30. april 2019.
U dane praznika u Srbiji uglavnom odmaraju oni što plate primaju iz budžeta, ali velika je armija onih koji, u nekim radnjama, piljarama, pekarama ili mesarama, dok drugi odmaraju, rade kao i svakog drugog dana
Proslave 1. maja započinjale su nekada logorskim vatrama i nastavljale se urancima, ali tog običaja više nema. Danas najviše razloga da slave imaju oni koji uopšte imaju posao, kaže u svojoj objavi na jednoj od društvenih mreža Kraljevčanin koji radi u privatnom preduzeću. U dane praznika, primećuje on, u Srbiji uglavnom odmaraju oni što plate primaju iz budžeta, oni koji imaju sreće da su deo javnog sektora, ali setite se danas i armije onih (u nekim radnjama, piljarama, pekarama ili mesarama) koji, dok drugi odmaraju, rade kao i svakog drugog dana“. U privatnim firmama, slažu se u kometarima ispod njegove objave i drugi, odmora ima mnogo manje, jer u većini njih, po ugledu na Evropu, slave se Nova godina, Božić, Uskrs i porodična slava, Četvrti praznik i na zapadu je, kao kod nas Sretenje, neki od praznika na nacionalnom nivou.
Praznik rada na zapadu koriste i sindikati u pokušaju da skrenu pažnju na sebe i prava radnika.
„Ko im je kriv kad ne znaju za bolje“, kaže jedan moj stariji kolega koji nas sve podseća da su se starije generacije, čak i u ono komunističko vreme, svim našim “praznicima” podsmevale stihovima grupe “777” koja je pevala o “aprilskim temama udruženog rada: tri dana rada, četiri dana nerada…”
Kako smo nekada proslavljali 1. maj? Da zavirimo u nekadašnje kraljevačke „Ibarske novosti“
UDARNIČKI NERADNO (1953.)…
“Kad buržoazija može da ima sto svojih praznika, možemo i mi da imamo jedan svoj!” Tako je, istorija kaže, pre više od jednog veka, glasio deo proglasa kojim su organizovani beogradski radnici “pozvali proletarijat Srbije da proslavi dan međunarodne solidarnosti radničke klase”. U međuvremenu, Srbija je od svega gore pomenutog izgubila ponešto: prvo buržoaziju, onda međunarodnu solidarnost, ali je običaj “udarnički neradno” i danas ostao obrazac obeležavanja tog praznika.
Prvog maja 1953. godine, tadašnje “Ibarske novosti” pisale su, između ostalog, kako železničari (tada) Rankovićeva dočekuju praznik rada sa novim uspesima: „utovar kola izvršen je u prvom tromesečju za 100 procenata, a pretovar kola za 110 odsto, a bilo bi i više da je bilo robe za pretovar”?!
Bila je to godina kada je, pisale su “Ibarske” – “naša Partija izvojevala punu pobedu u borbi sa falsifikatorima socijalizma koji su pokušavali na razne načine – obmanama i zastrašivanjem da nam naškode.” Milioni naših radnih ljudi ponovo su, kako se navodi, “radnih lica, uzdignutih čela i čiste savesti” dokazivali da smo mi “možda jedini narod na svetu koji potpuno slobodno slavi Prvi maj”.
RADNIČKA KLASA JOŠ ODOLEVA (1973.)…
Pred 1. maj 1973. godine “odlučno i uspešno smo se borili protiv antisocijalističkih snaga, bez obzira na to s kojih su neprijateljskih pozicija nastupale“. O naše jedinstvo razbijali su se „svi pokušaji spolja da skrenemo s puta kojim smo pošli i idemo u srećniju budućnost na osnovama samoupravljanja“. Novu snagu jedinstvu dalo je Pismo (baš tako, sa velikim “P”, pišu “Ibarske novosti”) druga Tita i Izvršnog biroa Predsedništva Saveza komunista Jugoslavije…”
Još se podesilo da neki dan ranije u Kraljevo stigne i štafeta mladosti. Ihaj, sreće… “Omladinci, sportisti, poljoprivrednici, radnici… i samo jedna želja da nam još dugo, dugo živi najslavniji sin naših naroda, drug Tito”.
