piše Ivan Novčić
Jesu Srbi loši političari i diplomate, umeju da rade na svoju štetu, ali niko nije tako gostoprimljiv i dobronameran, čak i kad su u pitanju nacije koje nam nisu bliske, ni tako zaboravan, kada su u pitanju oni koji su počeli prvi da pucaju
„Gore od svih zabušanata i makroa dočekao je vojnik u pobeđenim državama da ga svetina prezire i ismeva“
Miloš Crnjanski, Oklevetani rat
I kao da se tamo preko Drine, okruženi onima koji iščekuju njihovo gašenje, nalaze neki Kurdi i Amiši, a ne naša braća iz Republike Srpske, i da uostalom treba da nas bude briga kakva je njihova sudbina.
U poplavi kvazipacifističkih tekstova koji zapljuskuju društvene mreže i novinske listove, izdvojio se onaj Filipa Davida, koji svojom već poznatom retorikom iz kuhinje Latinke Perović zgražava i one najhladnokrvnije pratioce svakodnevnih dešavanja. Odmah je, pa nisu trebala ni tri reda da se nanižu, počela marksistička propaganda kako Srbi samo kukaju, izazivaju katastrofe, zemljotrese i poplave, kako su skloni teorijama zavere i kako samo što nisu započeli rat sa celim svetom (osim sa Rusijom). Ta maliciozna nit čoveka koji nije nijednom kapi mastila nikada ispovedao ton, ali nikada, srpskog stradanja i otimanja teritorija, tiranije nad našim suverenitetom, više je od bezobrazluka. Naučio nas je on kako je rat strašan, kao nekim sirovim maloumnicima ispričao priču o potrebi za mirom i spokojstvom u vremenu hulja i lošeg vina. Ako je neko od evropskih naroda u poslednjih pedeset godina propatio, to su Srbi. Ako je neko naučio kakve su ratne posledice i kako izgleda srpska ulica posle rata sa crnim maramama prebačenim preko verandi, onda su to Srbi. Ako je neko oplakao vojnika, onda je to srpska majka.
Uvek je on tu, iz sedećeg položaja da nam kaže kako su mladi bez posla, jer su Srbi prosti, a ne zato što im je neko opljačkao državu, kako su izbeglice gladne, jer su izbeglice, a ne zato što ih je neko oterao sa večnih ognjišta. I zato treba da ćutimo, da ne pisnemo ni kada nas tuku, ni kada nam vade poslednje atome snage. Treba da se povinujemo svim pravilima filipodavidovskog terora, jer smo rusoljupci koje treba malo primiriti, ne bi li izazvali još jedan rat. I kao da se tamo preko Drine, okruženi onima koji iščekuju njihovo gašenje, nalaze neki Kurdi i Amiši, a ne naša braća iz Republike Srpske, i da uostalom treba da nas bude briga kakva je njihova sudbina. Treba da začepimo gubice i da ne pomišljamo da damo podršku, jer u protivnom opet ćemo da izazovemo rat, mi večiti izazivači ratnih katastrofa.
Po Filipu Davidu, Srbi čitaju tabloide i onda uzimaju puške i kreću da ubijaju svakog ko im se nađe na putu. Zato će on svojim tekstom to da spreči i da pozove na razum. Tačno je da su Srbi loši političari i diplomate. Da u teškim situacijama umeju da porade na svoju štetu. Ali, niko kao Srbin nije tako gostoprimljiv i dobronameran, pa čak i kad su u pitanju nacije koje nam nisu bliske, i tako zaboravan kada su u pitanju oni koji su počeli prvi da pucaju na njega. Srpski mentalitet pravdoljubivosti najbolje se pokazao u Drugom svetskom ratu kada je veliki broj Srba žrtvovao svoje živote kako bi spasio jedan deo naroda iz kojeg Filip David potiče. On to dobro zna. Filipovu porodicu sačuvao je upravo onaj srpski seljak koji je uvek u miru protiv rata, a u ratu sa svojima. Zašto mu to smeta? Porodica Davidove majke pripadala je sefardima, španskim Jevrejima, koji su na Balkan stigli posle velikog egzodusa, krajem petnaestog i početkom šesnaestog veka. Zar Srbin nema pravo na sećanje svojih progonjenih? Zar nema pravo da stane u gard kada mu ponovo priprete?
