piše Tata Duki
Dok su se deca smejala i pričala, Stojanka je sa setom gledala poznata brda i livade, plašeći se da ih više neće videti… Daleko je ta Nemačka…
Sahrana je bila skromna, kao što je i Joja bila… Malo rodbine i prijatelja, koji su je pamtili…
Posle sahrane, Ostoju više nije držalo mesto, morao je da krene negde… Svakog dana je odlazio i telefonirao advokatu i svom starom prijatelju Fjordu…
Krajem leta, najzad su počele da stižu malo bolje vesti.
Pritisak je počeo da donosi plodove. Sud je poništio usvojenje i Jovan je opet bio član porodice, a uz pomoć Nemačkog poslanstva i Fjordovih veza, i Stojanka, i Jovan su dobili pasoše… Ostojin plan je počeo da se ostvaruje.
Samo je još trebalo da se i Stojanka, i Jovan privole i da pristanu na ono što je on planirao…
Danima je Ostoja pričao o tome kako se sad živi u Nemačkoj, kako je to država u kojoj je sve mnogo bolje nego ovde, kako bi trebalo otići odavde, kako ovde i nemaju više ništa što bi ih držalo…
Isprva je Stojanka odbijala i samu pomisao da ode odavde, želela je da ostane u svojoj kući, sa sinom kojeg je najzad pronašla, da živi tu gde joj je sve bilo poznato …
Ostoja nije insistirao, ostavio bi da ona sama razmisli o tome što joj je rekao i lagano, u njoj se javljala pomisao da možda i ne bi bilo tako loše da se krene odavde…
Lomile su je misli… I pored svega što je preživela, ipak je ovo njena zemlja, njena kuća, odavde je sve počelo…
A Ostoja je lagano otkrivao sve ono što je tamo bilo normalno i svakodnevno, a što je ovde još bilo daleko i nezamislivo…
Stvarao joj je sliku o životu tamo, o perspektivi, o mogućnostima koje tamo postoje, a ovde ih nema, barem ne takvih kao tamo…
Ostojina žena, koja je u međuvremenu ovladala srpskim jezikom toliko da nije više izazivala salve smeha kad bi nešto rekla, takođe je učestvovala u omekšavanju… Sviđala se njoj Srbija, ali je njeno srce bilo tamo… Ovdašnja hrana je za nju bila pravo otkrovenje, i stalno je zapisivala recepte ukusnih jela koje je Stojanka sa radošću pravila… Pričala joj je kako će restoran sa srpskom hranom tamo biti pravo čudo…
Jovan-Švaba je uživao u slobodi… družio se sa bratom i sestrom, krali su voće, igrali se po ceo dan i dolazili kući tek kad bi ih glad i umor naterali…
Rana je zarasla davno i ostao je tek mali ožiljak, pocrneo je, a kosa mu je od sunca postal skoro bela…
Bili su jako zanimljiva grupa, Ostoja i Stojanka tamnije puti, njegova žena plava i troje skoro belokose dece… Privlačiloi su pažnju kad god bi otišli negde na izlet, a išli su stalno… Ostoja ih je vodio svuda po Srbiji, obišli su sve što je on želeo da vide, a toga bilo puno…
Stojanka je volela te izlete, putovanja su joj pomagala da sabere misli, i dok bi deca sa Ostojom šetala ili se kupala u nekom jezeru, ona je sedela i razmišljala…
Telom je bila tu, a dušom je lutala…
Ostojina ideja joj nije davala mira… Možda bi ipak trebala da ode u tu Nemačku? Makar da malo pobegne odavde… Možda će joj to pomoći da sabere misli i sagleda sve što joj se desilo… Ovde to nije mogla… svakog dana bi se setila, neki prizor bi joj otvorio još neku fioku zaboravljenih sećanja i opet bi se vratila u ona srećna vremena koja su joj sada izazivala talase tuge…
Jeste, Jovan je tu, ali je on sad već veliki dečak, celo njegovo detinjstvo joj je promaklo, izbrisano i preskočeno… On je odrastao, a ona nije bila tu gde je trebalo da bude… pored njega…
O Jozefu je davno prestala da misli kao o živom… 
Sve to joj je sada ličilo samo na lep san, koji je bio prekinut ratom i jezivim buđenjem, koje joj je donelo mrak… na dugo, predugo vreme… Jednog trenutka je imala porodicu, muža i prelepu bebu, a već sledećeg trenutka bila je sama, bez igde ikoga, sa metlom u ruci na sredini predugog hodnika…
I svakog dana je bila sve bliže kraju tog hodnika… na čijem kraju su je čekala dvoja vrata… jedna koja su vodila u sledeći isti takav hodnik, koji je čekao na njenu metlu i krpu, i drugi, koji je vodio negde daleko odavde…
Između sigurnog, poznatog i bezperspektivnog hodnika, i onog drugog puta, ideja da krene dalje joj je svakog dana bivala sve manje odbojna…
Kuća će ostati tu gde jeste, biće to ono sidro koje joj je bilo potrebno da bi bila sigurna da ima gde da se vrati… A što i da ne krene. Lutala je sama, usred rata i preživela… a ovako će imati Ostoju, imaće gde da živi, pa ako joj se ne svidi, uvek može da se vrati… Metle i krpe će je svakako čekati…
Ostoja i njegova draga su bili oduševljeni… Klinci su se radovali, a Jovan… pa, njemu je bilo svejedno… Imao je on ovde par drugara, ali daleko… Jednog u Beogradu, Davora, i drugog, još dalje, na moru… A svideli su mu se i brat, i sestra, tako da mu mogućnost da nastavi druženje sa njima – nije bila odbojna…
Svega nekoliko dana je bilo potrebno da se sve sredi… Pozvali su advokata i ovlastili ga da brine o kući, a sa Jojinim bratancem su se dogovorili da se stara o kući I to je bilo to…
Ostoja je Stojanki pokazao skrovište i kutiju iz koje je izvadio medaljon, koji je ona godinama ranije ostavila.
