piše Dragan Bajović
Radio Kraljevo, nekada najvažnija radio-stanica u Srbiji, bio je „univerzitet“; na njemu smo se svi učili pravilnom izgovoru, montirali emisije do savršenstva, a sa Radio Beograda su, ako im nešto ustreba, uglavnom zvali nas
Radio bi, bez obzira na sve moderne tehnologije, trebalo da bude i dalje sprava bez koje se ne može. Pre pojave interneta, radio je bio najbrže sredstvo informisanja. Kada se malo bolje razmisli, radio je i sada, istina i sam koristeći internet, najbrži. On vas ne opterećuje, on štiti vaš vid i u isto vreme, ako je dobro koncipiran, širi vaše vidike. Možete ga slušati bilo gde, možete ga, opet zahvaljući modernim tehnologijama, slušati na način da drugi to što vi slušate ne čuju. 
Istina, još i onda kada se pojavio tranzistorski radio prijemnik, u uvo se mogla „zabosti“ vrlo nepodesna slušalica preko koje su do vašeg mozga dopirali glasovi „malih“ ljudi. Sam radio-prijemnik danas skoro da vam nije ni potreban budući da sve radio-stanice koje drže do sebe svoj program emituju i preko interneta. Radio-prijemnik, ipak, pretpostavljam, ima svaka kuća. On je pre pojave televizije bio na počasnim mestima svakog iole sređenijeg domaćinstva, a bio je i tamo gde se najmanje očekivao, po za stanovanje nepodesnim prostorijama, šupama, podrumima, pa čak i štalama i kokošinjcima. Navodno je dokazano da muzika sa radija pozitivno utiče na kokoške i krave, pa kokoške snesu više jaja, a krave daju više mleka. U ta vremena, neposredno posle II sv. rata i kasnije, oni koji bi nabavili tu čudesnu kutiju u kojoj žive mali ljudi išli su ulicom visoko uzdignute glave, otvarali su prozore svojih kuća i pojačavali ton na svom aparatu kako bi se komšije osvedočile da su postali vlasnici te čudesne prave. Slušalo se tada sve što je emitovano, a bila je samo jedna radio-stanica, Beograd. 
Kasnije se pojavio i Radio Niš, stanica specijalizovana za pozdrave, želje i čestitke. U toj emisiju, valjda zbog nedostatka nekih prigodinjih ploča, sve se čestitalo uz prilično neveselu pesmu „Devojka sokolu zulum učinila“. Na drugoj strani, Radio Beograd je emitovao uglavnom tzv. zabavnu, strogo biranu narodnu i klasičnu muziku, vesti, Izveštaj o vodostanju i, nedeljom, naravno, „Veselo veče“ sa Mijom i Čkaljom kao glavnim protagonistima. Tada se cela porodica okupljala oko prijemnika i u tišini slušala šta ova dvojica imaju da kažu. Tokom trajanja emisije malo se ko, iako je sve bilo smešno, glasno smejao, jer, ako bi se glasno smejao, ne bi se čulo ono što je kasnije rečeno. Smehu su se prepuštali posle emisije dok su prepričavali dosetke koje su čuli. 
Da su kriterijumi ostali tako strogi, teško da bi smo danas znali za pevače i pevačice koji nisu ni za Ibarsku magistralu, akamoli za programe ozbiljnih radio stanica.
Radio-aparati, kakve je sudbina zadesila i tv–prijemnici, imali su šustikle koje su vredne srpske domaćice vezle da bi ih postavile na te kutije. Što se radija tiče, to je nekako i moglo da prođe, tako prekriveno, ali je, ipak, ometalo jasnoću tona, jer smo mi, radio-poslenici, kada bismo govorili o tonu, naglašavali da nam je ton „kao kroz ćebe“, ako bi neka domaćica postavila šustiklu preko zvučnika. A sad zamislite kada su te iste domaćice postavljale šustikle preko ionako malih televizijskih ekrana. Više, dakle, nije bilo važno da se bilo šta vidi, već je ta dragocena sprava morala da bude prekrivena čipkama i šustiklama..
Danas više niko ne vodi računa o jasnosti tona. Svaka mikseta za ton imala je filtere, pa smo ton „pickali“, dovodili do neslućenog kvaliteta. 
Danas, međutim, o tonu malo ko razmišlja. Ni preko radija, ni preko televizije. A televizija RTS, „naše pravo da znamo sve“, emituje sliku u potpuno pogrešnom formatu, pa su nam ljudi koji tamo nastupaju glavati i debeli i ni na šta ne liče. Takav izgled najviše potresa pevačice u minićima čije noge postaju ogromne.
No, vratimo se radiju.On je danas, bar na lokalnom, kraljevačkom nivou potpuno zanemaren. Radio Kraljevo, nekada najvažnija radio-stanica u Srbiji, mogli bismo reći, danas kao da ne postoji. Radio Kraljevo je bio „univerzitet“, na njemu smo se svi učili pravilnom izgovoru, montirali smo emisije do savršenstva, ovi sa Radio Beograda su, ako im nešto ustreba, uglavnom zvali nas. Radio Kraljevo je, zahvaljući veštim ton-majstorima, znao često da, osim svog programa, paralelno emituje i program za Radio Beograd ili za Radio Maribor.
Imali smo preko predajnika na Ovčaru vezu sa celom Jugoslavijom., javljali smo se u kultnu emisiju „Zeleni megaherc“, koja se emitovala iz Beograda i Zagreba, a koju su vodili glumac Edo Peročivić (iz Zagreba) i novinar, nažalost počivši, Jovica Arežina (iz Beograda), Kraljevčanin, koji je svoju karijeru započeo baš ovde, u Kraljevu, na tom u to vreme važnom Radio Kraljevo.
Radio Kraljevo je imao i jednu od najbogatijih diskoteka. Niko ne zna koliko je tačno bilo muzičkih naslova, koliko singl ploča, koliko LP ploča. Uglavnom, znalo se da smo, zahvaljući muzičkim uredicina i saradnicima, svaku numeru u deliću sekunde mogli da pronađemo i da je emitujemo. Ali, ni onda nije baš svaka ploča bila za emitovanje. Te „sumnjive“ ploče, muzički urednik je skrivao u pregradama na polici koje su bile zaključane.
Reporteri Radio Kraljeva su se, za to vreme kada su tehnički uslovi bili vrlo skromni, javljali čak i iz jedrilica, da ne kažem baš sa krila aviona. Nije bilo nijednog događaja koje Radio Kraljevo nije zabeležio.
Išlo se redovno i po selima, sa emisijom „Selima u pohode“, koja je javno snimana samo sa jednim magnetofonom marke uher i u okviri koje je bilo i takmičenja pevača amatera i izvođača na raznim instrumentima, najčešće na harmonici. Mnoge smo pevače i svirače tako „otkrili“. Evo ih danas na vrhu estrade.
Danas je, međutim, Radio Kraljevo, iako ima najsavremije tehničke uređaje, nekako potpuno zapostavljen, a retko se može i „uhvatiti“, ako ste me dobro razumeli. Taj je radio pokrivao celu Srbiju, sve do Leskovca. Meni je nekako Leskovac najudaljenije mestu u Srbiji. Šteta za grad Kraljevo, šteta za zaposlene u Radio Kraljevu. A, pride, ni televizija se ne može uhvatiti. Na SBB.
