piše Rade Velizarov Erac
Ne znam zašto, ali u liku mlade muslimanke sa kaldrme Begove džamije, prepoznah lepotu monahinje Gradačkog manastira
Sarajevo, na Aranđelovdan, 2012. godine, Baš Čaršija… Kaldrma ispred Begove džamije… Iz dućana se čuje zveket kujundžija… Narod, baš kao i mi… Običan… U dvorištu džamije nije mi mesto…Ali, znatiželja mi pogled vukla kroz metalnu ogradu, uokvirenu kamenom…
I pogled se zadržao na mladoj muslimanki, belog, anđeoskog lica… U besprekorno čistim, sjajnim šalvarama, sa maramom, sedefastim nakitom, krupnim očima…Bože mili, šta si stvorio i Alahu predao! .Anđela sa krilima od svile i sedefa… U dvorištu džamije, sama… Ništa lepše u celom Sarajevu video nisam.
A ista smo krv, mi koji to znamo i oni kojima to ne prija… Jer, ako je ona Azra, majka joj je Hajrija, baba, Fatima, prababa Emina, a onda negde dalje idu imena: Milica, Ljubica, Jelica… Naša je ta lepotica u svili Begove džamije…
I vrati se sećanje: na treći dan Božića zadržala se slama na kamenom podu Gradačkog manastira, pored sarkofaga svete Jelene… Teška hrastova vrata otvorila nam monahinja, ogromnim metalnim ključem… Unutra tišina koju remeti samo tiho pucketanje plamena na zapaljenim kandilima…
Lik prelepe monahinje, uokviren u monašku odoru, sa dva niza, kao sneg belih zuba..
Ne znam zašto, ali u liku mlade muslimanke, sa kaldrme Begove džamije, prepoznah onu istu lepotu monahinje Gradačkog manastira… Isti lik, belo lice, osmeh..
I samo nas neka tuđa mržnja razdvaja…
