28. jun 2017.
IN MEMORIAM – U razgovoru koji sam sa dr Dušanom Batakovićem napravila 2014, govorio je da se “svaki put kad smo pomislili da su prethodni bili najgori, ispostavljalo da su dolazili još gori i da negativna selekcija deluje bezizlazno, ali da je važno da se Srbija iznutra preobrazi*
Kada sam sinoć primila vest o njegovoj smrti, pomislila sam da nije slučajno što je baš uoči Vidovdana, praznika koji je toliko istraživao otišao na svoj poslednji put istoričar dr Dušan Bataković, direktor Balkanološkog instituta Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU), nekadašnji ambasador u Grčkoj, Kanadi i Francuskoj, autora brojnih knjiga. Portal Krug objavljuje naš poslednji, malo dug, ali ako pročitate do kraja, videćete i koliko vredan intervju koji sam krajem 2014. godine uradila za list naše dijaspore u Americi, časopis “Sloboda” Srpske narodne odbrane, najstarije organizacije Srba na američkom kontinentu.
Pitala sam ga tada najpre: Ako su vlade jedra, narod vetar, države lađe, a vreme more – kakvo je more kojim danas plovimo i zašto, možda sasvim pogrešno, deluje da smo kao narod lakše umeli da se nosimo sa izazovima vremena pre sto godina, kad je zveckalo oružje, a svet tek očekivao Veliki rat?https://www.youtube.com/watch?v=GazQK2BSkJI
– Naša istorija je uvek išla skakutavim tokom, sa usponima, padovima i diskontinuitetom, bez utvrđene razvojne linije. Dugo smo bili turski podanici, pa tek onda slobodni građani Srbije. Onda smo postali Jugosloveni, pa smo pod Titom morali da se stidimo što smo Srbi, da bi sada, tražeći svoj identitet i dalje bili dosta zavisni od starih struktura komunističke provinijencije. Lepo je govorio Matija Bećković: „Vezani smo za mr’ca“ (mrtvaca), odnosno za jedan preživeli, propali sistem, koji nije reformisan i nije vraćen na zdrave osnove. Srbija ima svoje tradicije, samo su one zapretene i zaboravljene, narod je postao jugoslovenski, umesto da prihvati svoj, srpski identitet. U našoj zemlji postoji jaka nostalgija za socijalnom sigurnošću i neradom iz Titovog vremena, jer ljudi ne shvataju da je sve što se desilo posle, upravo posledica tog režima. Nemamo osnovu na koju bismo se oslonili. Već sam govorio o tome da je Kardelj pobedio, država je odumrla, jer su se nje dokopali partijski klanovi, tajkuni i razni ostaci službi koje i danas kontrolišu, ne samo kod nas, nego i u Istočnoj Evropi (onoj koja nije deo EU) naše živote. Nije slučajno arhiv toliko važan, jer je oduvek bilo da onaj ko raspolaže informacijama, raspolaže i vlašću, jer – informacija je podatak koji suštinski može da odredi vaš život. Kontrolom informacija kontrolišete ljude. Drugi način je – medijski, kada od medija napravite đubrište informacija, neselektivno, tako da ljudi više ne mogu da se orijentišu.
Neki ne mogu, a neki neće…
– Kod nas je situacija sve gora! Stagnacija postaje naše stalno stanje, a najgore od svega je što naš narod državu ne percepira državu kao svoju. To nije bio slučaj 1903. ili 1914. godine kada je, posle dva krvava rata, naša vojska mobilisana posle oglašavanja crkvenih zvona ili čitanja proglasa dobošara. Ljudi su se bez reči javljali u komandu, iako je to bio treći rat za tri godine i svi su bili iscrpljeni. Znali su da brane svoje, bili su ponosni što su Srbi, imali su poverenje u vladu, zato što je ona bila demokratska. Danas imate ljude koji ne veruju državi, zato što ih je izneverila, prevarila, zloupotrebila u ideološke i pljačkaške svrhe, imate ljude koji državu vide samo kao izvor pljačke. Ovde nema autentičnih bogatstava. Valjda jedini za koga znam da je svojim radom zaradio dva BMW-a u svoje vreme bio je pokojni pisac-akademik Milorad Pavić, koji je od prvog izdanja „Hazarskog rečnika“ u 100.000 primeraka kupio ta dva automobila i kasnije još jedan stan. Većina bogatstava u Srbiji stečena je prevarom, a ti grobari srpske privrede zaslužuju po sto godina zatvora. To ne samo da ubija kredibilitet države, nego i u narodu koji se pati i zlopati ubija veru da bilo kakva budućnost postoji. Mene danas posebno brine što je ta apatija prevladala i kod omladine, koja se ponaša kao da sutra ne postoji. Ne vidim da planiraju dugoročno, uprkos tome što postoji ogroman potencijal kod mladih u Srbiji.
