„Otkako smo kupili kredenac”

Kad kreneš u pečalbu, onda ti mira nema… Nit’ si tamo, nit’ ovamo. Stranac tamo gde ‘leba zarađuješ, a stranac i tamo gde si progledao.

Trbuhom za kruhom. U tuđini te ne računaju kao svog, a kad se vratiš, samo ti vidiš čega sve novog ima. I vidiš koga nema. Ovde ti vreme stalo, a tamo – nije ni počelo. Ovde ti zavide, a tamo te ne računaju…

Tako ti je to, moj Radovane.

Gledaš umrlice na banderi ispred prodavnice mešovite robe. Ostali to ne čitaju, jer usmeno su obavešteni. Kad se vratiš, ko je umro, to je samo za tebe vest.

Ja…. – procedi sam za sebe.

Eto, putuju i njegovi ispisnici Bogu na istinu.

Među su ti preorali. Tvoje su kaleme obrali, jer računaju da se nećeš ni vratiti.

Tako ti je i sa Miloradom bilo. Otišao siroma’ u pečalbu da zaradi koji dinar. Ostavio nejač, njive i magaze.

Sa voza je sišao rano, a onda pešice uz brdo ka selu. Na kapiji groblja svratio da svojima popali sveće.

Ispred zadružne prodavnice zasede da porazgovara sa svojim seljanima.

Žena ti je bila “šarena” – jedva su čekali da mu saopšte između dva gutljaja mlakog zaječarskog piva.

Ćutao je i gutao svoju muku.

Gore, u avliji, dočeka ga samo pas Rundo. Obletao je oko njega, umiljavao se oko nogu, cvilio od sreće.

‘Ej, bre, pas ti je pošteniji od čoveka. Ako ga jednom hlebom na’raniš, to ti ne zaboravlja.

I sevnu šamar, na pragu.

Radojka se zatetura i umalo ne pade.

Pobogu Milorade – zajeca kroz plač – opet slušaš narod… otkako smo kupili kredenac, ne mogu da nas smisle…

Tuđa nesreća je nama hrana, a sreća je samo tvoja. Upamti to, Radovane.

‘Ajd, živeli.

Rade Velizarov Erac