Kako sam se provela u “Magnohromu” (1) FOTO

3. septembar 2020.

Nekada je, u vreme popodnevnog špica, kada su se u Kraljevu radnici nekadašnjih industrijskih giganata vraćali sa posla, bila potrebna veština da se uguramo u autobuse između 15 i 16 časova, a danas…

            Pre nekoliko dana oko 15 časova, po najjačem suncu dođe mi na pamet da je vreme popodnevnog špica i da je nama iz kraljevačkih prigradskih naselja nekada trebala veština da se uguramo u autobuse koji iz grada kreću između 15 i 16 časova. Blago meni, sad vozim “tipa”, doduše starog 30 godina, ali nema veze, važno je da se ne guram po autobusu.

Međutim, na stanici “kod tenka” videh autobus na prigradskoj liniji sasvim ležerno popunjen, pa se setih nekadašnjih Autotransportovih “duplaka” što su kružili na relaciji Šumarska škola – Magnohrom i Mataruška Banja – Magnohrom. Mi koji smo živeli s gornje strane Bogavčevog imanja bili smo ljubomorni i mislili da su ovi u Karađorđevoj nezasluženo privilegovani.

Autobusi “duplaci”, “magnohromci”, 15 časova, “deja vu” osećaj… ma, hajde da odem do “Magnohroma”!

Čoveče, šta li ću da zateknem?! I to u saobraćajnom špicu kad se svi vraćaju s posla…

Međutim, u Dositejevoj nigde gužve, a kad skrenuh ispod nadvožnjaka ka “Magnohromu”, od saobraćaja samo moj “tipo” i ja. Prolazim pored FETP-a i s leve strane u vidnom polju notiram grupu ljudi kod kapije. Šta li rade tu, ko li su… Ipak, po navici, nastavljam ka upravnoj  zgradi.

Nigde žive duše, bolna tišina. Iznenađeno konstatujem da nekad velelepna upravna zgrada kraljevačkog giganta “Magnohroma” i dalje stoji nekako ponosito. Uspravno drži glavu i nadgleda svoje negdašnje posede, ova vremešna gosođa. A haljine su joj u ritama.

Parking sa drvoredom po sredini, na kome je nekad teško bilo naći mesto, sad liči na slabo održavani voćnjak. Ona loza što je pravila hlad iznad dela parkinga, pokondirila se – puna roda, kao venac se raširila i nad ulazom u upravnu zgradu.

A ova zgrada, zatim stara upravna zgrada, menza… deo su ono malo objekata što se još vode kao imovina “Magnohrom doo – u stečaju”.  U martu 2018. godine FETP je kupila firma “Nelt” iz Dobanovaca, Fabriku terom i smolom vezanih opeka beogradska firma “Malbeks”, a u maju iste godine finska grupacija “Afarak” postala je vlasnik Fabrike vatrostalnih materijala i korisnik rudnika. Koliko god sam se raspitivala, niko nije znao da mi kaže rade li svi oni nešto u “Magnohromu”.

Muvam se, što peške, što kolima ispred Fabrike vatrostalnih materijala, tamo iza menze u jednom trenutku čujem neko radno vozilo kao da prevozi nešto, znači ima živih. Ne idem na kapije, jer se nikom nisam najavila. Pojavljuju se dvojica radnika na različitim mestima, pitaju ko sam – šta sam, ljubazno razgovaramo, ali nikako ne žele da se predstave, niti da prenesem njihove reči. Poštujem to, naravno, iako ništa “strašno” nismo pričali, ali oni kao da se pribojavaju.

Već se pomalo neprijatno osećam što njuškam tako nit zvana, nit najavljena, pa odlučujem da ne idem ka Fabrici terom i smolom vezanih opeka, jer je već oko 16 časova i ona iz daljine deluje pusto.

(Zato je ova moja impulsivna, sentimentalna odluka da obiđem ono što je nekada bio “Magnohrom”, narednih dana rezultirala kontaktima sa predstavnicima “Malbeksa” i “Afaraka”. Bejah iznenađena spremnošću da razgovaraju i da me prime, pa tako narednih dana očekujte izveštaje iz ova dva dela nekadašnjeg konglomerata.)

… Nego, šta li je sa onim ljudima ispred FETP-a, da l’ su još tamo? Što ne stadoh prvo kod njih, možda su hteli da pričaju!

Dok polako prilazim kapiji FETP-a, vidim da je ona grupa ljudi još uvek tu. I primećujem nešto čudno – svi nose hirurške maske! Petorica-šestorica muškaraca, neformalno, ali moderno obučenih, prilazi da se upoznamo, ali i dalje ne skidajući maske. Predstavljaju se, ja to jedva čujem, jedino što želim je da ih pitam:

– Aman, ljudi, šta će vam maske na otvorenom, nigde nikog nema osim vas?!