Na udarnom mestu u prvomajskom broju “Ibarskih novosti”: intervju sa sekretarom Opštinskog komiteta Saveza komunista Kraljeva. Bila je, očigledno, i tada prisutna “borba protiv kriminala protiv koga je povedena odlučnija akcija u primeni preventivnih mera, jer se videlo da su ljudi skloni da putem malverzacija dođu do sredstava na štetu društva”. Aktuelne su bile “škole samoupravljača” i “marksistički kružoci”, a sve sa ciljem da se “ne samo učenički, već i nastavnički sastav bave marksizmom kao naukom i ideologijom radničke klase”. Bilo je i neposlušnih prosvetnih radnika, ali gospodin sekretar Saveza komunista odgovara da “nastavnik čije opredeljenje nije u skladu sa našom socijalističkom samoupravljačkom ideologijom – ne može biti vaspitač mladih generacija”.
U prazničnom izdanju “Ibarskih” još i razgovori sa radnicima na radnim mestima: po jedan železničar, kvalifikovani (KV) kovač, milicioner i zemljoradnik, a tu je i KV radnica “Jasena” kojoj je praznik rada “veseliji uz radničke amandmane”.
TEŠKOĆE, UŠTEDE I NESTAŠICE (1982.) …
Da ne ide “kao po loju” jasno je već iz površnog prelistavanja pretprazničnog broja ”Ibarskih novosti” iz 1982. godine, ali “bez obzira na teškoće, radni ljudi mogu biti zadovoljni postignutim rezultatima”. Bez Tita – ništa, i posle Njega – On. Komunisti se spremaju za Deveti kongres. “Postignuto je epohalno mnogo, ali borba još traje, da i ono što je dobro bude još bolje jer se… od pre dve godine na Praznik rada još više zavetujemo da ćemo nastaviti revolucionarno delo čoveka koji je sav svoj život, sav svoj genij posvetio radniku i njegovoj boljoj budućnosti – drugu Titu.” Međutim… Posle niza godina, zabeležile su “Ibarske novosti”, to je bio prvi prvomajski praznik bez mladih krompirića, paradajza, prasetine, piletine, čokolade za mešenje… Kafe je bilo tek toliko da podmiri deseti deo potreba Kraljevčana, osećala se nestašica deterdženata, mleka. Baš tih dana je, verovali ili ne, u Kidričevoj (danas Dositejeva) ulici broj 12, otvorena prva privatna prodavnica “Voće i povrće” u Kraljevu. A u njoj: narandže, limun, banane (“otkad ih nismo videli u drugim prodavnicama“, kažu “gladne oči” reportera “Ibarskih novosti”)…
U svakom slučaju, Praznik rada 1982. godine obeležen je tradicionalnim urankom i koncertom u Mošinom Gaju, neodvojivo od 4. i 25. maja i u znaku partijskih kongresa “sa trajnom porukom i zavetom naših zbratimljenih radnih ljudi da će i posle Tita biti – Tito.“
PRAZNIK U ZNAKU ŠTRAJKOVA (1992.)…
Kad je prošla još jedna decenija, više ni novine nisu krile: “Obeležavanje praznika rada ove godine će, verovatno, biti najsumornije do sada, u periodu posle Drugog svetskog rata. Tome, svakako, doprinosi i sadašnje širenje ratnih sukoba u zemlji. Za praznično raspoloženje gotovo da niko nema razloga…” (“Ibarske novosti” od 24. aprila 1992. godine)
“Zbog nedostatka posla, gubitaka, niskih i neredovnih plata, nezadovoljni su radnici mnogih kraljevačkih preduzeća i ustanova”, pišu “Ibarske” navodeći da je “u skladu sa teškom političkom i ekonomskom situacijom planirano da obeležavanje prvomajskih praznika bude skromno, uz prigodan kulturno-umetnički program na glavnom gradskom trgu“. Trgu maršala Tita, koji je potom postao Trg solunskih, a onda srpskih ratnika.
I Duško Radović je prazniku rada posvetio neke od svojih aforizama u kojima nas podseća kako „ništa ne može tako da razonodi kao malo posla u finom preduzeću, u veselom društvu i sa pristojnom platom. Privilegiju da ne rade imaju samo zaposleni…” Možda ovome ništa više ne treba dodavati?
M.M.D.
. Bravo koleginice.