piše Rade Velizarov Erac
Kada je oštroumni seljak uvideo šta je u pitanju, podigao je obe ruke uvis, okrenuo se prema uspaljenoj masi i dreknuo: ”Stan’te, bre, mobo, u pitanju su ljudske glave!”
U sklopu obračuna sa ’’narodnim neprijateljima’’, oslobodioci su posle Dugog svetskog rata u svim gradovima, uključujući i Kraljevo, organizovali suđenja, a potom i egzikucije onih koji su u ”sudskom postupku” predodređeni da ostanu bez glave. Gubitak građanskih prava i obavezna zaplena, pokretne i nepokretne imovine, bio je nešto što se podrazumevalo.
Priča je uglavnom poznata, kao što su poznati i podaci o zlostavljanjima u podrumskim prostorijama Kneževića kuće (današnje sedište SPS-a), podaci o zapleni nameštaja, vrednog pokućstva, porodičnih relikvija…
Kosti pokojnika su, i danas, po jednoj verziji u Ratarskom potoku, po drugoj, na mestu sadašnje Hale sportova, a ima i trećih verzija.
Tačan broj pobijenih, verovatno nikada neće biti utvrđen, kao što ne znamo ni sva imena streljanih na Lagerskog groblju, broj izginulih u svim ratovima itd. Što bi rekao Mića Milovanović u romanu ”Crnina i ordenje”: “Mi uvek znamo samo koliko nas ima, a ne znamo koliko nas nema”.
Po priči koja je ostala u narodu upamćena, jedan zanimljiv događaj se dogodio na suđenju Dušanu Krstiću (ratnom predsedniku opštine Kraljevo), sveštenicima Obućini i Sretenoviću i grupi ”narodnih neprijatelja”.
Suđenje je održano 1947. godine, u sali hotela ”Jugoslavija”, usred grada, u prisustvu velikog broja ”zainteresovanih građana”. Orkestrirana masa je svaku reč optuženih, dočekivala povicima: ”Na smrt, na smrt!”
U momentu u kome se graja iz ”suda” već žestoko čula i na ulici, na vratima sale se, iskolačenih očiju, u seljačkom gunju, sa poderanim ”bridž” pantalonama i šajkačom na glavi, pojavljuje Boža Zec, seljak iz pitomog prekomoravskog sela Popovići.
Na momente, nije mu bilo ni jasno o čemu se zapravo radi, ali kada je oštroumni seljak uvideo šta je u pitanju, podigao je obe ruke uvis, okrenuo se prema uspaljenoj masi i dreknuo: ”Stan’te, bre, mobo, u pitanju su ljudske glave!”
Naravno, reakcija Bože Zeca, nije naišla na oduševljenje one razularene mase koja je bila željna osvete, ”pravde”, sveže krvi… Presuda je, kao i mnoge pre, bila već donesena. Glave su odletele…’’Misija’’ Bože Zeca je bila bez uspeha.
Mnogo godina kasnije, porodice uludo pobijenih pokrenule su sudski postupak za rehabilitaciju bivših ”narodnih neprijatelja”. U medijima su počele da se pojavljuju priče o stradalima, sudskim procesima, sudbinama porodica, onih koji su završili život u Ratarskom potoku i kojekakvim jarugama.
Postupci rehabilitacije su okončani u svim slučajevima koji su pokrenuti. Za mnoge, istina, nakon toliko godina, više nije bila bitna.
A šta je sa Božom Zecom? Već odavno, Boža Zec ”ore nebeske njive”. Njega više niko i ne pamti. Eventualan zahtev za rehabilitaciju bio bi odbijen iz formalnih razloga: (ne možete rehabilitovati nekoga ko nije ni osuđen).
U svakom slučaju, neki su posle sedam decenija uvideli da je Boža Zec bio u pravu.
Umesto da bude rehabilitovan, za šta, kao što rekoh, ne postoje formalni uslovi, predlažem da bude vaskrsnut. I sam Gospod bi to podržao.
Boža Zec je potreban živ. Više nego ikad.
