13. avgust 2017.
Intervju – Svetlana Ceca Bojković, glumica na Batinim danim u Vrnjačkoj Banji: Nikada stanje u kulturi nije idealno, ali ta klica koja postoji u čoveku, koja je zasejana kod umetnika je jako žilava, stalno se bori i mora da se bori
Svetlana Ceca Bojković, naša filmska, pozorišna i televizijska glumica se krajem prošle godine, posle skoro pet godina boravaka u Finskoj gde je njen suprug Slavko Kruljević bio ambasador, vratila u Srbiju. Vratila se i na daske Narodnog pozorišta, posle pauze od 24 godine i u komadu Vilijama Šekspira ,,Ričard Treći“ igrala vojvotkinju od Jorka. Na početku razgovora sa njom, koji vodimo u Vrnjačkoj Banji, od nje doznajemo da, iako će dogodine obeležiti pola veka glume, prvi put igra Šeksipira.
– To me jako veseli, a uz to ja sam od aprila ove godine nastavila probe u ,,Ateljeu 212“. Reč je o praizvedbi komada koji se zove ,,Moja ti“, imali smo i novosadsku premijeru na kraju Sterijinog pozorja, van konkurencije. A beogradska premijera biće 22. septembra. Imam sada, dakle, dve nove predstave. Od prvog septembra treba da počne snimanje jedne TV serije, to je australijska komedija, vrlo je duhovita, a zove se ,,Majka i sin“ i reč je o proizvodu jedne produkcijske grupe – odgovara nam Svetlana Ceca Bojković na pitanje šta radi poslednjih meseci.
– Ovde ste zarad otvaranja manifestacije ,, Dani Bate Stojkovića“, a stigla je i vest da ste dobitnica prestižne nagrade za glumu ,,Pavle Vujsić“. Kakvo je Vaše sećanje na pomenute velikane srpskog glumišta?
– Lepo je što Vrnjačka Banja gaji uspomenu na Batu i žao mi je što nikad ovde nisam bila kada je on bio. Ali, sam išla njegovim tragom, još dok je bio živ. Sa mojim prijateljima, koji ovde imaju kuću sam dolazila i onda smo odlazili u kafane koje je Bata voleo, koje je proglasio za dobre i birali jela koja je on voleo, jer se on u to jako dobro razumeo. Dopada mi se što je ovo vrnjačko društvo, koje je organizator ove manifestacije, odlučilo da ne govore sada o njegovoj glumačkoj veličini, koja je, naravno, neprikosnovena, nego o tom njegovom delu života koji se odnosio na Banju. On je ovde često dolazio, njegova supruga mi kaže čak i kao dete od četiri godine, jer je porodica imala neku kuću gore na Goču, pa se on ovde nije osećao kao gost. I rešili su da prate taj Batin hedonistički put, to njegovo razumevanje i ljubav prema kafani, prema društvu, ako hoćete, tu njegovu boemiju.
– Da li ste nekada snimali, igrali sa Batom? Dobitnik ste i prestižne nagrade za doprinos glumi ,,Pavle Vujsić“?
– Što se Bate tiče, u pozorištu smo igrali u nekim istim predstavama, ali nikada nismo imali zajedničku scenu. Jedino smo imali jednu kratku u filmu ,,Pas koji je voleo vozove“. Svejedno, ja sam ga uvek gledala i uživala u mnogi njegovim ulogama u predstavama, filmovima. Bio je to čovek koji je voleo život, sve aspekta života a sa druge strane, bez obzira na tu njegovu boemiju i epikurejstvo, on je bio veliki posvećenik svoga posla. Znao je da svaku svoju rolu izbrusi dok ne postane deo njegovog bića.
Što se nagrade tiče, vest je objavljena i naravno da sam ponosna, a i sa Pavlom sam igrala samo jednom u jednom filmu (smeh) ,,Pas koji je voleo vozove“ i ni sa njim nisam imala nijednu zajedničku scenu. A, on je stvarno bio jedna gromada od glumca, rekla bih, kao što je Francuska imala Žan Gabena, to je Pavle bio kod nas. Bio je, dakle, potpuno autentičan, takav kakav je. Nije se on mnogo menjao, a ni imao potrebe da se menja. Jer, bio zaista, kako da kažem, od prirode dat jedan monument.
– Poslednjih godina otišlo je nekoliko poznatih glumaca, reditelja…Među njima je i Vaš bivši suprug Muci Draškić. Da li je on bio Vaš prvi učitelj glume?
