REKVIJEM ZA “MAGNOHROM”

piše Vojkan Trifunović

Posle stečaja ostaju brojne nepoznanice, ali pitanje za svakog čitaoca ovog teksta jeste: da li ste svesni šta je “Magnohrom” nekada bio i šta je ostalo od njega? 

„Nekada najveće i najuspešnije preduzeće u Kraljevu „Magnohrom“ otišlo je i zvanično u stečaj“. Ovako počinje vest koja se pojavila na lokalnim portalima pre samo jednog dana (23. 9) i sudeći po virtuelnim komentarima izazvala je veliko interesovanje javnosti. Odmah nakon ove prve rečenice sledi i niz drugih u kojima se govori o nekakvim presudama, rešenjima, daljim koracima u procesu stečaja i slična trabunjanja, ali ko će da pohvata svu tu pravno – birokratsku terminologiju kad je početak potpuno jasan. Svako dalje pisanije je samo pokušaj zamagljivanja istine, a ona je surova – „Magnohrom“ (više) ne postoji. Uz vest da je u Kraljevu trenutno tek nešto više od 1500 proizvodnih radnika, budućnost Kraljeva se svakako čini neizvesnom i sumornom. A prošlost? Eh ona je bila, iz ove perspektive, sjajna i obećavajuća.

Izgradnja fabrike „Magnohrom“ počela je 3. jula 1948. godine rešenjem Savezne vlade br. 4878/48, potpisanim od strane tadašnjeg predsednika Vlade FNRJ Josipa Broza Tita i ministra teške industrije FNRJ Franca Leskošeka. To je bilo vreme posleratne obnove zemlje ili tzv. Prvog petogodišnjeg plana, koji je pored ostalog predviđao značajno povečanje proizvodnje čelika, bakra, olova i cinka. Kao moguće lokacije izgradnje fabrike magnezitnih opeka pominjani su Kragujevac, Trstenik i Raška, ali se Ministarstvo teške industrije FNRJ opredelilo za Kraljevo uz obrazloženje da je „imajući u obzir mogućnosti rudnika i njihov položaj prema saobraćajnim vezama i izvoznim lukama, najpovoljnije mesto za podizanje industrije za preradu magnezita Kraljevo sa okolinom“.

Izgradnja nove fabrike je bila prioritet ne samo lokalnih vlasti, već i republičkih te su stoga mnoge organizacije pružile pomoć da se ubrza njena izgradnja. Tako je na primer, organizacija Narodne omladine organizovala Omladinsku radnu akciju ORA „Magnohrom“, u julu i avgustu 1950. godine, u kojoj je učestvovalo šest omladinskih brigada sa oko 800 omladinaca i omladinki iz Beograda, Kragujevca, Kruševca, Trstenika i drugih gradova. U proces izgradnje je bilo uključeno 56 firmi iz zemlje i inostranstva poput građevinskog preduzeća „Kablar“, tvornice „Tehnik“ iz Celja, fabrike vagone „Goša“ iz Smederevske Palanke“, industrije „Franc Leskošek“ iz Maribora, „Simering-Grac-Pauker“ iz Beča, „Rudolf Mauer“ iz Nemačke i tako dalje.  Kako je postojala oskudica stručnjaka pomoć je opet došla iz drugih delova zemlje i inostranstva. Tako je među najzaslužnijima bio jedan Austrijanac Albin Wasserer koji je već imao bogato iskustvo u radu sa vatrostalnim materijalima i davao je tehnička rešenja, nadzirao rad, obučavao radnike i uopšte davao vrlo korisne savete tadašnjem rukovodstvu.

Uz velike napore radnika, malobrojnih inžinjera i tadašnjeg direktora Milana Stepanovića – Matroza u noći 27. novembra 1952. godine, dobijene su prve količine sintermagnezita na rotacionoj peći broj 1. Upravo je ovaj datum izabran za Dan industrije „Magnohrom“ i svake godine su uoči ovog dana organizovane različite manifestacije kulturno – umetničkih društava, svečane sednice, sportski susreti i slični događaji karakteristični za vreme samoupravnog socijalizma.

