Kovidomanija satanističke bratije

1. jul 2020.

Recimo da je ovo prilika da shvatimo istovremenu veličinu i beznačajnost svakog od nas i uvudimo da beznačajni ne mogu biti značajni; i tome nas je naučila Korona, kraljica razuma ili apokaliptična kosačica, pokazaće vreme onima koji preteknu

Ako je Korona, makar i delimično, ono što nam „struka“ sugeriše da jeste, onda je stvar sa virusom koji hara planetom vrlo ozbiljna. Onda je to apokaliptična pošast epskih razmera. Prostije rečeno – pomor čovečanstva. Nešto što ljudski rod nije evidentirao u svojoj nedugoj egzistenciji na ovoj predivnoj kuglici Univerzuma. A i kako bi, ako ne bi bilo hroničara da se lati pisaljke i papirusa?

Ili će biti da je u pitanju samo skeč globalističkih kreatora neoliberalnog koncepta ustrojstva sveta, koje zahteva svođenje dvonogih sisara na „razumnu“ meru ili broj koji zadovoljava magični simbol satanističkog rituala. Svojevrstan rijaliti, kao i mnogo toga drugog.

Ne bi me začudilo da je sve ovo teorija zavere, ali u vremenu postistine, u kojem se koprcamo neuki i neosvešćeni, i najpodmuklija laž je deo stvarnosti, faktor koji bitno može da usmeri kurs globalnih gibanja i dalji tok civilizacije. Uostalom, impozantni deo istorije ljudskog roda sazdan je na laži, a obmana je najdelotvornije sredstvo za moć nad ljudima. To je bar poznato.

Nažalost, niko ili skoro niko ne zna o čemu se ovde zapravo radi, o raspršenoj žvali kineskog slepog miša iz Vuhana ili nečemu što se danas naziva veštačkom inteligencijom. A šta je Korona i zašto baš ona – pitanje je koje svakog analitičara škaklja po ganglijama kao baršunasto krilce inficiranog šišmiša, zvanog ljiljak. Onaj ko je krstio ili etiketirao ovo zlo, za koje se još uvek ne zna da li je iz epruvete ili sa stalaktita, ili je šaljivdžija sa patološki sarkastičnim nabojem, ili pasionirani pobornik frojdovskog tumačenja psihoanalize. Jer do sada poznate pretnje čovečanstvu krštene se grozomorim imenima (kuga, lepra, sifilis, sida, guke, škrofule, kanceri, prištevi…) od čijeg se i samog pominjanja čoveku diže kosica na glavici. Korona, odnosno kruna, zvuči sasvim pristojno, melodično, skoro aristokratski i sasvim je u skladu sa primarnom ljudskom ambicijom za krunisanjem, kao najvišim dometom ljudske manije za ostvarenjem dominacije nad sebi sličnima. Koji sam ja meni kralj!  Nije li jedna od masovnih motivacionih poskočica? Biti krunisan, odnosno kralj, ili bar pod vlašću korone (krune) san je svakog ko stoji na dve noge. Morbidno je ali izvesno da postoji mogućnost da svi taj san konačno  i dosanjaju, ali na respiratoru umesto trona. Međutim, Korona može biti i najviši, poslednji stupanj, vrh našeg zajedničkog putovanja ni u šta.

Kovid-19 već deluje sofisticiranije, stručnim žargonom oplemenjen i naučno potvrđen. Kao G-5, HARP, APOLO-13, B-92, HAL…, kao tehnološko čudo ili produkt veštačke inteligencije.

Kako god da je, kompjuterska animacija ili prirodna pojava, ne može se negirati da je Kovid – 19 savršenstvo. Do sada neviđeno i najdelotvornije oružje za zaštitu planete od njenog najopasnijeg i najmonstruoznijeg uništitelja- čoveka.

