piše Dragan Blagojević
Nisam više hteo da je prekidam dok je govorila da se vraćaju iz Vrnjačke Banje koja im se mnogo sviđa, ali da je prevoz skup, pa moraju da pešače
Ispostavilo se da smo na trotoaru, iako ih nisam primetio, zajedno čekali da pređemo magistralu prepunu automobila. Pogled na levo, pa desno i ubrzan korak preko, do bezbednog mesta za dalje pešačenje. Nađosmo se na istoj strani. Pogledasmo se u oči. Ona preplanula u licu sa sitnim pegama od krajeva nosa prema obrazima, on visok i plave kose, bez pega. U prvom trenutku rekoh sebi da joj je sin, ili mnogo mlađi brat… Nisam ni pitao, ali sam tako zaključio. Nije ni bitno!
Odmah me je pitala jezikom koji je sličan ruskom (bar, sam ja to tako razumeo), kako najkraće da se pešice dođe do manastira Žiče? Učio sam ruski u osnovnoj i srednjoj, pa se obradovah što mogu lagano da im objasnim kako da produže dalje do Žiče. Ali, avaj! Tuc… muc? Pokušavam da objasnim da produže pravo i da je do Žiče oko 3,5 km… Razumem da ne žele maršutom koju sam predložio, jer tuda ima mnogo automobila. Šta ću, nego da mislim o bezbednosti pešaka, pa im predložih da zajedno krenemo ulicama Ribnice. Taman toliko vremena da se „ispričamo“, upoznamo i da ih ispratim do trotoara koji od kasarne vodi ka njihovom cilju.
Reče mi da je iz Minska, a ja je prekidoh i sav ponosan poznavanjem geogarfije, tečno na ruskom izgovorih: Belorússiя! Da, reče ona! Nisam više hteo da je prekidam dok mi je govorila da se vraćaju iz Vrnjačke Banje koja im se mnogo sviđa, i da je u Srbiji mnogo skup autobus, pa moraju da pešače. Primetih da su na njenim nogama apostolke, a on, koji se blago smeškao na svako moje pitanje, hodao je u dobro zapertlanim patikama. Saznadoh da su obišli Studenicu, Đurđeve Stupove, Sopoćane, da su postavili šator pored manastira Žiče… U priči da će ovde da provedu još nekoliko dana, htedoh da budem slobodan i predložih im da obavezno obiđu Gradac i Ljubostinju… Iznenadih se kada mi reče da sutra idu do Svete Petke u Stubal! Već smo bili blizu raskrsnice koja ih je vodila levo prema Žiči. Nismo se upoznali po imenu, ali smo se razumeli. Rekoh, samo levo!
Oni odoše levo, a ja nazad… Vraćam se i razmišljam kako bih se ja ponašao da sam otišao u Belorusiju. Verovatno je da bi mi tamo neko rekao da je Lukašenko dobio Orden Svetog Save prvog stepena, visoko odlikovanje Srpske pravoslavne crkve. Da ni Toma Nikolić nije ostao dužan, pa je Lukašenku uručio orden Republike Srbije na lenti. Da su Belorusi mnogo gostoljubivi, pa je Lukašenko ugostio srpskog državljanina Stivena Sigala… Da naši predsednici trasiraju bolju budućnost dve zemlje… Da u Srbiji ološi nipodaštavaju uspehe srpskih olimpijaca… Da moramo da verujemo u reforme i nikada bolje rezultate u Srbiji… Ko zna šta bi mi još rekli ako bih tražio put ka Vitebeku do Slavjanskog bazara gde su Maja Nikolić i Željko Joksimović osvojili Gran pri…
Vraćam se i razmišljam da bi i meni bio skup autobus, a i ne pešači mi se!