Imate li utisak da institucionalnim strukturama upravo ta apatija mladih odgovara?
– Baš one čine sve da do toga dolazi! Učlanite se u stranku, lepite plakate ili radite neki drugi besmislen posao i čekate da za pet godina postanete direktor neke ustanove, pomoćnik ministra ili državni sekretar, bez ikakvih odgovarajućih znanja. Mi Srbiju nedovoljno volimo i cenimo. Problem nam je što nismo Srbi u skladu sa porukama naše prošlosti. Ne možete voleti više Dubrovnik od Kopaonika, Jahorinu od Stare planine, Rovinj od Vrnjačke Banje. Ne možete biti srećniji na Hvaru, nego u Subotici, niti više voleti hrvatska od naših vina. Imamo jugoslovenske navike i nostalgiju za Jugoslavijom, koju imaju i drugi njeni bivši narodi, ali ne u toj meri. Nemamo minimalnu svest da je najvažniji naš interes, da je važnija košulja od kaputa. Dok Srbi ne nauče da više vole sve što je srpsko, čak i kad nije dobro, ili bar da pokušavaju da ga poprave, nećemo moći da stvorimo kritičnu masu kojoj je stalo da nešto promeni. Ključno pitanje je da li nam je stalo do naše države ili nije? Tokom svojih ambasadorskih mandata primetio sam da i Hrvati, i Slovenci, ginu za interese svog naroda, a video sam naše diplomate, čast izuzecima, koji se uglavnom brinu o svojim privilegijama.
Zašto je to tako sa nama imate li objašnjenje?
– Neki ljudi kod nas državu, jednostavno, doživljavaju kao Alajbegovu slamu ili sredstvo za lično bogaćenje. Nemaju osnovnog, elementarnog patriotizma. Niko ne traži od našeg naroda da bilo koga mrzi, da ide u vaulgarni nacionalizam ili šovinizam koji su jedna vrsta bolesti, ali – nije normalno da tuđu decu volite više od svoje. Čovek treba da voli svoju državu i svoj narod, ali mi nismo vaspitani da volimo Srbiju. To je nestalo u porodici, školi, crkva odavno nema odgovarajući uticaj i zato imamo ogroman problem sa identitetom. Pogledajte samo šta se desilo sa Srbima u Hrvatskoj. Isti ljudi – Šesta lička i Sedma banijska divizija, koji su orgijali i ubijali sa Petom crnogorskom po Beogradu, doveli su na vlast Tita, koji je na vlast doveo Tuđmana, koji je njih proterao. Vidite li taj apsurd istorije? Istorija je surova, a istina je vrlo često teško prihvatljiva. Mi Srbi često nećemo da prihvatimo da smo izdali sebe i svoje tradicije. prodali smo se za privilegije, stanove, zapošljavanja, za nerad, za „kraduckanje“ kako to kaže brat Velja Ilić i došli smo do toga da je dva miliona ljudi ostalo bez posla, da bi se deset tajkuna i njihove ljubavnice, vozikali u jahtama od tri ili pet miliona evra ili letovali na Maldivima, a to je strašno! Čitav jedan narod je izgubio perspektivu, jer se nismo postavili kako treba.
Šta je i kada trebalo drugačije da uradimo?
