U Srbiji ga smatraju za najvećeg protivnika GMO hrane, dugogodišnji jje profesor na Katedri ekonomike poljoprivrede i tržišta na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu, ali dr Miladin Ševarlić, naš ugledni agroekonomista, je i počasni profesor Volgogradskog državnog agrarnog univerziteta, član Odbora za selo Srpske akademije nauka i umetnosti, a u najnovijem sazivu republičke skupštine i narodni poslanik Srpskog pokreta Dveri. Onima koji umeju da čuju odavno govori da je samo u deceniji između dva popisa (2002–2012) u Srbiji „ugašeno ognjište“ na 150 000 ili petini ukupnog broja porodičnih gazdinstava. Tako su ne samo sela i opštine, već i čitavi regioni u Južnoj i Istočnoj Srbiji, ali i u Šumadiji i Zapadnoj Srbiji ostali ne samo proizvodno, već i demografski pusti.
– Varaju se oni koji misle da se to stihijski dešavalo. To je rezultat poražavajuće tranzicione politike Srbije. Kada bi poljoprivrednici glasali samo za sebe, imali bi 27 poslaničkih mesta u skupštini sa 250 narodnih predstavnika. To bi bila značajna poslanička grupa, bez čije saglasnosti mnoga pitanja vezana za poljoprivredu i selo ne bi mogla da se donesu. Ovako, kada agrarna pitanja rešavaju oni koji nisu poljoprivrednici, sve se dešava na štetu poljoprivrednika. Najbolji primer za ovu tvrdnju je upravo ovogodišnji budžet Republike Srbije iz kojeg nije izdvojeno minimalnih pet odsto za razvoj poljoprivrede. Niko, od premijera, poslanika, preko članova vlade, ministara poljoprivrede i finansija, do predsednika Odbora za selo i poljoprivredu u skupštini Srbije, nije se usprotivio zbog donošenja nezakonitog budžeta! Ako poslanici u skupštini, koja je najviše zakonodavno telo, donose zakone, a iste ne poštuju, postavlja se pitanje njihove, ne samo političke, nego i pravne odgovornosti, kao i odgovornosti državnog revizora, zato što ni u jednom svom izveštaju do sada nije konstatovao da od 2004. godine do danas nije obezbeđeno minimalnih pet odsto sredstava u državnom budžetu za razvoj poljoprivrede i sela– gnevan je Ševarlić.
Poljoprivrednicima u Srbiji, prema njegovim rečima, ove godine zakinuto je 21,4 milijardi dinara ili 38,2 odsto sredstava, koja treba da budu raspoloživa u agrarnom budžetu. Svoju je penziju dočekao, ali – u startu je bio zakinut za četvrtinu.
– Imajući u vidu da je prosečna starost penzionera 75 godina, samo retki pojednici će dočekati da njihova penzija bude vraćena na nivo iz 2014. godine, pre njihovog smanjenja. Dakle, govorim o onima kojima su penzije smanjene između 10 i 25 odsto, a poljoprivrednicima je zakinuto 38,2 odsto i o tome niko ne govori! Subvencije za poljoprivredu najniže su nam u Evropi, a jedina smo država u Evropi koja ne daje regres za dizel gorivo poljoprivrednicima. Zato predlažem premijeru, ministrima, koji imaju službene automobile i plate koje, doduše, nisu bog zna kako velike u odnosu na nivo odgovornosti koju nose, da od svojih plata nabavljaju gorivo za službena vozila, jer i poljoprivrednici koji nas hrane – gorivo nabavljaju bez regresa i skidanja akciza. Da podsetim, i u Miloševićevo vreme postojali su zeleni bonovi kojima su poljoprivrednici na pumpama preuzimali dizel gorivo bez ikakvog plaćanja –navodi Ševarlić.
Srbija je, umesto da je zbog svih manjkavosti koje je imao, donela novi Zakon o poljoprivrednom zemljištu, usvojila samo Zakon o izmenama i dopunama tog zakona.