Možda je samo koincidencija ali se ne može osporiti da se i pandemija Kovida-19 dešava u trenutku kada je Zemlja postala bukvalno ugrožena, kada je harmonija koja je suština ustrojstva Kosmosa potpuno poremećena gotovo sadističkim odnosom čoveka prema njoj. Može biti da je Kovid-19 odgovor, opomena, upozorenje ili akt trajnog eliminisanja štetočine iz ovog spektakla koji nije shvatila  (štetočina) nastojeći da i savršenstvo usavrši, da ga dotera i prilagodi svojoj alavoj psihičkoj konstrukciji tim destruktivnim zlom od kojeg je satkana i koje nema pandan ni u čemu što je proizvod prirodnih zakonitosti.

I, što je zapanjujuće osmišljeno i realizovano, radi se o projektu u kojem smak ne dolazi sa strane, kao što je uobičajeno, odozgo ili odozdo, već od virusa, kao đavolskim kodom zaposednutog čoveka. Ironije je u tome da čovek čoveku postaje najveći neprijatelj, kao što je oduvek i bio, samo na nižim nivoima svesti i tehnologije. Ili gledano šire, čovek kao vrsta ubija samoga sebe Koronom koja u ovom slučaju postaje sredstvo. Prema tome, sasvim je svejedno da li je ima ili je samo izmišljotina iza koje se krije nešto drugo, ona postoji, čak i kao fikcija, politička manipulacija, marketinška zvrčka ili pojam iz naučne fantastike. Korona je vrh, ili kolektivnog otrežnjenja, ili eliminacije posle koje će Zemlja pripasti insektima, biljkama, sisarima i ostalim oblicima života, kojima je imanentno to da milijardama godina mogu da žive zajedno, kohabitirajući, onakvi kakvim ih je priroda strvorila, ne napredujući i ne težeći za onim što nisu. Ne stremeći ka tehnološkom napretku koja, kakvog li paradoksa,  posle hiljadugodišnje dinamične zahuklatosti kapitulira pred, koliko je nama poznato, najsićušnijim nosiocem žive klice – nevidljivim virusom.

Ali ako je Korona zaista posledica opakog i inteligentnog bacila, i ako je pošast globalna kao što se čini da jeste, onda to podrazumeva angažovanje nejvećih, najeminentnijih i osvedočenih umova, stručnjaka i intelektualne elite koja ima zadatak i obavezu da nas iščupa iz nevolje. Sve ostalo je sprdnja, pucanj sebi u glavu, što bi rekli neki metaforičari.

Angažovanje poslušnih, ucenjenih ili moralom nedotaknutih glasnogovrnika koji pod etiketom „struka“ objašnjavaju narodu neobjašnjivo, ili je potez očajnika, ili zločin sa predumišljajem. Jer, Kovid-19 je nepoznanica, NLO, Kovid je sablast čije se samo posledice mogu videti i daju naslutiti ali je njegova fizička pojava čulima nedostupna pa samim tim i način obračuna sa njim. Dakle, nema struke za nešto što postoji – a nema ga, ili ne postoji – a tu je, za nešto što je očigledno tu i deluje, a nema načina, ni sredstva da ne deluje, da bude eliminisano ili stavljeno pod kontrolu. U tome i jeste štos. Ta uloga „struke“ liči mi na pokušaj plemenskog vrača da kompjuter očisti od virusa. Puko zamlaćivanje sa namerom da stvori utisak kako se nešto ipak preduzima i kako bi se potencijalna panika ukolotečila i orkestrirala onako kako nekome odgovara. Manifestacija je to laičke prostote u kojoj je svaki zamlata kompetentan da se oglasi i pusti svog goluba mira i razuma u medijski prostor na polzu kukavnom narodu. A sve što o „Konradu“ zna struka, zna svako ko hoće da zna. Odnosno niko ne zna ništa, pa se u skladu sa tim i treba ponašati.

Nažalost, sve je uzaludno, i oprez, i odgovornost, razum, humanost…, sve pada u vodu ako postoji samo jedan nedokazani  baksuz, neodgovorni bandoglavac ili egzibicionista kome je do medijske promocije i izigravanja heroja. Prema tome, u velikoj meri svako je „osuđen“ da o sopstvenoj i tuđoj sudbini odlučuje u svoje ime i time da doprinos kolektivnom preživljavanju umesto vrlo sumorne slike koja nas u suprotnom čeka.

