18. april 2019.
U mislima se svojim počecima u Kraljevu često vraćam, poručio je u nikad punijoj svečanoj sali Gradske uprave poznati Kraljevčanin, koji je u programu „Knjiga u Centru“ govorio i o tome koliko je čitanje važno ako čovek želi da „raste iznutra“
Svečana sala Gradske uprave u Kraljevu nikada punija sugrađana koji su došli da pozdrave svog sugrađanina poznatog srpskog glumca Nebojšu Dugalića, a on im se, programom koji je pripremio u okviru serijala „Knjiga u Centru“ Kulturnog centra „Ribnica“, odužio podsećanjem da svoje početke u Kraljevu uvek nosi sa sobom:https://www.youtube.com/watch?v=Z3SP9-gKEhU
– Stalno „listam“ u svojim mislima slike svojih početaka u našem pozorištu. Često mi se vrati mnogo toga, osećanje prvobitnog entuzijazma i svega ostalog sa čime sam krenuo ovim putem. U životu se, izgleda, uvek vraćamo na to kako smo nešto počeli, jer shvatimo da je u principu sve to što čovek kasnije u životu radi i živi,u nekom „nacrtu“ bilo u nama još kad smo počinjali i kad smo još maglovito slutili šta nas na tom putu čeka. Tokom tog puta samo nam se obistinjuje da to što smo nekada hteli ima nekog smisla – poručio je sinoć Dugalić koji je rođen u gradu na Ibru 1970. godine. O njegovim prvim koracima u Kraljevačkom pozorištu govorio je kraljevački glumac i nekadašnji direktor Kraljevačkog pozorišta Mile Nedeljković.
Na samom početku programa Nebojša Dugalić je nadahnuto je govorio pesmu „Kako Ana rešava ukrštene reči“ Branislava Petrovića, uz muzičku pratnju kraljevačkog novinara, pesnika i muzičara Dušana Stojića. Prisutni su od moderatora Miliša Milišića mogli da čuju izvod iz 30 godina starog teksta u „Ibarskim novostima“, u kojem se govori kako su, kada je tada konstutuisan Književni klub Kraljevo, „stihove kazivali Dušan Stojić i književnik Goran Petrović (u izveštaju je pogrešno preneto da je Gordan), a na gitari ih je pratio „mladi glumac amaterskog pozorišta iz Kraljeva Nebojša Dugalić“.https://www.youtube.com/watch?v=e7OzfArZfBY
Dušan i Nebojša zamenili su uloge, a glumac je, izvodeći stihove Branislava Petrovića ispričao da mu ovaj pesnik (koji je pre dvadesetak godina dobio „Žičku hrisovulju“), oduševljen Dugalićevim kazivanjem stihova tom prilikom poručio da mu baš on, kad za to dođe vreme, stihove govori na sahrani.
– Nažalost, nisam tada bio u Srbiji i nisam mu se na taj način odužio, ali to činim počinjući i završavajući svoja kazivanja stihovima Branislava Petrovića – pojasnio je Dugalić.
On je govorio o čitanju, ali ne o prostom čitanju knjiga ili sticanju znanja:
– Ako o čitanju govorimo samo na taj način, onda promašujemo smisao i sav mogući potencijal onoga šta čitanje zapravo može da bude i šta može da znači. Jer, čitanje je odgonetanje, razgovetanje nekih niti koje su se utkale u ćilim, raznobojnu tkaninu i postale prijatne za naše oko. Mi se možemo diviti lepoti, veštini nečjeg stila, načinu kako je neko domislio neka svoja viđenja sveta, ali i dalje ostajemo na površini kao puki znatiželjnici, koje zanima da li su priče koje čitamo manje ili više uzbudljive. Međutim, ako pojam čitanja i pojam teksta prenesemo na sve stvarnosti našeg života, onda možemo videti da je sve neki tekst, neko tkanje. Svaki susret između nas je neka tkanica. Kad se sretnemo s nekim, mi čitamo njegove znake, govor tela, čitamo njegovu energiju, njegove misli, pokušavajući da odgonetnemo koga smo to susreli.
Knjige nam, istakao je Dugalić, daju mnoštvo perspektiva i vizura iz kojih neke stvarnosti počinjemo potpuno drugačije da vidimo i drugačije da živimo. Čitanje nije čitanje, smatra on. ako ne postoji istovremeno odnos kako to pročitano može da postane živo, i u mom vlastitom životu, i u mom vlastitom telu.
– Ukoliko hoćemo da rastemo iznutra, to znači da moramo, u jednom trenutku, kad udarimo u granice svojih reči koje više ne izražavaju našu stvarnost i našu istinu, da ih prerastemo. Postajemo ranjivi i izloženi, ali da bismo nastavili da rastemo mi moramo da budemo ranjivi. Isto tako moramo da mislimo kako da se u toj ranjivosti sačuvamo. Zato nam je dato čitanje, data nam je mogućnost da iščitavamo kako se u ovom svetu opstaje – naveo je Nebojša Dugalić, ocenjujući da nam nijedna literatura neće dati recept za opstanak, ali da u dubini pročitanog postoji nešto pripitomljavajuće zbog čega nam bude lakše onda kada imenujemo neku stvarnost.
U drugom delu večeri Dugaliće je pokazao deo svog glumačkog umeća, kroz monolog Karađoza iz „Proklete avlije“ Iva Andrića, a na kraju programa publiku je počastio otpevavši i odsviravši pesmu iz filma „Desperado“.
******
Nebojša Dugalić je diplomirao na beogradskom Fakultetu dramskih umetnosti, u klasi profesora Vladimira Jevtovića. Igrao je na scenama Narodnog pozorišta, Ateljea 212, Jugoslovenskog dramskog pozorišta, Madlenijanuma, Beogradskog dramskog pozorišta…Prve glumačke korake, kao gimnazijalac, pružio je na daskama Kraljevačkog pozorišta. Dobitnik je najuglednijih glumačkih nagrada u Srbiji i Rusiji. Režirao je drame Čehova, Mrožeka, Bore Stankovića, Ljubomira Simovića…Bavi se i profesorskim radom. Dugalić je i uspešan porodični čovek: oženjen je i otac je petoro dece.
Nebojša Dugalić je 2015. dobio i najveće priznanje grada na Ibru – Oktobarsku nagradu grada Kraljeva
