21. jun 2016.
Neću da živim u državi koja brine samo o sebi i u kojoj nam pred izbore daju ono što bi trebalo stalno da daju, sve diveći se sebi kako su dobrodušni i pozitivni
Dugo sam se deklarisao kao jugo-nostalgičar i u razgovorima sa starim nacionalistima sam često ispadao glup, tup i nedorečen. Uspevali su da me, ujedinjenim snagama nadglasaju i tom horu nisam uspevao da se oduprem.
Rodjen sam u SFRJ, državi koja je bila najpoznatija po Titu, tadašnjem doživotnom “najvećem sinu naših naroda i narodnosti”. Obožavanje je bilo neograničeno, a i on sam toliko uveren u svoju veličinu i besmrtnost da je, po anegdoti, i svoj testament započeo rečima “AKO ikada umrem…” Ne znam da li je to istina, ali obzirom da je prošlo puno godina od trenutka kad je “Jugoslavija stala”, mislim da se ipak preračunao oko dužine svog života…ali to sada nije ni bitno…
Te godine sam otišao u vojsku, “odgulio” 12 meseci (minus neka skraćenja ) vratio se, upisao fakultet i život je tekao dalje, manje više isto kao i pre, osim što bi svake godine u maju, jednog dana sirene zasvirale, svi bi stali, odćutali taj minut, i nastavili dalje… Vremenom je onih koji bi stajali bivalo sve manje.
Prolazilo je vreme, postajao sam stanovnik nekih novih država, ne mičući se sa svoje adrese, ali i to je nekako prolazilo, ponešto bi se menjalo, ali je većina onih stvari koje su mi bile tada bitne, ostajala manje više ista ili slična.
Nije me se dojmila ni jedna od tih država, nisam imao neko mišljenje o njima, sve su mi bile nekako nedovršene, privremene i prolazne… i nisam se varao u tom utisku, vreme je pokazalo.
Najzad smo svedeni na Srbiju, takva kakva je, i tamo gde je, možda, kralj i trebalo da nas ostavi…ali o tome nek sude istoričari i ostali koji se time bave.
Kao žaba u toploj vodi, privikavao sam se svaki put na sve novija pravila, misleći da će to sve proći i da ce doći nešto bolje, primerenije… Ali – nije..
A onda mi je jednog dana puklo…
Nije meni ni do SFR Jugoslavije, ni do SR Jugoslavije, ni do one skaradne skracenice DZSICG, a sve manje mi je i do ove drzave, Srbije.
Ne, nisam ja za to da nama vladaju neki drugi, to već godinama rade vrlo neuspešno, bez obzira što se zavaravamo da smo vlasnici svojih života,sudbine, države…
Godinama, da ne kazem vekovima, ovuda vršljaju koje-koji i kojekakvi, utiču, savetuju, naredjuju, kroje nam kapu sve kraću i užu…ali tu smo gde smo…niti je ovo nešto novo, niti je nešto na šta se do sada nismo navikli…nažalost..
Ja samo hoću da država, kako god se zvala, bude ono što treba da bude, da se brine o svima nama koji je činimo…Nije mi, čak, presudno ni kako će se to zvati, nek bude i Kanta, ali neka brine o nama…
Ne želim da bolesnu decu šaljemo na lećenje SMS-ovima, ne želim da se skupljaju pare prilozima kako bi neko naše talentovano dete otišlo na neke škole, ne želim da ovuda vršljaju raznorazni mešetari, koji ce našu pametnu i talentovanu decu odvlačiti i prisvajati, praviti sebi naučnike, profesore, majstore raznih znanja.
Neću da se oni kojima treba pomoć, preko novina ponižavaju kako bi im neki drugi, samo malo manje siromašni, dali mal’ko od svoje sirotinje, kako bi i oni prvi imali makar malo…
Neću da mi novac bude cilj i sredstvo, neću da bivši kriminalci i probisveti danas budu bizMismeni, neću da mi najgori šljam svojim divljaštvom, nepristojnošću i nedostatkom bilo kakvog obzira, budu uzori, neću da televizije budu mozak ove nacije.