Odmah po izgradnji „Magnohrom“ je postao ključni industrijski kompleks ne samo u Kraljevu i njegovoj okolini, već i na nivou čitave republike. Broj radnika raste ubrzano pa je tako 1965. godine bilo 1950 radnika, da bi nakon udruživanja sa drugim preduzećima i kolektivima, pre svega rudnicima Ibarskog basena, broj radnika bio povećan na oko 5500. Inače, združeno preduzeće „Magnohrom“ je formirano 1. maja 1966. godine i u svom sastavu je imalo: Industriju visokovatrostalnog materijala u Kraljevu, rudnike magnezita – Bela stena u Baljevcu na Ibru, Šumadija u Brđanima i Brezaku kod Čačka, Goleš u Lipljanu, Divčibare u Valjevu i tako dalje. Sa proširenjem preduzeća dolazi i do proširenja proizvodnje i stvaranje velikih prihoda u milionskim iznosima od kojih se vrti u glavi, posebno ako se ima u vidu trenutna situacija. Međutim to nije sve jer je združeno preduzeće imalo svoja stalna zastupništva u Francuskoj, Nemačkoj, SAD, Belgiji, Švedskoj, Italiji, Velikoj Britaniji, Egiptu, a imalo je i svoju poslovnicu za uvoz i izvoz u Beogradu, u ulici Knez Mihajlovoj br. 52. Prisustvo „Magnohroma“ u zemlji i inostranstvu se naročito povećalo nakon izgradnje Fabrike elektrotermičkih proizvoda 1972. godine, u saradnji sa nemačkom firmom AEG-TELEFUNKEN, koja je počela sa izradom TA peći, grejalica, bojlera i drugih elektrotermičkih proizvoda.

Fabrika „Magnohrom“ nije bila samo fabrika za proizvodnju peći, magnezita i drugih proizvoda već i društveno odgovorna firma koja je uticala na svakodnevni život, ne samo svojih radnika, već i čitavog grada. Za to ima najviše zasluga kulturno – sportsko društvo „Magnohrom“ u okviru kojeg se nalazio: KUD „Magnohrom“, FK „Magnohrom“, Kuglaški klub, Šah klub, Teniski klub, Streljačka družina, Odbojkaški klub, Košarkaški klub i Stono – teniska sekcija. Osim folklora, KUD „Magnohrom“ je organizovao i likovnu koloniju koja je okupljala najpoznatije umetnike SFRJ, a među učesnicima su bili Olja Ivanicki, Milić od Mačve, Moma Antonović i drugi. Uzgred, šta li se dogodilo sa zbirkom slika? Iskreno se nadam da nije završila na smetlištu.

Elem, bila je vrlo zapažena i izdavačka delatnost, pa je tako o fabrici objavljeno nekoliko monografija: „Magnohrom u Rankovićevu“ Dragiše Miljkovića, „20 godina Magnohroma“ Milomira Marića i Petra Cvetkovića. Interesantno je da je 1979. godine „Zagreb Film“ snimio dokumentarni film o fabrici a zatim i 1988. još jedan film autora Slobodana Lazovića. Fudbalski klub postoji od 1954. godine a popularni „Bombarderi“ još uvek odolevaju vremenu, pa će po svemu sudeći nastaviti da nose ime ovog nekada industrijskog giganta.

Puno je informacija o dugogodišnjoj istoriji postojanja fabrike „Magnohrom“, a nedovoljno je mesta da se u jednom novinskom članku obrati pažnja na sve te hiljade znanih i neznanih radnika i radnica koji su bili deo kolektiva, stotine hiljada prodatih TA peći i bojlera, milijarde dinara (starih i novih) prihoda ili pak, na stotine nagrada koje je preduzeće dobijalo. Kraljevačka čaršija je sa razlogom nezadovoljna, postavlja brojna pitanja i traži krivce za propast fabrike. Krivci se traže u trenutnoj, prethodnoj i svim drugim vlastima, optužbe pljušte na sve strane. Kriv je taj i taj političar, krivi su neki drugi koji su došli, kriva je svetska ekonomska kriza i novi svetski poredak. Koga je uostalom briga? „Magnohroma“ više nema, a pitanje je da li će ostati od njega bilo kakav trag. Najgore je svakako bivšim radnicima, koji su svakog jutra ustajali u cik zore i odlazili na svoje radne zadatke, a onda svakog prvog u mesecu trošili platu u lokalnim samoposlugama, restoranima i bircuzima. Sada im preostaje da se sa setom sećaju tih dana, a nama koji nismo doživeli da vide reku radnih ljudi koja se sliva niz Kidričevu (današnju Dositejevu ulicu) ostaje da samo zamišljamo kako je to izgledalo i da im zavidimo.