10. jun 2020.
Zoran Nikolić, urednik„Kraljevačkih novosti“ i dopisnik lista „Danas“, pre dva dana na Beranovcu, gde se našao na zadatku, srećom se parkirao pored dvorišta iz kojeg je čuo krik deteta i režanje psa, a onda reagovao spasivši život petogodišnjoj devojčici
I dva dana posle događaja, kolega Zoran Nikolić, novinar-urednik portala „Kraljevačke novosti“ i dopsinik lista „Danas“, uznemiren je i nerado se priseća događaja od ponedeljka popodne, a u isto vreme je i srećan što je mogao da pomogne devojčici čije je ime saznao tek nekoliko satio kasnije.
Krenuo je, pojašnjava Nikolić, na Beranovac, gde je želeo da proprati polaganje kamena temeljca za 10 stanova za izbeglice. Kada je želeo da se parkira najbliže mestu događaja, policajac ga je zamolio da ne zauzima mesto na tom parkingu, „zato što uskoro, službenim automobilima, stižu zvanice iz Beograda, među kojima i ministar spoljnih poslova Ivica Dačić“. Uputio ga je na uličicu uz desnu stranu fudbalskog terena na Beranovcu, koje se nalazi neposredno pre Dečjeg sela na putu Kraljevo – Kamenica.
– Imam dve dioptrije i uvek kada vozim u rikverc otvorim prozor na desnim vratima automobila da bih bolje video retrovizor. Čim sam otvorio staklo čuo sam neverovatno jeziv krik deteta pomešan sa režanjem psa – priseća se kolega Zoran.
Pogledao je, kaže, prema obližnjem igralištu. Nije se dešavalo ništa neuobičajeno: grupa dece bezbrižno se igrala, a u dvorištu pored kog se parkirao video ženu sa dvoje dece koja su trčkarala po dvorištu. Nastavio je sa parkiranjem, ali kada je drugi put čuo vrisak deteta, shvatio je da mu se ni prvi put nije učinilo.
– Zaustavio sam auto i prišao ogradi, ka mestu odakle mi se učinilo da sam čuo krike i režanje.Od prizora sam se zaledio: ogroman pas, kasnije sam tek saznao da je rase „alabaj“ – srednje azijski ovčar, uz svoju kućicu prislonio je devojčicu plave kose. Video sam da da sva krvava, a on je hvatao isključivo za grlo, dok je ona poturala ručice da odbrani vrat i lice – kaže Zoran.
Pokušao je da preko visoke drvene ograde, koju nije mogao da preskoči, nekako dohvati devojčicu i istrgne je iz čeljusti psa, ali – nije uspeo. Urlao je na psa, pokušavao da ga udari, a onda je, privučena bukom i Zoranovim povicima, uspaničeno dotrčala majka devojčice, koja sa pozicije na kojoj se u dvorištu nalazila, nije mogla da vidi pseću kućicu, niti napad porodičnog psa na njenog dete. Pas u dvorištu bio je vezan, ali devojčica mu je, najverovatnije, prišla preblizu.
– Pas je i dalje režao i kidisao na devojčicu, čak i kada ga je majka uhvatila za orglicu i snažno udarala. Bukvalno na sekundu pas je ispustio devojčicu iz čeljusti i ona se uspravila, što je meni bilo dovoljno da je dohvatim i prebacim preko ograde izvan dvorišta. Bila je sva krvava, uplakana, nije mogla da prestanbe da se trese. Uznemiren i sam, pomazio sam je u želji da je smirim, a onda počeo da dozivam policajca koji me je par minuta pre toga zamolio da se ne parkiram na parkingu koji je on obezbeđivao. Ispostaviće se da je možda baš to što me je poslao u uličicu kraj kuće u kojoj se napad psa dogodio – spasilo život devojčici – glasno razmišlja Zoran, dodajući kako ne sme ni da misli šta bi se dogodilo da se nije parkirao baš tu.
***************************************************************************************************
O pasmini alabaj
Alabaj – srednjoazijski ovčar je drevna pasmina pasa čuvara. Tradicionalno je pasmina korišćena za čuvanje stada ovaca i koza, kao i za zaštitu i za čuvanje. Životni vek im 12 do 15 godina, a po temperamentu su hladnokrvni, odvažni, radoznali, samostalni, prilagodljivi, snažni. Ženke mogu da budu teške 40 do 65,a mužjaci 50 do 79 kilograma.
foto: ilustracija (Pixabay)
****************************************************************************************************
Policajac je odreagovao pametno: procenivši da se nešto loše dešava i da je vreme reagovanja bitno, do ograde je došao policijskim automobilom, a onda hitno u kraljevačku bolnicu prevezao devojčicu i njenu majku.
– Mene je tek tada stigla panika: policija je došla na uviđaj, jedva sam odgovarao na njihova pitanja, a onda – shvativši da nisam u stanju da vozim, pozvao suprugu da dođe po mene. Rekao sam joj da imam problem, ali je ona, kada me je ugledala krvavog, prestrašeno reagovala misleći da se meni nešto dogodilo. Policajcajac je pokušao da je smiri govoreći da meni nije ništa, ali da je povređena devojčica što je nju uplašilo još više, jer je pomislila da sam ja autom udario devojčicu – priseća se Zoran konfuzije posle ovog događaja.
Uveče mu se telefonom javila mama povređene devojčice: da se zahvali i da ga pozdravi od malene Ive. Saznao je da Iva ima pet i po godina, da su lekari njene rane morali da ušiju, da ima četiri kopče na vratu i bradi, ali da će – biti dobro i da je cela porodica zahvalna što se našao na pravom mestu u pravo vreme da Ivi pomogne. Nikada ranije sa ovim psom nije bilo nikakvih incidenata, pa se svi pitaju šta mu se dogodilo da tako nasrne na devojčicu. Procedura u ovakvim slučajevima nalaže uspavljivanje životinje,
Posle svega, Zoran Nikolić kaže da je u čitavoj situaciji najvažnije da će devojčica biti dobro, iako će joj, verovatno biti potrebno vreme da ponovo počne da veruje psima.
– Uradio sam ono što bi, verujem, uradio svako drugi na mom mestu. Za mene veće nagrade nema od činjenice da se sve, ipak, dobro završilo, a Ivi od sveg srca želim da ovaj događaj što pre zaboravi i da uživa u svom detinjstvu – poručuje Zoran, a meni umesto zaključka ovog teksta na pamet pada misao Čarska Bukovskog po kojoj „ceo svet počinje da se spasava kad spasite samo jednog čoveka“. Ovaj događaj možda je primer kako se to radi.