Neću da živim u državi koja brine samo o sebi, i u kojoj nam pred izbore daju ono što bi trebalo stalno da daju, sve diveći se sebi kako su dobrodušni i pozitivni…
Čak i kad vidim i čujem da su nezadovoljni ljudi, koji verovatno misle slično meni, počeli da se organizuju kako bi svojom brojnošću i masom nešto promenili, i kad se ponadam da neka nova svetlost počinje da sviće, pogledam ko su ti ljudi, kako su se organizovali i odakle pare i zaboli me stomak kad vidim da iza svega toga stoji Soroš, Rokfeler fondacija i ostali šljam belosvetski, koji nas je i do sada vodio putevima ratova, prevrata, smrti, tuge i bolesti. Kvrga u stomaku se još vise zgrči, na oči mi padne mrak jos gušći nego sto je bio…
Koliko vidim, mi državu nemamo već odavno, nekih 15 -16 godina, a kako stoje stvari, još dugo je nećemo imati.. Nadam se da gresim…
Tata Duki
P.S. Dok sam malo istraživao, jer znam, koliko treba ljudi, vremena i para da se organizuju i neka najmanja dešavanja/okupljanja/akcije, naišao sam na tekst Aleka Bilića, pa ga i vama preporučujem
“Masovni protesti” u Beogradu i Novom Sadu jasno su pokazali da su politički a ne socijalni. U Beogradu se demonstrira zbog nelegalnog rušenja nelegalnih objekata, u Novom Sad zbog (političke) smjene rukovodstva i novinara RTV-a (takođe postavljenih po političkoj osnovi) godinama nagrađivanih našim parama za svoje “autorske emisije”.
Ni kad su plate i penzije smanjene za 10%, ni kad dinar padne u odnosu na evro, ni kad se gasi fabrika kamiona, ni kad radnici nose pelene, ni najava da će od 1. jula poskupiti cigarete, ni u jednom tom slučaju “hiljade” ljudi nije izašlo na ulice. Takođe, ni na jednim tim demonstracijama na čelu kolone nije bilo nikoga iz granskih sindikata, oštećenih boraca, socijalno ugroženih, sirotinje, predstavnika penzionera. Učešća u njima uzimaju političari koji su jedva prešli cenzus, ili ga nisu ni prešli, i tzv. NVO koji se direktno finansiraju parama vlada zapadnih zemalja.
I, ni jedne “masovne demonstracije” nisu održane u Leskovcu, Zrenjaninu, Soko Banji, Duvaništu, nego u gradovima u kojima se bolje živi nego u unutrašnjosti.
Na portalu tlevizije N1, takođe finansirane iz inostranstva, novinarka navodi kako se u regionu dešava “balkansko proljeće” i samim time jasno stavlja dao znanja ko ove demonstracije finansira, jer sva “proljeća”, i arapsko, i ukrajinsko, i gruzijsko, kao naše petooktobarsko, ispostavilo se, otvoreno su finansirana i podržavana od strane zapadnih zemalja.
U petooktobarsko “proljeće” ni mi nismo ušli zbog socijalnih problema nego zbog (navodne?) krađe glasova. Sjetite se vođa našeg petooktobarskog “proljeća” u kojem smo svi, i ja, zaneseno učestvovali:
Srđa Popović i Slobodan Homen dižu revolucije po svijetu, prave “proljeća” i dobro zarađuju. Čak odlično. Homen, Konstantinović, Jovanović, Andrić, Milivojević, Ranđić i još nekolicina su postali funkcioneri i poslanici stranaka koje su tvrdile da nemaju veze sa Otporom. Branko Ilić, Vukašin Petrović i Ivan Marović, sive eminencije Otpora, žive u SAD i ne dijele s nama blagodeti nastale poslije 5. oktobra. Slobodan Đinović je vlasnik “Orion Telekoma” i skoro je prodao jahtu rođaku mog dobrog prijatelja. Čedomir Jovanović je vlasnik tone kojekakvih firmi, ljetuje po skupim ljetovalištima, vozi skupa auta. Dragan Đilas je vlasnik nekoliko preduzeća i suvereni vladar marketinškog prostora u Srbiji. Ranđić i Andrić imaju marketinšku firmu i jedno vrijeme su pokrivali pola državnih institucija i društvenih preduzeća. Pola od ovih nabrojanih sam dobro poznavao i znam u kakvom su materijalnom stanju bili, izuzev Homena i još dvojice-trojice koji su rođeni bogati.
A, vi? Hoćete li na more ove godine? Je l’ vam skup benzin i dječiji vrtić?