Srbi preziru rat, ali Srbi imaju potrebe da se brane kad neko pokuša da im oduzme mir. Potpuno sam siguran da mašinerija koja proizvodi ovakve otrcane mirohuškačke tekstove zapravo ima najviši oblik krika militarizma u pacifističkoj tiradi. Militaristi su jasni, oni direktno upiru prstom u svoju žrtvu. Kvazipacifisti su još strašniji. Oni su spremni da u svako doba žrtvu proglase dželatom. To je ona skrivena, podmukla matrica drugosrbijanske provenijencije koja se dugo provlačila i još dugo će se provlačiti preko naših leđa.
. Осим ваше малициозне тежње да дискредитујете аутора и извршите егзекуцију у суштини ништа нисте рекли. И ништа осим галаме и елементарне непристојности као испред неке продавнице када се у друштву неистомишљеника лоче пиво. Прошла су времена када сте неистомишљенике стрељали без суђења. Аутори су ионако ефемерни, а тумачење текстова је суштина нечијег оглашавања. Текст је настао као размишљање о сукобу на релацији Црњански-Крлежа, а ви о томе очигледно не знате ништа. Али одлично знате да шаљете епитете некоме кога не познајете. Та потреба да се малограђански комплекс и инсистирање на припадности интелектуалном снобизму лечи оваквим путем, више говори о вама. Осим непознавања историје, изграђени на литератури НОБ-а, када кажете неки Срби (прецизирајте партизани или недићевци), не познајете нешто претерано ни спорт. Наша кошарка је увек била у врху, гледајући пропорционално у односу на број становника и улагање, није грех рећи да смо најбољи у кошарци. Шта имате против српског војника? Много пута је и то доказано, а ви упорно негирате. О нашем гостопримству које се разликује од западног света говорили су многи путописци. Али најстрашније је што српску нацију упоређујете са нацистима. Тиме нисте увредили неког неважног појединца, него милионе жртава. Осим тога колаборација са нацистичким снагама постојала је у свакој земљи, али када означавате окупатора, онда су то нацисти, а не Немци, а када означавате њихове сараднике, онда су то Срби. Мени није споран Филип Давид, ни као човек, ни као писац, нити покушавам да га дискредитујем, него се супротстављам његовом мишљењу и реагујем на вређање мог народа када каже да [i]сада када смо остали без оружја можемо да се бијемо и бејзбол палицама, а у томе смо најбољи[/i]. Зар је само вређање Срба дозвољено а тога друге нације треба да буду поштеђене? Порадите мало на свом духовном напретку и књиге у шаке.
. Tekst je klasična zamena teza. Još jedna od otrovnih strela upućenih FIlipu Davidu. Tobož, FIlip David nije dovoljno zahvalan Srbima jer ga je spasla jedna srpska porodica!? Da, Filip David je zahvalan toj porodici a to je lični osećaj o kome niko ne može da govori osim Davida lično i članova porodice koja ga je spasla! Ali autor zaboravlja od koga ga je spasla “srpska” porodica – od nekih drugih Srba koji su se vrlo efikanso prepustili i ispunili nacistički zadatak, te su se ovi još početkom 1942. godine hvalili “Belgrad-Judenfrei”! Elementarno nevaspitanje je stavljanje lične istorije u kontekst poželjnog nacionalističkog diskursa po kojem “[b]niko kao Srbin nije tako gostoprimljiv i dobronameran pa čak i kada su u pitanju nacije koje nam nisu bliske[/b]”! Još jedna od dosadnih i neistinitih floskula u stilu “niko nema talenta za košarku kao Srbi, nigde nema boljeg provoda nego u Srbijji, Srbi su najbolji ratnički narod, Srbija je stub stabilnosti na Balkanu, Beograd je jedina metropola na Balkanu, Politika je najstariji list na Balkanu, samo Kraljevo i Čikago u ovolikoj meri imaju ulice pod pravim uglom, ne može Srbin da bude p…r” i ostale besmislice! Pa čak i da je tako – pa šta!? Primetno i forsirano nametanje pogrešnih uverenja koje je u potpunom neskladu sa našom društvenom, ekonomskom i kulturnom stvarnošću, čini od Srbije i njenog stanovništva frustriranu naciju koja je razapeta između mitova o navodnoj veličini i stvarnosti u kojoj stalno