RIZNICA I KRUG U DUBROVNIKU

Izlet u Dubrovnik veterana „Kraljevačke riznice“ vratio sećanja na neke lepe davne dane u zajedničkoj državi, ali i uverio da smo sada ipak – dva različita sveta

Svaki sanjar zna da je potpuno moguće biti nostalgičan prema mestima na kojima nikada nismo bili. Bila sam u Dubrovniku kao devojka, a već 31 godinu nosim u sećanjima na taj grad divne uspomene. Mnogo se toga od tada promenilo. Granice su najpre nacrtali neki ljudi u svojim glavama, a onda se neki vojnici za te granice borili. Neki – i izborili ono što su hteli. Ali, odavno sam prelomila, u putopisima – nema mesta za politiku. Za ovaj izlet u Dubrovnik, sa članovima anti-stres relaks grupa „Kraljevačke riznice“, nosim ružičaste naočari i želim samo lepe stvari da vidim, kao da se ništa između dve moje posete Dubovniku nije izmenilo. Idem da budem putnik, a ne turista koji će samo škljocnuti aparatom da se kod kuće pohvali gde je bio, nego i da nešto naučim, da mi putovanje omogući da budem bolja verzija sebe, jer se uvek sa putovanja vraćam sa osećanjem da volim baš sve ljude i da nema ničega što bi me moglo iznervirati ili naljutiti. Kakav šoping, putovanja su za mene najbolja anti-stres terapija.

Na graničnom prelazu sa bosanske strane, koji odaje utisak da su i Bosna i Hercegovina i Hrvatska, tek nedavno postale različite države pa nije bilo vremena da se prelaz upristoji – naravno, kraće zadržavanje dok granična policija obavi svoje formalnosti. Jedan policajac svakom automobilu prilazi sa rukama ne leđima ili držeći ruke na kukovima, kao da svojim stavom želi da pokaže: „Ajme, baš me mrzi da radim“. Možda je zaista i tako, jer je isti gospodin bio u smeni i kada smo se vraćali šest sati kasnije.

Na hrvatskom prelazu – sve je ozbiljnije, nema kućica, prelaz koji liči na one na kakve smo navikli.

Još petnaestak minuta vožnje i – ugledasmo obrise Dubrovnika! Stradun, Lokrum, Trsteno, Cavtat, Kupari – sve su to sinonimi za zvuke i mirise nekada nezaboravnih letovanja onih koji su sebi mogli da priušte letovanje na hrvatskom delu jadranske obale. Deo Dubrovčana tvrdi da je ovaj grad ostao isti, da je Dubrovnik zadržao dušu.

„I dalje su svuda svirači, pevači, zabavljači, sve na sreću asocira“, kaže mi devojka u prodavnici suvenira. Ona je ljubazna, nasmejana, i pored mog srpskog. U njenu radnju ušla sam nakon što su dve radnice u susednoj radnji uzdignutih obrva propratile moje pitanje mogu li suvenir da platim u evrima. „Ne, naravno“, kao da je bilo drago što nisu morale da me usluže. Ipak, da ne grešim dušu, one su bile jedine zbog kojih sam osetila da Srbi, možda, nisu dobrodošli u Dubrovvnik. Svi ostali sa kojima sam razgovarala – iz potpuno su drugačije priče. Doduše, nismo baš ni načinjali teške teme iz prošlosti.

Svaki kamen u Dubrovniku, kažu, ima svoju priču, svaka plaža, katedrale, palate. U „osvajanje“ grada, turisti uglavnom kreću od Straduna. Placa je sredinom juna, u vrelo podne, više nego živa. Stradun je glavno dubroačko šetalište još od XII veka i zato, dok šetate, ne možete da se ne pitate šta su, sve te građevine i ulica poplaočana kamenom – preživljavali tokom istorije. Dubrovnik je u XVII veku doživeo razoran zemljotres 16. aprila 1667. godine, pa je grad današnje obličje, kao da je ceo Dubrovnik samo jedan hram od uglačanog kamena, počeo da dobija tokom perioda obnove.

I dalje je Duborvnik prepun golubova i turista kojih, zaista, ima sa svih krajeva sveta. Besomučno škljocaju fotoapartima, valjda u želji da sa sobom ponesu lepotu koja ih okružuje.

Glavno mesto za fotografisanje je velelepna Crkva svetog Vlaha, inače zaštitnika grada, na trgu Luža se nalazi i najstarija sačuvana skulptura na otvorenom – Orlandov stub. Trg od Luže ime je dobio po Luži, staroj zvonari, koja je sagrađena 1463. godine, a njena zvona su vekovima upozoravala na opasnost ili potrebu da se sastane Gradsko veće. Preko puta je gotičko-renesansna palata Sponza, koja je od XVI veka, kada je sagrađena – promenila nekoliko namena. U vreme dubrovačke republike bila je carinarnica, potom banka, blagajna, pa kovnica novca. Za manje od mesec dana, opet će biti domaćin Dubrovačkih letnjih igara.

Stari grad ima dva ulaza: Vrata od pila i Vrata od ploča, a zadovoljni turisti kažu da ih sve što zateknu iza tih vrata, unutar grada, više podseća na scenografiju nekog starog, dobrog filma, nego na grad koji ima istoriju dugu XIII vekova.