– Nova zakonska rešenja bila su neophodna i zbog toga što Srbija ide u susret primenama odredbi Sporazuma stabilizaciji o pridruživanju EU, pa će od 1. septembra 2017. godine (što je nonsens u procesu pridruživanja bilo koje zemlje u članstvo EU) omogućiti prodaju poljoprivrednog zemljišta i drugih nepokretnosti pod istim uslovima kao za domaće kupce i – kupcima iz zemalja EU. Izmene i dopune zakona nisu napravljene sa ciljem da se zaštite nacionalni interesi u oblasti zemljišne politike, koja stub svake agrarne i ruralne politike u svakoj državi. Ako je ona invalidna, ne postoji mehanizam da mere agrarne i ruralne politike budu dobre. Jasno je da su ove izmene i dopune zakona donete zbog tzv. velikih investitora, kojima je opredeljeno 30 procenata državnog zemljišta u lokalnim samoupravama. Postoje lokalne samouprave kao što su Palilula ili Srbobran, koje imaju tri četvrtine poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini. Sada, zamislite 30 odsto od tri četvrtine je jedna četvrtina zemljišta! Ili – primer prodaje Poljoprivrednog kombinata Beograd (PKB) pod neverovatnim uslovima, koja podrazumeva da je na prodaju pola teritorije opštine Palilula! – pojašnjava Ševarlić.
Neobrađen svaki deveti hektar
Naša zemlja je, kaže on, navodeći rezultate svoje studije „Poljoprivredno zemljište u Republici Srbiji“, od 1960. do 2012. godine izgubila više od 1,5 miliona hektara poljoprivrednog zemljišta.
– Protekla 2015. godina bila je proglašena za međunarodnu godinu zemljišta, pa sam u njoj objavio tu studiju koja je pokazala da je 2012. godine, prvi put u istoriji naše zemlje, učešće poljoprivrednog zemljišta u ukupnoj teritoriji manje od polovine teritorije (49,8 odsto). A znate kako smo samo umeli da se hvalimo da smo izuzetno bogati poljoprivrednim resursima. Od tih 3,8 miliona hektara poljoprivrednog zemljišta, koliko je preostalo, mi ne obrađujemo svaki deveti hektar, odnosno ostaje nam neobrađeno 424.000 hektara. Ako vam kažem da država Slovenija ima ukupno 600.000 hektara poljoprivrednog zemljišta, a hrani dva miliona Slovenaca, sve će vam biti jasno! Mnogi stručni ljudi, među njima i ja, predlagali smo da se ovih 424.000 hektara ne daju u zakup nikom drugom, osim porodičnim poljoprivrednim gazdinstvima koja žele da se bave organskom poljoprivredom. To zemljište godinama nije korišćeno, pa u istoj godini može da se sertifikuje za organsku poljoprivrfednu proizvodnju (ne treba da se čekaju tri godine, koliko za sertifikovanje treba da se čeka ako su u pitanju zasadi i pet godina, ukoliko se radi o njivskim kulturama). Zamislite kako bi porastao ugled Srbije, ali i mogućnosti izvoza na evropsko tržište te značajno skuplje hrane proizvedene na 200.000 hektara površina sertificiranih za organsku poljoprivredu! Za samo dve-tri godine bilo bismo prepoznatljivi izvoznici takve hrane. Takođe, osam okruga u Srbiji i 45 od 165 opština više ne može da obezbedi prehrambenu sigurnost samo za sopstveno stanovništvo. One imaju poljoprivredno zemljište, ali nisu prehrambeno samoodržive, jer nemaju 20 ari obradivog zemljišta po stanovniku, što se smatra pragom prehrambene održivosti. A vlasti nastavljaju prodaju poljoprivrednog zemljišta i poljoprivrednih kombinata – opominje on.
Za kraj, ono što vlast izgleda namerno prećutkuje kada su u pitanju predpristupni fondovi EU: ta sredstva nisu namenjena malim poljoprivrednim proizvođačima, već velikim sistemima i onima koji imaju najmanje srednju poljoprivrednu školu. A sve to u Srbiji koja danas, verovali ili ne, prema poslednjem popisu, ima 900.000 stanovnika koji nisu završili ni osnovnu školu.