– Ovo zlato koje je bilo ovde, tu će i ostati… Ako budeš htela da se vratiš, imaćeš od čega da živiš, bar neko vreme… Neka ga, za sada, tu…
Ona je klimnula držeći na grudima medaljon, na koji je već i zaboravila… Taj medaljon je bila poslednja stvar, koju joj je Jožef poklonio…
Na izlasku, svečano su zaključali vrata ogromnim ključem koji su dali Jojinom sinovcu i obećali da će se sigurno vratiti, koliko sledećeg leta…
Potrpali su se u Ostojin veliki auto i dok su se deca smejala i pričala, Stojanka je sa setom gledala poznata brda i livade, plašeći se da ih više neće videti… Daleko je ta Nemačka… I bez obzira šta Ostoja pričao, ko zna na šta to sve liči….
Na beogradsku železničku stanicu su stigli taman toliko ranije da su imali vremena za jedan brži ručak. Ostojina žena i deca su krenuli vozom, a Ostoja, Stojanka i Jovan planisrali su da krenu kolima malo kasnije, taman dok se Ostoja oprosti od ljudi koji su mu toliko pomogli…
Na večeri su se pojavili i Fjord, i ona strašna glavna sestra, i Mile, i advokat, i… Društvo se lepo počastilo i proveselilo u Skadarliji, pala je i poneka suza… Stojanka nije mogla da veruje svojim očima kad je videla strašnu glavnu sestru sa suzom u oku… Mislila je da ta žena nema emocija, a ispalo je sasvim drugačije…
Rano sledećeg jutra su krenuli… Ostoja je vozio dovoljno brzo da daleko stignu, ali i dovoljno sporo da, makar kroz prozor kola vide prelepe predele kroz koje su putovali…
Te večeri su stigli do Beča i tu stali. Odseli su u jednom malom hotelu, otišli na večeru i zaher tortu. Stojanka je sa čudom gledala taj lepi stari grad, čudeći se isprva kako Ostoja zna gde treba da ide, a onda se setila da je tu proveo godine na studijama…
– Promenilo se mnogo toga, ali sve je još uvek tu…
Nasmejao se Ostoja i poveo ih u šetnju. Vratili su se kasno i legli. Jovan se dugo prevrtao u krevetu, savladan svim što je video, nestrpljivo iščekujući sledeći dan… Ovo do sada je bilo uzbudljivo, ko zna šta će sve sutra videti… jedva je čekao da svane…
Ceo dan su proveli u Beču, imalo je tu svašta da se vidi… I svašta su i videli… Dan je bio toliko ispunjen da je Švaba ne pola večere već bio sasvim iscrpljen… Jedva je gledao i teškom mukom je sačekao da se krene na spavanje…
Tog jutra je Ostoja imao dug telefonski razgovor sa ženom koja je već stigla kući. Kad se vratio u sobu, probudio je Stojanku i Jovana. Krenuli su odmah posle doručka i putovali su mnogo brže nego od Beograda do Beča…
Ostoja je vozio jako brzo, Stojanki je bilo malo neprijatno, ali je Jovan uživao…
Gledao je u brzinomer i oduševljavao se brzinom kojom je veliki auto išao…
Popodne su stigli u mali gradić i, ulicama sa načičkanim porodičnim kućama, stigli do jedne lepe kuće ispred koje su ih čekali dobro poznati likovi.
Švaba je izleteo iz kola i pozdravio se sa bratom i sestrom kao da se nisu videli mnogo duže od dva dana, koliko je zaista prošlo od njihovog razdvajanja. Stojanka je gledala lepu bratovljevu kuću, a Ostoja se okrenuo i klimnuo glavom nekome u kolima preko puta.
U njima je, na zadnjem sedištu, sedeo visoki stariji muškarac sa povezom preko levog oka…
Kraj
