noj se­kun­di po­sum­nja­ju u is­prav­nost „naj­pra­ved­ni­jeg“ dru­štva na sve­tu.

Na­rav­no, u Si­bi­ru ni­je uvek led. Već sam u Mo­skvi, či­ta­ju­ći ne­ke no­vi­ne, sa­znao da je tih da­na (kraj mar­ta 1993) u No­vo­si­bir­sku tem­pe­ra­tu­ra čak i vi­ša ne­go u glav­nom gra­du (oko plus tri) i od­mah se, iako sam bio oskud­no ode­ven, raz­o­ča­rao. Hteo sam tih mi­nus pe­de­set, taj led, hteo sam da se su­ze nad ne­vi­ni­ma ko­ji su tu stra­da­li od­mah pre­tva­ra­ju u ku­gli­ce le­da. Si­bir, ko­li­ko god da je ne­pri­ja­tan zi­mi, pre­ko le­ta je još ne­pri­jat­ni­ji. Tem­pe­ra­tu­re u ju­lu i av­gu­stu u toj najhlad­ni­joj ze­mlji na sve­tu pe­nju se i do tri­de­set­pe­tog po­delj­ka na Cel­zi­ju­so­voj ska­li.

No­vo­si­birsk, u ko­me smo se ob­re­li, ogro­man je grad. U nje­mu ži­vi vi­še od dva mi­li­o­na lju­di. Po­čeo je da se gra­di pre tač­no sto go­di­na, u vre­me ka­da je inženjer Ga­ri Mi­haj­lov­ski po­čeo da po­sta­vlja tran­ssi­bir­sku že­le­zni­cu Mo­skva-Vla­di­vo­stok. Od Mo­skve do No­vo­si­bir­ska da­nas se tom že­le­zni­com pu­tu­je „samo“ 72 sa­ta, da­kle tri da­na i tri no­ći. Na­rav­no, pre do­la­ska bolj­še­vi­ka, grad se ni­je ta­ko „ko­mu­ni­stič­ki“ zvao. Njegovo ime bi­lo je No­vo­ni­ko­la­jev­sko. Novoniko­la­jev­sko je na re­ci Ob ko­ja je, po­sle Ama­zo­na, naj­vod­ni­ja na sve­tu. Na ne­kim me­sti­ma Ob je ši­rok čak i če­ti­ri ki­lo­me­tra. Sam grad je dug 70 kilometa­ra. U nje­mu ži­vi čak 40 aka­de­mi­ka i 3.000 dok­to­ra na­u­ka, a u ovom tre­nut­ku na nje­go­vom Uni­ver­zi­te­tu, vr­lo ce­nje­nom u Ru­si­ji, če­ka još 7.500 plus je­dan kan­di­dat za dok­to­ra na­u­ka. Ovo „plus je­dan“ od­no­si se na mog ru­skog do­ma­ći­na Hra­ni­sla­va Mi­lo­še­vi­ća, ma­gi­stra elek­tro­teh­ni­ke, ko­ji spre­ma doktorsku diser­ta­ci­ju pod na­slo­vom „Raz­voj bi­zni­sa u biv­šim ko­mu­ni­stič­kim ze­mlja­ma“. H. je u prak­si di­ser­ta­ci­ju već od­bra­nio, jer u No­vo­si­bir­sku ima fir­mu „Im­peks­sib“. To je me­šo­vi­to ru­sko-srp­sko pred­u­ze­će. Srp­ski deo, iz­me­đu osta­log, pre­ra­đu­je vr­lo tra­že­no per­je na naj­sa­vre­me­ni­jim ma­ši­na­ma ko­je je H. uvezao iz Ita­li­je.

Sle­te­li smo već u svi­ta­nje na aero­drom Tol­ma­če­vo kod No­vo­si­bir­ska. Po­tom smo se ne­kih 40 mi­nu­ta vo­zi­li tak­si­jem do ho­te­la „Si­bir“, ko­ji me je, svo­jim luksuzom, ta­ko­đe raz­o­ča­rao. Mi­slio sam da u Si­bi­ru sve tre­ba da bu­de skrom­no. Ho­tel je, me­đu­tim, car­ski ras­ko­šan.

Sme­šta­mo se u so­be i ja od­mah iz­la­zim. Zar da u Si­bi­ru tek ta­ko za­spim! Uz ri­zik da za­lu­tam, od­la­zim pe­ši­ce jed­no ki­lo­ma­tar da­lje. Ga­zim po toj ze­mlji sibirskoj i kroz gla­vu mi pro­la­zi hi­lja­du mi­sli. Uz­bu­đen sam kao onog da­na ka­da sam pre ko zna ko­li­ko go­di­na oti­šao u ma­na­stir Stu­de­ni­cu, ka­da sam, korača­ju­ći, raz­mi­šljao o to­me da su se po toj is­toj ze­mlji, pre osam ve­ko­va, kre­ta­li sv. Si­me­on i nje­gov sin sv. Sa­va. Oni, pa sa­da, evo, ja!

Po­sma­tram pro­la­zni­ke ko­jih je sve vi­še (usko­ro po­či­nje rad­no vre­me). Ni­ko ne pri­me­ću­je da sam stra­nac. To­li­ko sam se već „po­si­bi­rio“. Ni­ko­ga ni­je ču­di­la ni mo­ja pre­du­gač­ka ko­sa. Od­lu­čih u tom tre­nut­ku da i ja u Si­bi­ru ne­ku ka­znu otr­pim, da ko­li­ko-to­li­ko ubla­žim pat­nje svih onih ve­li­kih i ma­lih ko­ji su tu ne­du­žno stra­da­li.

U to­me će mi po­mo­ći i H, zakleti ne­pri­ja­telj du­gač­ke ko­se. Već su­tra­dan uju­tro od­ve­šće me u sa­lon le­po­te ho­te­la „Si­bir“ i pre­da­ti me mom „isled­ni­ku“ i „eg­ze­ku­to­ru“ fri­zer­ki Le­ni.

(Kraj)