NEPODOBNA “ODA RADOSTI”

28. oktobar 2017.

Ko je ovog mladića, koji je obišao pola sveta, muzicirajući na trgovima i ulicama najvećih gradova, opremio i poslao da u slobodarskom kraljevskom gradu širi defetizam i poziva na anarhizam muzičkim delima ozloglašenih muzikanata?

            Tu, pre neki dan, saznadoh iz objektivnih lokalnih medija, pošto režimske ne pratim, kako je vrla i režimu odana (a kome bi drugom) komunalna policija Grada Kraljeva (kako vole da kažu lokalni političari, sa naglaskom na “grad“) efikasno reagovala u Slučaju Danilo, koji je potom, mislim na slučaj, obišao svet. Naime, pišu mediji, komunalci su zabranili muziciranje uličnom pijanisti i odrapili mu, usput, kaznicu od 200 evrića za narušavanje javnog reda i mira. Čeprkajući znatiželjno ispod ovog šturog službenog saopštenja, saznadoh i sledeće: Mladi i muzički solidno potkovani Beograđanin Danilo Anđelković, profesor muzike i virtuoz na violini, u sred Kraljeva je, podno u bronzi otelotvorenog srpskog ratnika zvanog Milutin, na svojoj violini svirao delove iz opusa Baha, Betovena, Paganinija, Vangelisa… Onda su naišli komunalci i, u skladu sa svojim ovlašćenjima da zavedu red i mir, a u šta spada i pogubni uticaj klasike na naprednog Kraljevčanina, obavili svoj deo posla. I to sve u gradu koji, njegoševski rečeno „već godinama snom mrtvijem spava“. I tu ti se sad diže kuka i motika, razlete se drvlje i kamenje u komentarima čitavih dva odsto Kraljevčana, ko zna gde i kako klasikom zaluđenih, a i nekolicine onih koji na pasja kola pljuju sve ono što lokalna vlast i njeni organi na dobrobit pomenutih Kraljevčana čine. Ćute režimski mediji, ali bukte tabloidi, gore društvene mreže pod naletom opravdanog klasičnog gneva preostalih ljubitelja umetničke muzike. Ima čak i onih koji iz belog sveta velikodušno poručuju: „Sviraj, Danilo, sviraj, a mi ćemo da plaćamo kazne“. Srce čoveku od tuge picikato da otkuca.

              I, mada se komunalcima nema šta prigovoriti, budući da su oni samo radili ono što im je u opisu posla, sprečavajući da negativne vibracije klasičnih, i nešto manje klasičnih, kompozitora zagade nežno i godinama pažljivo negovani muzički ukus prosečnog Kraljevčanina u rasponu od Šemse Suljaković do Šaka Polumente, ostaje neki trag sramote na obrazu svakog iole čestitog i sendvičem nepotkupljivog građanina. Zašto baš nama to da se desi, pored svih blamova čiji smo sudionici bili? Ali bolećivi i razumni, kako ih iz brojnih slučajeva znamo, umesto da vinovnika ovog neviđenog i nečuvenog skandala bace u bukagije, oteraju u izgnanstvo, privežu za točak ili jarbol, kao Odiseja, oni su mu samo skrenuli pažnju na ozbiljnost ovog antikraljevskog zvučnog delikta i nagovestili mu iznos kazne koju će u datom slučaju morati da “popije” – od 2.000 do 20.000 dinara!? Humano da humanije ne može biti. Ja im skidam kapu i nadam se da će i dalje, u interesu Kraljevčana, strogo sankcionisati sve što bi da vrisne, pisne, zagudi ili odlupa, a da nisu u pitanju gusle, frula, diple, dvojnice ili pandurska pištaljka. Lova od kazni, pretpostavljam, biće upotrebljena za popunjavanje provalije u gradskom budžetu, na opšte zadovoljstvo svekolikog građanstva i seljaštva naučenog na majčinski odnos vlastodržaca prema njihovim socijalnim i drugim potrebama.

             No, nešto drugo meni nije jasno. Ko je ovog mladog nesrećnika, koji je obišao pola sveta muzicirajući na trgovima i ulicama najvećih gradova, opremio i poslao da u slobodarskom kraljevskom gradu širi defetizam među srećnim penzosima i zadovoljnu mladež poziva na anarhizam muzičkim delima ozloglašenih muzikanata? Koji bre, Mocarti i Betoveni, Vangelisi i Bahovi, odnosno Basi, pored naših proverenih turbo ikona, folkera i nacionalnih sisatih veličina pred kojima se nacionalni dah u himnični usklik pretvara? Pileta mi žutog, ili patkice. Kako to da mlađani Danilo nije blagovremeno upoznat sa činjenicom da se u kraljevskom gradu odlikuju i na prijeme kod lokalnih moćnika (sa zadivljujućim filingom za mjuzu) dovode zvezdice i zvezdetine Granda, a da se maturantima za dan kada stupaju u red akademaca i zrelih ljudi, dovodi maestro Aca Lukas, simbol reformisane, napredne Srbije koja brže, bolje i jače gazi ka EU?