Druga varijanta je odustajanje od svega i prepuštanje virusu na milost i nemilost, pa kom opanci, a kom obojci, sa ishodom koji niko ne može da predvidi, ali može da nasluti: da neko preživi ili da ne preživi niko, budući da je i sticanje imuniteta čopora bar za sad diskutabilno i neutemeljeno činjenicama, što znači – rizično po one koji bi da budu učesnici eksperimenta zaražavanja stada.

Zapravo, izgleda da je mister Kovid-19 nešto sa čim, ili prema kome, svako mora da uspostavi sopstveni odnos, da ga ignoriše, da mu se suprotstavi ili da ga prihvati i prigrli kao najrođenijeg i pokuša sa živi sa njim.

Ali čak i da ga nema, čak i kao izmišljotina uspeo je da nas iz naših sebičnih, pohlepnih, licemernih i raznim trikovima obojenih i premazanih ljuštura izvuče na svetlo dana i da nam pokaže ko smo, zapravo, kakvi smo kao ljudi i kao ljudski rod, sa maskom ili bez nje. A ni maska nije ništa novo, oduvek su ljudi nosili maske, marame, vizire…, skrivajući svoje prave obrazine u maskenbalu života. I shvatili smo da nismo baš za ponos, daleko od toga. Štaviše, postotak onih koji opravdano mogu da nose sertifikat „čovek“ je zanemarljivo mali, skoro beznačajan u poređenju sa vojskom onih koje Niče naziva klatežom, svetinom ili fukarom. Najgori su oni, a njih ima u zavidnim količinama, koji bi da i ovu katastrofu sa apokaliptičkim karakteristikama iskoriste za svoje sebične ciljeve. Sve se to da lako sagledati i na našoj takozvanoj političkoj sceni, u takozvanoj državi gde su na svim odgovornim funkcijama neodgovorni, ali poslušni aparatčici. Tako se ne bori ni protiv kijavice za koju, kao što znamo, takođe leka nema.

U svakom slučaju Korona nas je demistifikovala i kao pojedince i kao kolektiv, ogolela, sludela i osvestila. I sasvim je sigurno da posle nje, ako bude posle, ništa ili bar mnogo toga neće biti kao što je bilo, neće biti isto.

Može se desiti da Kovid-19, kao biblijski vesnik, kao Mojsije recimo, razgrne tu deponiju ljudske nečistoće i izvede onaj čestiti i svog imena dostojni narod u vrli, novi svet, tamo gde će čovek biti čovek, a ne mediokritet, plaćenik ili profiter, puzavica ili fikus.

No zanimljivo je i to da ni jedan velikodostojnik bilo koje od poznatih verskih konfesija nije pozvao pastvu i političke pristalice na molitvu, kao najdelotvorniji performans pod Božjom koreografijom, a protiv elementarnih i drugih nepogoda i pošasti. Ne govori li to da je  bacil  Korona daleko nadmašio moć i domet arsenala natprirodnih oružja i oruđa, ili će biti da je i ovo sa pandemijom njegovo delo, a Kovid-19 lično Božja kreacija. Božja kazna protiv koje leka nema? Čak i da nije tako, može se tvrditi da jeste ili bar da ima elemenata ovog aksioma. Božja kazna ili korekcija harmonije Kosmosa po fizičkim zakonima prirode, u čemu je razlika? Ostavljen od Boga, od pameti, od logike, goloruki čovek nemoćno raširenih ruku, kao živi krst, bespomoćno stoji pred naoko ništavnim Golijatom od virusa! No, recimo da je ovo samo opomena, strogi ukor ili drugi žuti karton i prilika da shvatimo istovremenu veličinu i beznačajnost svakog od nas i da konačno utuvimo u glave da beznačajni ne mogu biti značajni. Neprirodno je to i pogubno. Eto, i tome nas je naučila Korona, kraljica razuma ili apokaliptična kosačica, pokazaće vreme onima koji preteknu. I da ne zaboravim, i Isus je umro pod koronom, doduše od trnja, ali mislim da i u tome ima neke simbolike i neke više dimenzije postojanja i nepostojanja koja je nama još uvek nepoznata.

                        Ivan Rajović