– Odmah posle Titove smrti trebalo je pokušati demokratsku evoluciju u kojoj bi Srbija bila nosilac promena. Zamislite da je Milošević na Gazimestanu 1989. godine rekao: „Proglašavam slobodne višepartijske izbore, pozivam i Albance i druge manjine da na njima učestvuju!“ I danas bi bio na vlasti, a njegov lik, verovatno, na novčanicama. Uvek imate trenutak kada je neophodno da izaberete pravu stranu. Evo ilustracije: ljudi misle da je Tito bio neka veličina, a ja kažem da je on 1948. godine samo dobro „odigrao“, kada je rekao „ne“ Staljinu i stekao poštovanje čitavog sveta. Upravo Srbi su mu tada branili granicu. Poslao je generala Svetozara Vukmanovića Tempa i srpske generale na mađarsku granicu, a Sovjeti su znali da će se Srbi braniti. Tito je sedeo na Brionima, na pet kilometara od italijanske granice. U svakom trenutku je avionom mogao da pobegne, čak je tražio i azil u Švajcarskoj, za svaki slučaj. On je branio svoju vlast, a posle je od toga napravio veliku političku i ideološku priču. Uvek sam govorio da je Tito umro prekasno, a Staljin prerano, zato što je Staljin umro u martu 1953. Da je Staljin poživeo još godinu-dve, Tito bi morao da uđe u NATO i da napravi u Jugoslaviji višepartijski sistem, pa više ne bismo bili u komunističkom bloku, koji se u srpskom slučaju pokazao kao uništavajući. Zarad sitnih priviliegija, mi smo od naše države napravili svinjac u kojem nema nikakvog reda. Kad kažem „mi“, mislim i na one koji su aktivno učestvovali, ali i na one koji su to pasivno posmatrali. Mnogi ljudi se danas hvale kako „u životu nisu nikada glasali, jer ih to ne zanima“. Koga će da zanima ako ne zanima njih? Ljudi, naravno, često glasaju pogrešno, pa su i za Miloševića glasali do poslednjeg časa. Da je on okrenuo naš brod u drugom smeru, bio bi kao Vaclav Havel, slavljen kao nosilac slobode i demokratije na Balkanu, o njemu bi se pesme pevale. Ovako je ispao mali komunistički aparatčik, koji je namakao bogatstvo svojoj ženi i deci, a vilu vrednu milion maraka za vreme bombardovanja kupio za 9.500 maraka. Evo nečega što mi je do kraja objasnilo ko je Milošević: svojevremeno mi je jedan naš čovek iz dijaspore, koji je tadašnjem predsedniku učinio mnoge usluge preko svojih veza, ispričao kako je Miloševiću, kad su 1992. godine uvedene sankcije, rekao: „U ovako kritičnim trenucima uvek jedan čovek inkarnira sudbinu našeg naroda, 1943. godine to je bio Draža Mihailović, a danas ste to Vi!“ Milošević ga je zbog tih reči izbacio iz kuće! Kakva ideološka zaslepljenost! Milošević je više voleo Tuđmana, nego Dražu Mihailovića. Sa Tuđmanom se odlično razumeo, samo što se nisu ljubili, a Tuđman je iz Hrvatske isterao pola miliona Srba.
U jednom od intervjua govorili ste o tome kako vam je lično nekadašnji predsednik Rusije Boris Jeljcin rekao da, tokom bombardovanja 1999. godine nismo imali zaštitu njegove zemlje, zbog toga što ga je Milošević „cinkario“ Amerikancima?
– Da, bilo je to u Jerevanu, oktobra 2002. godine, kada Jeljcin više nije bio predsednik. Sedeo je pored mene i protestovao što jugoslovenski ambasador ne zna ruski jezik, a ja sam pitao smem li da uzvratim kontrapitanjem koliko su tačne priče da nas Rusija nije zaštitila zato što Srbija nije dala dovoljno novca za ruske rakete i kako su mogli mirno da gledaju brutalno bombardovanje naše zemlje. Jeljcin je odgovorio: „Milošević je najpre pomagao rusku opoziciju u borbi protiv mene, jer je glavni novac za pučeve opozicije stizao iz Beograda, a nisam mogao da mu verujem ni zato što je sve naše razgovore prenosio Amerikancima. Dan posle našeg susreta, oni su znali sve detalje naših razgovora!“ Ta šibicarska psihologija, koja je vladala u partijskoj eliti Miloševićevog doba, dovela nas je do sunovrata. Ljudi su verovali da je Milošević Srbin koji glumi komunistu, a on je bio komunista koji se pretvarao da je srpski patriota.