vidimo da nam đubre pliva rekama i taloži se u šumama, korupcija i krimiinal cvetaju a mi decenijama nismo sposobni da se izborimo sa oligarhijom politikanata jer smo kao narod dobrim delom potkupljivi za 1 km asfalta a druga polovina nezainteresovana u svom ispraznom eleitističkom ignorisanju potebe za društvenim aktivizmom u svakom smislu. Zna Filip David da su takođe postojali Srbi koji su potkazivali pripadnike nepoželjne religije, političkog opredeljenja, koji su po selima klali i ubijali isto onako kako su radile razularene ustaške, balističke ili muslimanske horde. I upravo zato kritikuje i ukazuje da bi se izbeglo ono najstrašnije jer tu pobednika neće biti. Jedno je sasvim sigurno, Filip David je dobronameran čovek, pacifista, neko ko je preživeo tešku ličnu tragediju kao mnogi koji su odrastali i živeli za vreme Drugog svetskog rata i iskreno se bori protiv otrova zvanog nacionalizam i isticanje “kolektivne” ugroženosti. Naravno da ona na određenim mestima postoji ali se ne leči na način i diskursom koji koristi autor teksta. Lična sujeta i nesposobnost da se čuje dobronamerna kritika i u ličnom životu su ogledalo nadmenosti i odsustva elementerna samokritike. Kritička reč je upućena ovdašnjem društvu jer je pisac ovde rođen i ovde živi i njegova je obaveza da tumači našu društvenu stvarnost. Autor tvrdi da “Srbi preziru rat”! Koji Srbi preziru rat jer vidimo da autor upravo napada i podsmeva se pacifizmu Filipa Davida i zove na “akciju” radi odbrane ugroženog roda! Ugroženog od koga? Tako je Hitler govorio da su Nemci u Sudetima (Češka) i Dancigu (Gdanjsk, Poljska) bili ugroženi pa započeo rat. Nemamo mi taj kapacitet ali bi mnogi voleli da ga imamo! Kao i u Hrvatskoj uostalom. Ili među Albancima. Mnogo usijanih glava na malom prostoru koji zbog svojih kompleksa sanjaju megalomanske snove!
. Поштовани, то је веома сложено питање да би одговор стао у две реченице, али покушаћу да вам објасним. Националне поделе и раслојавање потиче још из средњег века, али најпознатија је она између присталица доситејевског обрасца рационалистичких и западњачких схватања и присталица романтичарских и традиционалистичких схватања Вука Караџића. Наравно, то данас не пије воду, јер је и сам Доситеј помажући Први српски устанак разумео значај националног идентитета.
Ова подела на прву и другу Србију почиње екстремно да буде изражена за време и након распада СФРЈ. Може да се каже да је родоначелник прве струје био Добрица Ћосић, који је био виђенији комуниста, касније етикетиран као екстремни националиста, а родоначелник друге Латинка Перовић, некада секретар КПЈ. На те две струје је и политичка сцена била подељена. Разлика је у тумачењу узрока распада СФРЈ, културном обрасцу и путу којим Србија треба да крене.
Другосрбијанци су присталице тумачења рата који је за њих искључиво био последица српског национализма. Углавном виде злочине који су Срби починили, док се у друге злочине не упуштају. Примери су следећи: кад се говори о жртвама рата 1999. помиње се Милошевићева политика, али не и они који су са преседаном у светској политици просипали уранијум. Косово је за њих изгубљено, јер је за то крива Милошевићева политика, али о првим оружаним терористичким снагама УЧК у Европи не желе да говоре. Тешка тема о Милошевићевој политици је за неку другу причу, јер се ради о рециклажи комунизма, човеку који је држао Брозову слику изнад главе, па његово везивање за националисту је данас смешно и гротескно.
Поделе се и данас настављају што је једна од најболнијих тачака овог друштва.
Препоручујем вам књигу др Зорана Аврамовића, Родомрсци, који је темељно обрадио овај феномен, али је нажалост тај човек постао присталица странке која данас води државу, а у потпуности је украла концепт својих претходника.
. Pitanje za autora – [i]Koga ili sta podrazumeva pod terminom Drugosrbijanci? Nisam cuo do sada taj izraz.[/i]
Hvala na odgovoru.