27. septembar 2020.
Cilj Srpsko-ruskog bratstva svetih Cara Nikolaja i Vladike Nikolaja, koje je u Srbiji registrovano pod nazivom Slovensko društvo sa sedištem u Kraljevu, je međusobno bolje upoznavanje dva bratska slovenska naroda
Krajem ove godine navršava se dvadeset godina od osnivanja društva “Srpsko-rusko bratstvo svetih Cara Nikolaja i Vladike Nikolaja”, koje je u Srbiji registrovano pod nazivom Slovensko društvo, sa sedištem u Kraljevu. Cilj ovog udruženja, koje ima srpski i ruski ogranak, je međusobno bolje upoznavanje dva bratska slovenska naroda kroz prevođenje crkvenih i književnih dela, organizovanje susreta umetnika, izložbi i sličnih kulturnih događaja.
Tim povodom Slovensko društvo je u subotu veče obeležilo dve decenije postojanja simboličnim okupljanjem i druženjem svojih članova, ne samo Srba, nego i Rusa kojih je sve više u Kraljevu i okolini.
. Predsednik udruženja Slovensko društvo Dragan Bunardžić za portal Krug kaže da Srpsko-rusko bratstvo ima vrlo značajnu izdavačku delatnost:
– Objavili smo 13 knjiga – prevoda sa ruski na srpski i obratno. Pored toga, naši ruski članovi priredili su na desetine prevoda srpskih dela, ponajviše Svetog vladike Nikolaja Žičkog, koji su objavljeni kod raznih izdavača u Rusiji. Zahvaljujući našim članovima u Rusiji, prvenstvo Nataliji Feofanovoj, mislim da je vladika Nikolaj najčitaniji srpski pisac u Rusiji. Samo je Natalija prevela 20 njegovih knjiga.
Bunardžić sa setom i pijetetom priča da Natalija Feofanova nije više među živima, kao ni Marija Meljkova, lingvistkinja i publicistkinja, inicijatorka osnivanja Srpsko-ruskog bratstva i njegova pokretačka snaga. O snazi njene ljubavi prema srpskom narodu svedoči i to da je 2018. godine sahranjena u Srbiji, u selu Loznici kod Čačka. Za 17 godina aktivnosti Marija je dovela nebrojene grupe Rusa u obilazak Srbije, naročito Srba na Kosovu i Metohiji, za koje je godinama prikupljala pomoć.
Seća se Bunardžić i književne večeri “Tamo je moja Srbija” koja je 2005. godine održana u Centru slovenske pismenosti i kulture u Moskvi i tada je velikom Nikiti Mihalkovu uručio ikonu “Car Nikolaj spasava srpsku vojsku“. U nekoliko navrata Bratstvo je organizovalo odlazak mladih ljudi iz Kraljeva i drugih gradova na Festival pravoslavne omladine, koji se održavao u Rusiji, Belorusiji i Ukrajini. Na međunarodnoj izložbi pravoslavne umetnosti u Moskvi 2007. godine Slovensko društvo je bilo jedini predstavnik Srbije i organizovalo učešće ikonopisačke radionice manastira Gračanice.
Govori Bunardžić i o onom manje lepom, kao što je izostanak podrške lokalnih i crkvenih i svetovnih vlasti, zbog čega mnogi projekti nisu realizovani.
Povodom 20 godina postojanja Srpsko-ruskog bratstva Svetih Cara Nikolaja i Vladike Nikolaja, za poslednji broj mesečnika “Sidža“, Dragan Bunardžić je napisao:
“Sve je počelo na samom kraju prošlog milenijuma, sa boravkom jednog mladog kraljevačkog pesnika u Moskvi, zime 200o-2001. godine. Pesnik se upoznaje i druži sa nekim javnim delatnicima ruske prestonice. Njegovi domaćini su još uvek pod snažnim utiskom bombardovanja 1999. godine i nasilne smene režima u Beogradu par meseci ranije, a pesnik neumeren u hvalisanju svoje otadžbine.
Lingvista Marija Meljkova (1956-2018) mu predlaže osnivanje Srpsko-ruskog bratstva pod imenom Svetih Cara Nikolaja i Vladike Nikolaja, koje bi se bavilo jačanjem veza između dva naroda. Uz obavezu da organizuje rad srpske grane Bratstva, pesnik dobija prvu narudžbinu za prevođenje jedne knjige s ruskog – jezika čije je osnove tada jedva i poznavao. Bratstvo se u Srbiji 2004. zvanično registruje kao Slovensko društvo.
Meljkova proleća 2001. godine prvi put posećuje Kraljevo i Srbiju. Obilazi Žiču, Studenicu, Gradac, grob Jove Kursule u Cvetkama… Već leta iste godine dovodi prvu grupu Rusa s kojima obilazi celu Srbiju. Sledećih 15 godina će na desetine i stotine Srba i Rusa preko Srpsko-ruskog bratstva putovati u obe zemlje. Ruska grana Bratstva svoje delanje potpuno vezuje za Kosovo i Metohiju i dobrotvorni rad.
Usledila je izdavačka delatnost: tuce knjiga u sopstvenom izdanju na srpskom, ruskom i crkvenoslovenskom jeziku i na desetine naslova izdatih kod raznih ruskih i srpskih izdavača. Među njima je više od 20 dela Sv. Vladike Nikolaja (Velimirovića), koji u Rusiji postaje najčitaniji srpski pisac. Samo nabrajanje manifestacija (i onih međunarodnih) u kojima je Bratstvo učestvovalo ili ih organizovalo oduzelo bi suviše prostora.
Projekte Srpsko-ruskog bratstva osmišljavali su i vodili kulturni radnici, ali ne oni najslavljeniji. Podržavali političari, ali ne oni uticajni. Pomagali preduzetnici, privatnici, pojedinci, ali ne oni najbogatiji.
Zbog toga, štošta od planova SRB-a, nije nikad ostvareno. Posebno u Kraljevu, gde su nadležni uvek bili obuzeti daleko grandioznijim projektima.
Tako je Kraljevo, umesto spomenika Svetom Savi, dobilo nadaleko čuveni semafor; umesto Međunarodnog omladinskog festivala – mitinge podrške; umesto studija za snimanje animiranih filmova – balon hale; umesto Srpsko-ruskog doma – kinesku robnu kuću… Istina, mali začetak zamišljenog Srpsko-ruskog doma ipak već četiri godine opstaje pod imenom “Umetničarnica” u Jug Bogdanovoj ulici. I priča o Srpsko-ruskom bratstvu još uvek traje. Zato što su u njoj ljudi za koje je i nešto malo i skromno i te kako vredno truda – jer je ipak više i od najvećeg ništa“, napisao je Dragan Bunardžić, predsednik Slovenskog društva.
Priredila: R.V.
