pesma Danila Spasojevića
Posvećeno žrtvama fašističkog terora i dušama onih kojima su pre 75 godina, tih oktobarskih dana, svanula poslednja jutra
Grade kamena i potkamenja,
Oslepljeni kralju,
Iznemogli velmožo,
Kruno od trnja,
Trne u glasu, grkljanski kolute natrag,
Negrade iskićeni, nedragi ponose,
Samo porušena jesen uzme te u pamet,
Ali žuri, kao lihvar hita
Da se odmakne i ona
Dok joj istruleli spiskovi
Ne preliju džepove.
Šumo udavljena nebom.
Jauk u jauku.
Sivi cvetovi
Bez lista i glava
Ne umeju da preskaču
Jarkove između vekova.
Zaludnosti podsećanja.
Kocke i valjci
Tumaraju ti po krvi,
Presečene figure
Stvrdnu kišni dan.
Liju žeđ.
Posmrtnosti opljačkana.
Voštana suzo na dnu stabla,
Oko okovano,
Mutavi bolu, kazno raštrkana,
Za dobru nadnicu smrt zaposliše
Da raščisti glave
Prljave od ponosa.
Ko ti je kriv što nemaš sinove,
Usta napunio muk,
U grudima pišti goluždrava glad.
Sve su kosti na prodaju.
Lobanje najmanje vrede.
Ko ti je kriv što nemaš sinove.
Fabričke hale,
Staništa neumoljive proporcije,
Prostranstva pedantnosti.
Mirjani u vagonima
Napuštaju svetlost.
Ne može mir bez odricanja.
Negrade,
Šumo,
Jauče,
Žeđi,
Bolu,
Kazno,
Grade,
Velmožo,
Nebo,
Jeseni,
Krvi,
Ponose,
Šta ću ti kad nemaš sinove,
Kud ću te iz razuma,
Teško mi je da te izgovorim
A da grkljan ne posivi.
Od jeseni do jeseni
Raštrkani izdisaji.