Jedan od napoznatijih posetilaca Dubrovnika u davnoj istoriji bio je engleski kralj Ričard Lavljeg Srca, koji je baš u moru pored Dubrovnika, kada se sa vojskom vraćao iz krstaškog rata, preživeo morsku oluju. U znak zahvalnosti, gradskim vlastima je poklonio novac za izgradnju katedrale.

Danas u Dubrovnik većina turista stiže ogromnim kruzerima, koji više liče na oblakodere, nego na brodove za čarobna putovanja. Dubrovčanin Ante, vozač autobusa koji strane turiste iz luke dovozi do ulaza u stari grad, svoju turu od par kilometara naplaćuje – 59 evra. Do 16.30, kada su se veterani „Kraljevačke riznice“ spremali na povratak u Trebinje, Ante je izvezao 14 tura, a da zbirno nije vozio ni stotinak kilometara. Pokušajte onda samo da zamislite kakva je kovnica novca Dubrovnik, kao najvredniji turistički potencijal Hrvatske!

Bedemi i zidine Dubrovnika, prvo su što turisti primete dok se približavaju Dubrovniku. Čak i oni koji na hrvatko primorje dolaze samo zbog kupanja u moru, ne mogu da odole, a da ne posete stari grad i njegove zidine, koje je britanski „Sandej tajms“, pre nekoliko godina – proglasio za najatraktivnije šetalište u celom svetu, jer se najlepši pogled na Dubrovnik pruža upravo odatle! Ipak, to zadovoljstvo koštaće vas oko 120 kuna (za 10 evra dobićete nešto malo više od 70 kuna).

Izgradnja zidina počela je u XIII veku i služile su za odbranu Dubrovačke republike, a današnji izgled dobile su 300 godina kasnije. Njihov oblik uslovila je, kažu, stalna opasnost od ratova i napada. U strahu od napada Mlečana, Dubrovčani su zatvorili sve nepotrebne otvore na zidinama, a tvrđave su gradili najbolji graditelji tog vremena.

Lepota Dubrovnika ima i onu manje lepu stranu – nenormalne letnje gužve koje, kažu meštani, „smetaju, ali se od njih živi“!

Već 25 godina, gužvu u Dubrovniku – ne prave turisti iz Srbije, koji su im nekada, pričali su tako stari dubrovački hotelijeri, bili najbolji gosti. Pitanje – zašto nema gostiju iz Srbije, svi sagovornici rado bi da „prečuju“, a odgovori im vrlo liče: „Nema ih, a zašto – mi pojma nemamo“.

Sve i da je politička situacija između Srbije i Hrvatske sasvim u redu, hrvatsko primorje, a Dubovnik posebno – preskupi su za većinu srpskih turista. Evo vam, ilustracije radi – menija jedog od restorana na Stradunu, pa će vam biti jasnije. Naravno, ovde je u pitanju ekskluziva, ali u Hrvatskoj je i smeštaj još uvek skuplji u odnosu na, recimo, Grčku .

Postoji i restoran Kamenica, tik pored pijace u starom gradu, gde su cene daleko pristojnije, pa se često događa da turisti stoje u redu dok čekaju da se neki sto oslobodi. Na pijaci se, kao jedan od specijaliteta prodaju osušene, zašećerene kore od narandži. Kesica od stotinak grama košta tri evra. Prodavac kaže da tehnologija nije tajna, ali ih je teško pripremiti, jer se kore od narandže naizmenično suše i bare i potrebno je nekoliko nedelja za njihovu pripremu, otuda i visoka cena. Radoznali turisti iz Evrope, Kine, Japana, sve bi da probaju, od sladoleda, preko gumenih bombona, do kupova. Svi nasmejani, srećni.Takvi su, valjda, svi ljudi na nula metara nadmorske visine, barem se ja uvek tako osećam. Osmeh na licu ove Italijanke proizvelo je slikanje sa raznobojnim papagajima za – pet evra.

Širom starog grada – pomama za šahovnicama. Nose ih konobari, ljudi koji prodaju svoje proizvode na pijaci okitili svoje tezge nacionalnim obeležjima, neki ljudi šahovnicu nose na kravati. Hrvatska se juče spremala za utakmicu sa Češkom, računam, možda sve to ima veze i sa Evropskim prvenstvom u fudbalu. Ni trojica od ove četvorice Kineza, očigledno, nisu odoleli, pa su pazarili šahovnica-majice.

Dok smo se prikupljali da krenemo nazad za Trebinje, gde nas ponovo čeka divno folklorno veče, ne prisluškujem, ali čujem razgovore veterane „Kraljevačke riznice“ u autobusu. Njih nekoliko platilo je ceh za poneko piće i voćne salate oko 85 evra. Komentar jedne od veteranki nasmejao je sve: „Ljudi, mi smo za ove pare mogli u Kraljevu da kupimo tri praseta od po 20 kilograma!“

Dakle, lepo, a skupo, bio bi komentar da Dubrovnik mora da se opiše u tri reči. Na svu sreću, ne mora. Koga ne mrzi, neka dopiše svoje utiske o ovom gradu na Jadranu koji je nadživeo mnoge nekadašnje i dobre, i loše ljude. I nas će. To nema veze sa politikom, samo sa činjenicom da nam svi gradovi lepše i duže traju kada smo i sami razumni. Makar, mi i oni i dalje bili – dva sveta. Po tome kakvima ih ostavljamo onima koji dolaze posle nas, sami o sebi pišemo priču.

Marina Miljković Dabić