Kakvo je Vaše mišljenje o stavu aktuelnih vlasti „i Evropa, i Rusija“?
– Mislim da su naša očekivanja nerealna, politika nedosledna i da je nesposobnost da se zaštite naši interesi rezultat lošeg odabira kadrova u politici. Politikom se ljudi danas bave, ne da bi pomogli svom narodu i svoje znanje iskoristili za boljitak ove zemlje, pa onda i za vlastiti i za boljitak svoje porodice, prijatelja ili grupe koju predstavljaju, nego je to način da se dođe do dobro plaćenih položaja, da se zapošljavaju snaje, šurnjaje, rođaci, kumići. To je način „kraduckanja“ na veliko ili na malo, a onda se ta piramida spušta sve do vratara. Koliko puta sam u Srbiju slao strane investitore koji kažu: „Ne možemo da radimo na ovaj način! U Srbiji je sve harmonika: plati ovome, plati onome!“ Tačno se zna procenat: ako je velika investicija procenat je 1,5 odsto, ako je manja, dva procenta, ako je još manja-pet, ali – ne možete platiti svima samo da uđete u neki posao! Naravno, niko neće da kaže ime, samo aludiraju, a kad se požalim nadležnima oni traže dokaz, koji ja naravno nemam. Zato je većina investitora digla ruke od ulaganja u Srbiju. Kod nas svi pokušavaju da se ugrade i po tome vidite koliko je taj jajarsko-funjarsko-položarski pristup ekonomiji i životu posledica nedostatka odgovornosti, ljubavi prema otadžbini i razumevanju opšteg dobra. Svest naroda svela se na opštu džunglu u kojoj pobeđuje jači. Problem je, pre svega, u nama samima. Kakva Rusija, kakva Evropska unija! Bajka je da će doći EU i uvesti nas u red.
Zašto smatrate da kao narod nedovoljno volimo svoju zemlju?
– Zato što smo narod sa neusaglašenom slikom prošlosti! Mi ne možemo da se dogovorimo da li su bolji Karađorđevići ili Obrenovići, da li je kralj Aleksandar trebalo da stvara Jugoslaviju, kao da je imao neki veliki izbor, ne možemo da se dogovorimo da li je Draža Mihailović patriota, ili je to bio Tito, ko je u pravu – partizani ili četnici. Ne možemo da se dogovorimo ko je uzrok raspada Jugoslavije, kakva je uloga Slobodana Miloševića, ni oko čega nema dogovora, to je jedan raspad sistema, mentalni. Čak me i neke kolege istoričari ili profesori na fakultetu gledaju u čudu kada citiram tri mišljenja o Titu: De Gola da je Tito bio protuva, Adenaura da je bio prevarant i Čerčila koji je to potvrdio dodajući da „taj prevarant radi za Engleze“. Tresu se i čude kao da ružno govorim o božanstvu. U Beograd su komunisti ušli ubivši više ljudi nego Nemci za tri godine rata, da nije bilo logora. Kako se zvao Banjički logor? I Nemci, i narod zvali su ga „DM logor“, logor za pristalice Draže Mihailovića, ali to nemate ni u jednoj istorijskoj knjizi. Znate li ko je bio Saša Mihailović, komandant Beograda, koji je vršio sve diverzantske akcije koje ste posle gledali kao, navodno, partizanske uspehe u seriji „Otpisani“?On je bio diverzant školovan u Engleskoj, koji je po nalogu Draže Mihailovića izvodio protiv Nemaca fantastične diverzantske akcije, vodeći računa da ne pogine niko, zato što Nemci streljaju sto Srba za jednog svog. Partizane je baš briga, neka pogine što više samo da dođu na vlast, a Draža Mihailović brani narod. Srbija danas ne zna za Sašu Mihailovića, ne zna za Žarka Todorovića, koji je zapravo Prle iz „Otpisanih“. Njega sam upoznao u Parizu, pričao mi je da je plakao dok je gledao seriju, jer su to sve bile njegove akcije u kojima je, i to sasvim slučajno, poginuo jedan Nemac. Da ne bi stradao srpski narod, oni