– Imali smo sastanak. Da, na otvorenom, ali pak nas je bilo više od petoro, pa da se ne bismo dovikivali sa distance od po dva metra, lakše je sa maskama.

– Vi ste to neki baš odgovorni ljudi, je l’ te…

– Pa i jesmo. Em su visoke kazne za preduzeća koja se ne pridržavaju preventivnih mera, em ne želimo da ulazimo u zdravstveni rizik… 

I tako, narednih skoro sat vremena koje smo proveli zajedno, moji ispostaviće se, domaćini ne skidoše maske. Jedino su bili u dilemi zbog fotografisanja…

            Evo, ovako sam naletela na nove vlasnike jednog dela FETP-a, čelnike preduzeća RVM iz Kraljeva. Od “Nelta” su prošle godine kupili 10.000 kvadrata prostora, otprilike polovinu FETP-a, koju sada renoviraju. RVM se bavi kartonskom ambalažom, najveći su snabdevač Imleka, Koka kole, Bambija, Fabrike dečije hrane… Proizvodnja im je još uvek u prostoru nekadašnjeg “Gvožđara” na Starom aerodromu.

Ovom prilikom srela sam Dragana Lukovića, koji je sa bratom Aleksandrom Radosavljevićem vlasnik RVM-a, zatim Draganovog sina Nikolu i sinovce Milana i Vladimira. Ponosno su mi pokazali konfornu halu sa dobrom izolacijom i odličnom rasvetom, zatim buduću menzu, svlačionice za zaposlene, toalete, čak i kupatila sa tuševima. Vode me i u onu drugu halu, koju nisu kupili, da mi pokažu koliko je i njihova bila ruinirana i koliki su posao do sada obavili.

Poradovana pitam da li to znači da će polovinom oktobra kad se presele, biti i novih radnih mesta za Kraljevčane, ali dobijam realan odgovor:

– Ovde će raditi oko stotinu ljudi, koliko i sada imamo zaposlenih. Za sada nemamo potrebe ni za novim radnicima, ni za novim mašinama. Šta onda dobijamo ovom modernom halom? Dobijamo savremene uslove i za zaposlene i za proizvodni proces. Renoviranje nije moralo biti ovako kvalitetno, ali želimo visok standard radnog okruženja. Verujemo da ćemo za uzvrat dobiti i visoku produktivnost – nadopunjujući se priča rukovodeći tim RVM-a.

Hvale se da poštuju životnu sredinu i koriste lakove i boje na bazi vode. I da u svojoj branši imaju “najsavršeniji sistem prikupljanja tehnološkog otpada od svih srodnih firmi u bivšoj SFRJ”. Što bi se reklo modernim rečnikom, društveno odgovorna kompanija. Kao dete komunizma, pomislih: “More, kolika je plata radnicima, to je za mene temelj društvene odgovornosti?!” Nisam to ni stigla da izgovorim, kad čuh jednog od domaćina:

– Plate u firmi su na republičkom proseku, što znači iznad prosečnih primanja u Kraljevu. Naš prosek je 58.000 dinara. Zato nemamo veliku fluktuaciju radnika, uglavnom su kod nas zaposleni već godinama.

Preseljenje RVM-a u novu halu za sada neće doneti veću proizvodnju ni veći broj zaposlenih, ali ne znači da neće sutra. Jer, kažu moji sagovornici, na svetskom tržištu iz godine u godinu raste potražnja za kartonskom ambalažom, a na uštrb plastike. Osim toga, proizvodnja je u velikoj meri ekološka, jer se zasniva na recikliranju – kartonska ambalaža može i 10 puta da se preradi i iznova koristi!

 Rastah se sa menadžerskim timom Luković – Radosavljević u prijateljskom raspoloženju. Bilo mi je baš drago što je jedna od FETP-ovih hala renovirana, što je dobila i spoljnji i unutrašnji glanc. Još samo da uđu mašine i radnici, milina.

U mojoj glavi krenu unutrašnji dijalog:

 – Eto, na kraju sam se ipak lepo provela. Iskreno se radujem što će u ovom deliću “Magnohroma” uskoro žamoriti stotinu ljudi.

– Ma daj, čemu se raduješ, stotini ljudi?! Znaš ti dobro koliko je ljudi radilo u Fetpu! Je l’ se sećaš kad smo bili na praksi, kakva je to sila bila…

– Sećam se, naravno, ali to je bilo pre 40 godina! Bilo i prošlo. Baš hoću da se radujem, jer tih stotinu radnika biće duplo više nego što ih sada ima zaposlenih u sva tri dela “Magnohroma” sa sve eksternim obezbeđenjem!

– Ajd, dobro, neka bude po tvome. Da, čaša je polupuna 😉

Radmila Vesković