             Zašto baš Kraljevo, moj Danilo? Nikako ne mogu da shvatim, kad ovaj grad odavno važi za mrtvo puvalo ili slepo crevo sveta, bez ikakvih kulturnih sadržaja, osim onih koji bi se mogli smatrati prevaspitavanjem zabludelog bratstva i sestrinstva i dovođenjam na kolosek naprednjaštva i reformističkih ideja svega onoga što bi kvalitetno da misli i svira. Kakva violina, gudalo ti poljubim, u gradu gde pijani pojci poju čak i tamo gde bi instrumentali u vidu doboša, zurli i vulvuzela mnogo bolje legli. I zašto pred Milutinom, tim simbolom ugušenog i zloupotrebljenog svenarodnog otpora uz zvuke Vangelisovog Conquest of paradise, a ne, recimo, ispod semafora (onomad svečano otvorenog), pored rupe za zatvoreni bazen (još nezatrpane), pored kineske „Panda“ robne kuće (jednom već zatvarane)? Zašto ne ispod nedavno u pogon puštene pasarele, te postmodernističke metalne konstrukcije koja je, kažu, nadmašila lepotu (i funkcionalnost) Ajfelove kule? A da ne pominjem Glavčićev most i Glavčićev skener koji služe (uglavnom) za slikanje i prikupljanje glasova lokalnih političkih diletanata i drugih kandidata za funkcije od značaja. Ili, recimo, na mestu gde će uskoro nići janjičarska fabrika ženskih gaćica, dimija i brushahlterčića, osveštana udvoričkim pojanjem ministra spoljnog. Joj, kako bi i Jovo Kursula u grobu od derta poskočio.

             Zašto baš Kraljevo, bre Danilo, pored toliko viđenijih destinacija koje prosto vape da se pred njima, ili ispod njih, zasvira i za pojas zadene? To mi nikako ne ide u glavu. Evo, recimo Kruševac. Ima li šta dirljivije i narodu umilnije nego zagudeti pred zadužbinom Bate Santosa, u kojoj bi i njegova rođena ikona zasuzila od pobožnosti taknuta do oreola Mocartovim Rekvijemom? Zašto ne odsvirati Pasiju po Mateju u Bajčetini, pred graditeljskim remek-delom ktitora Nevernog Tome Prepečenice lično i njegove životne saputnice i humanitarke? Zašto ne izvesti Betovenovu Odu radosti (himnu EU) pred jednom od bezbroj fabrika širom naše napredne domovine, koje je lično predsednik otvorio, vizionarski zagledan u nove investicije i kontingente pelena za odrasle? Da ne pominjem Jagodinu čiji je gradonačelnik, po sopstvenom priznanju, u više navrata uhvaćen u bančenju sa Mocartom i Betovenom, dakle muzički vrlo obrazovan i razigran kao palmino lišće pod povetarcem na plaži u Paraliji ili Zakintosu.

                I kad sve to znamo, postaje sasvim jasno da je Kraljevo poslednje mesto (grad) u kojem bi trebalo da se čuje klasika sa centralnog trga, po srpskim ratnicima krštenom. Možda neka tužbalica, naricaljka ili molitva, u završnoj varijanti. E, moj Danilo, ne znam ko te je nagovorio i sa kakvim namerama da baš u Kraljevo dođeš i materijalno se opskrbiš svirajući baš pomenutu Betovenovu Odu radosti apatičnim i neveselim Kraljevčanima. Ali sam siguran da ti to više neće pasti napamet. A komunalcima svaka čast što su pored vezilja, sitnih trgovaca džidža-bidžama, bostandžija, biciklista, šetača pasa i drugih kućnih ljubimaca počeli i muzikante da uklanjaju sa javnih površina. Doduše, ne sve, samo one vrhunske, a oni drugi, po njihovim merilima bezopasni i ideološki podobni i dalje urliču sa trgova kraljevskog grada kao da im javni izvršitelji pred vratima cupkaju. A što se javnog reda i mira tiče, on se ne postiže odstrelom klasika, čija se muzika već uveliko koristi za lečenje duševnih bolesnika i rast biljaka, već onih drugih – primitivizmu, prostaštvu i šundu sklonih. Ali o tome ćemo neki drugi put, ako ga bude.

                      Ivan Rajović