bi stavili u voz bombu koja ekspolodira tek u Makedoniji, koja je bila pod bugarskom okupacijom. Partizana nije bilo, bili su provaljeni i pobegli su u Bosnu i Crnu Goru, ali su uspešne akcije pripisivane njima. Srbi moraju da nauče da vole Srbiju, a još smo jako daleko od toga. Većina onih što su nosili Titove pionirske marame, uz časne izuzetke onih koji su uz dedu ili babu naučili i ponešto drugo, neupotrebljiva je za novi identitet Srbije. Biti komunista i biti Srbin dve su stvari u potpunom nesaglasju. Tuđman je to tačno zvao srbokomunizmom, jer to je ideološko iskrivljenje koje je potpuno obesmislilio srpski sadržaj. Ostao je samo komunizam sa spoljnim srpskim obeležjem, nema ničeg srpskog unutra. Jer, šta je srpstvo? Srpstvo je borba za slobodu, socijalnu pravdu, lokalnu samoupravu, za demokratski poredak i pravnu državu. Demokratija ne vredi ako nemate pravnu državu, jer – šta vam vredi pravo glasa kada ćete ga prodati za 50 ili 100 evra, kao u Crnoj Gori. Demokratija je kada u pravnoj državi postoji kontrola i demokratskih institucija i kada na sudu, ako ste u pravu, možete da dobijete spor protiv nekog bogataša. Kod nas toga nema. Sada je problem kako vratiti građanima poverenje u državu, deci dati neku nadu, a sve nas ubediti da Srbija nešto vredi. Kako kada školovani mladi ljudi ne mogu da nađu posao zato što prednost pri zapošljavanju imaju partijski kadrovi, devojke i momci koji lepe plakate ili preko interneta kupuju diplome i doktorate? Nemamo meritokratiju – napredovanje prema zasluzi i kvalitetu. A vlast koja nije od naroda ne može da ga predstavlja na način koji narodu ide u korist. Stagnacija je naša realnost, a boljitak nije na vidiku. Možda bi male korekcije ka uspostavljanju pravne države: naplata poreza, kazne suludim vozačima, pravi potezi naše crkve udruženi uspeli da usmere Srbiju ka boljitku. Neće nam pomoći to što političari pričaju da će biti bolje 2016. ili 2018. godine. Imam i citate iz novina kada su tvrdili da ćemo bolje živeti krajem 2014. Prolazi i ona, a ja se nikada nisam gore osećao, a vidim da ni kod drugih nema optimizma.
Ima i onih koji žive bolje?
– Žive bolje oni koji su pristali da služe režimu. Pošto kod nas nema autentičnih bogatstava krađa države je jedini način da se obogate. Većina bogatstava počiva na nekoj inicijalnoj krađi. Neko je nešto ukrao, preuzeo državno, uzeo neki kredit koji nije vratio. A narod ne zna osnovnu psihologiju bogataša. Ne zna da je bogatašima ako imaju 100 miliona malo i da hoće 200, ako imaju 200, onda hoće milijardu. Novi bogataši nemaju svest ni o čemu, oni su samo gramzivi i beskrupulozni. Srbija je došla do tačke kada je bilo bolje da smo objavili bankrot, nego što su neustavno smanjene penzije i plate, zato što niko neće da otpusti partijske kadrove koji su, zapravo, višak, nego udaraju namete sirotinji raji. Rešenje je, možda, u proglašenju bankrota posle kojeg bi Srbija krenula iz početka, ali ja nisam siguran da to znaju ljudi koji se bave ekonomijom. Svaki put kad smo pomislili da su prethodni bili najgori do sada, ispostavljalo da su dolazili drugi – još gori. Negativna selekcija u našoj politici trenutno deluje bezizlazno, ali je važno da se Srbija iznutra preobrazi. Građani Srbije ponovo treba da počnu da vole sebe, a da u tome uspemo pomoći će nam oslanjanje na vlastitu tradiciju i vrednosti: moral, porodica, poštenje, radinost, istrajnost i beskrajna ljubav prema otadžbini.
M. M. Dabić
