18. januar 2018.
U golijskoj samoći i tišini, Ljubiši Živkoviću iz sela Kosuriće i u desetoj deceniji knjige su najverniji prijatelji i najdraži dar, pa je odlučio da i sam napiše roman o beloj kugi koja hara Srbijom
Ljubiša Živković iz sela Kosuriće ima 92 godine i, uz rad na imanju, izučio je i mnoge zanate – stolarski, kovački, potkivački, zidarski. Pročitao je, kaže, više od 3.000 knjiga. Ističe da je stekao dovoljno životnog iskustva i znanja da je odlučio da i sam napiše roman.
U golijskoj samoći i tišini Ljubiši Živkoviću i u desetoj deceniji knjige su najverniji prijatelji i najdraži dar. I ko zna dokle bi stigao, kako kaže, da po volji oca nije prerano prekinuo školovanje.
“Pošao sam u školu 1934. godine, prvi razred svaki dan, drugi razred jedan dan u školi jedan kod kuće, imaš posla, a u treći sam išao malo s jeseni“, priča Ljubiša.
U pauzi poljoiprivrednih radova, kasnije i zanatskih, naročito u dugim zimski noćima, Ljubiša je čitao sve što mu je došlo u ruke.
“Čitao sam Zadrugu, Poljoprivrednik, Dobro jutro, Reviju koja ima pouku o poljoprivredi i to sam zavoleo“, dodaje vremešni Ljubiša.
Vremenom, pročitao je na hiljade naslova iz studeničke i ušćanske biblioteke, a mnoge knjige dobio je na poklon.
“Od Žila Verna sam pročitao ‘Put oko sveta za 80 dana’, ‘20.000 milja pod morem’, ‘Pet nedelja u balonu’, ‘Mihail Strogov’ i ‘Kožni Napoleon’. Andrića obožavam“, kaže LJ+jubiša.
Pre dve godine Ljubiša je počeo da piše roman o svom selu koje se svelo na tri domaćinstva i 11 meštana i beloj kugi koja hara Srbijom.
“Nikoga ne interesuje natalitet. Dve trećine površine Srbije je pusto“, ukazuje Ljubiša Živković.
I pored bolnih porodičnih gubitaka i bremena godina, erudita sa Golije pun je optimizma i planova. Želja mu je da završi svoj književni prvenac i doživi da do njegovog sela stigne bolji put.
pripremio Milanko Danilović
izvor: RTS (http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/drustvo/3005073/erudita-sa-golije-u-92-godini-pise-roman.html)
. Većina naših novinara je potekla iz fabričkihhala Magnohroma,Jasena, Fabrike vagona i drugih preduzeće i čini se da uglavnom nisu znali šta će s njima pa dajte ih u fabrićke novine . Naravno pored toliko prakse morali su i nešto da nauče pa su učestvovali u politici ali uglavnom neuspešno. O slikarima ne treba trošiti reči uglavnom niko za njih nije čuo ni u Mrčajevcima,pisci sem dva izuzetka isto ….a onda se postavlja pitanje zašto ovaj deka piše…piše zato što je načitan i zna šta je problem ove naše napaćene zemlje…..ostali pišu jer većina želi u politiku a tamo su samo ništa…
. Zajedljivi ste vi, poštovana ,,profesorko”. Ja sam, samo, izneo istinu. A istina je da su rasuti i suvi podaci, koji su, sami po sebi, takvi – zanimljivi. Sve drugo je daleko od novinarskog umeća i novinarske veštine, čime bi se zanimljivi podaci oplemenili, a tekst nazvao reportažom, odnosno pričom. Valjda toliko, kao profesorka, znate ?
. Dragi kolega.ako si uopste i video dnevnik i skolu,čemu zajedljivost u ovoj priči.Ne brukaj se
. Priča je suvoparna. Nabacani podaci, bez novinarskog plama, bez lepote. Možda trojka za literarni sastav osrednjeg đaka – osnovca. Iskreno i bez zavisti.
. Bravo deko,kad nista ne pisu mladji,pisite Vi.Svaka cast i samo napred do NIN-ove NAGRADE
. Moj iskren predlog uredniku Portala-sto vise ovakvih lepih priica o divnim ljudima,malim herojima nase svakodnevice koji nam uliju optimizam i veru u ljude svojim delima i zivotima a manje trabunjanja ;lanova Gradskog ve’a,gradona;enika,savetnika,pomo’nika,politi;kih stranaka i drugih lezilebovica.Ko se slaze neka podrzi moj predlog klikom na pozitivan komentar.
. Divna priča,svaka čast starini sa Golije ali i autorima priče.