– Pa… i nije. To je bio moj drugi brak, tako da je moj prvi i jedini učitelj u glumačkom smislu bio Miloš Žutić. Ali, ja sam posle, kada sam se udala za Mucija već bila oformljena glumica u nekim zrelim godinama. To je bio period mog života gde smo mi na neki način bili ravnopravni, on kao reditelj, ja kao već afirmisana glumica. Ali, interesantno je da sam sa njim radila svega pet ili šest predstava. Međutim, većina njih su bile dugovečne, recimo ,,Audijenciju za Ermitaž“ igrana je skoro dve stotine puta, pa onda u Narodnom pozorištu ,,Madam San Žen“ išla je sto puta i još bi i dalje da ja nisam napustila to pozorište. Bile su dugovečne predstave, pa se sticao utisak da ja mnogo više radim sa njim nego što je to uistinu tako bilo.
– Ovde, U Vrnjačkoj Banji se trude da sačuvaju od zaborava poznate glumce kojih nažalost nema?
– To je jako dobro. Bila sam danas u parku i videla, recimo, to spomen drveće. Znate drvo je živo i ono će rasti, trajati i to je nabolji simbol za prenošenje ljudskog sećanja na sledeće generacije. Kad nas ne bude, drvo će postojati i taj natpis kome je posvećeno. Tako, to je i lep prostor gde bi i ti prigodni programi mogli da se održavaju. Tu bi se mnogo više sveta skupilo, došli bi ljudi i sa promenade, a gore u amfitetru, koji je sada obnovljen i jako lepo izgleda, mogli bi da se prikazuju Batini filmovi i održavaju predstave. To je ovako predlog, uz još jedan: da tu Bati naprave jednu bistu. Znate, bila sma, pre desetak godina u Opatiji i šetam parkom, a tu su male biste, kad vidim i Antona Pavloviča Čehova. I doznam da je on samo jednom posetio Opatiju… Tu su bile biste još nekih znamenitih ljudi koji su bili na dan ili više gosti Opatije i oni su, kako da kažem, napravili jednu aleju…Imalo bi to i ovde smisla.
– Danas u Vrnjačkoj Banji počinje poznati Festival filmskog svenarija. Šta mislite o našim festivalima?
– Lično mislim da festivala treba da bude, da ih bude što više. Jer, to je prilika da ljudi u određenim gradovima odgledaju filmove, onda i sam grad nekako živne. Prosto se probudi iz nekakve svakodnevice i, da tako kažem, učmalosti. Zato meni ne smeta da bude što više festivala i da svaki ima i neku svoju specifičnost. Eto, ovde se vrednuje scenario, u Nišu gluma, na Paliću je internacionalni festival… Sve je to dobro, a najvažnije je da publika može da gleda filmove i da tu budu scenaristi, glumci…
– Davno, na ovoj terasi (vrnjački hotel ,,Zvezda“, sada ,,Zepter“) razgovaro sam sa Lordanom Zavranovićem. Pamtim pod kojim je on političkim pritiskom tada bio. Šta mislite, koliko danas politika utiče na zbivanja u kulturi?
– Kako da kažem, nekako tim odnosom politike prema kulturi, mi kulturni radnici nismo zadovoljni. Ali, znate, kultura sama, ta klica koja postoji u čoveku, koja je zasejana kod umetnika, stvaraoca, jako je žilava i stalno se bori i mora da se bori. Nikada nije bilo idealno, uvek je borba u pitanju. Sa druge strane politika, ne mogu da kažem da se direktno meša u kulturu, jer možda i smatra da to i nije neka važna oblast… Neće oni to nikada priznati, ali je to tako. Ne mešaju se oni u kulturu u smislu cenzure. To stvarno ne, ali je činjenica da lakše dođu do novca oni ljudi koji su se priklonili vladajućem establišmentu. I u tome je priča.
– A, kakvo je stanje u pozorištima?
– U pozorištima je jako loše stanje zato što se jednostavno smanjuje broj zaposlenih, čak onda i kada ljudi odu u penziju vrlo je teško nekoga primiti. A, pozorište, kako je govorio Muci Draškić, vrlo brzo stari i stalno je potrebna nova snaga, sveža krv. I tu je problem, a da ne pričam o tome što smo podlegli propisima o javnim nabavkama, što je jedna potpuna stupidarija. Tako da tu jako hramlje.
– Vi ste, što se ekrana tiče, ponajviše glumica sa malog ekrana?
– Ja sam, zapravo najviše radila na televiziji, manje na filmu. Ali, danas je nastupilo takvo vreme da se uglavnom, pošto je recimo produkcija RTS-a jako mala, okupi producentska grupa. Oni naprave gotov proizvod i prodaju ga emiteru. Taj proizvod može biti ovakav ili onakav ali smatram da se često nedovoljno vodi računa o kvalitetu.
razgovarao: M. Dugalić
izvor: “Politika”
