piše Ivan Rajović
Sa promocije knjige “Balkanska tuga” Saše Košanina: Poezija traži pažljivog čitaoca koji će stvarnost sagledati iz novog ugla, jer pesnik može od malih stvari da oblikuje ideju vrednu najlepše pesme, a dušu u njima može videti samo neko ko i sam ima dušu
U subotu, 18. marta u prepunoj sali Doma kulture u Ušću, održana je promocija knjige „Balkanska tuga“ Saše Košanina Buga. Knjiga je izašla iz štampe u saradnji autora i jedne privatne kraljevačke izdavačke kuće. Odnosno, moglo bi se reći da je i ova, kao i sve prethodne Sašine knjige, objavljena o njegovom trošku i uz pomoć nekolicine prijatelja koji u takvim prilikama uvek priskoče u pomoć. U programu koji je imao sve odlike kulturne svečanosti I svetkovine pisane i izgovorene reči, uz učešće i odobravanje publike kakvom bi se ponosili i mnogo veći centri nego što je Ušće, nastupili su: Rade Erac, Rade Ristović, Mirka Stojanović i Ivan Rajović. Knjiga je predstavljena uz stručna i prigodna saopštenja gostiju, uz citat koji je Rade Erac pročitao iz svoje knjige koja je u štampi, a koji je, kako je naglasio, u tesnoj vezi sa tematikom koja je i Sašu inspirisala.
Međutim, budući da smo na našem portalu već predstavili knjigu „Balkanska tuga“, za ovu priliku odlučili smo se da čitaocima prenesemo deo emotivnog i nadahnutog izlaganja kojim se autor obratio poštovaocima svoje poezije. On je, između ostalog, rekao:
– Poezija je hvatanje slike, napeva ili talenta u smišljenu prizmu reči, ali je ona jasan dokaz života kada nas ljubav ili tuga dodirne. Ako staviš svoj život u stihove, bićeš bliže istini, bliže životu. Moje pesme govore o čoveku, njegovim načinima života, običajima, o lepoti, sreći, ljubavi, ali i o njegovim teškim trenucima, strašnoj sudbini, patnji i bolu. Svako moje delo se javlja kao produkt društvenih okolnosti. Poezija je ostala neodoljiva, pronalazivši put pravo do srca, kao pritajena tuga, ali je ona i velika pobuna čoveka koji nosi u sebi klicu slabosti prema svemu što je lepo i bajkovito, a ranjiv na ono što je odsanjano i nepovratno. Moje su pesme velike istine o najvećim motivima i pokretačima života i umetnosti, o ljubavi i o smrti. Život se ne meri brojem udisaja koje napravimo za vreme života, već brojem trenutaka koji nas ostavljaju bez daha. A dah života struji u našim venama, noseći svet u očima, utrnuće želje, a san bez snova prožima pogled prazan i dubok. Sve je više balkanske tuge, stvari i pojava koje odlaze iz života u smrt, a kako se siromah u bedi rodio, tako u bedi i umire. A čovek je ponikao iz zemlje i zemlji pripada kako u životu, tako i posle smrti. Prožet sam osećanjem opšte nedovoljnosti, prolivajući suze bola nad tuđim nesrećama, neiscrpnom našom bedom, bez slave, pobede i zastave u ruci. Mladost se suprotstavlja starosti, san javi, prošlost sadašnjosti, a ljubav zlobi, pakosti i nadi. Ljubav je večna tema, preduslov ličnoj sreći i jedna od najsnažnijih ljudskih emocija. Samo ljubav ima snagu da ruši zabrane, kanone, a fenomenom ljubavi bavili su se umetnici, sanjari, zaljubljenici, pesnici i nesrećnici.
Književnost ne sme biti daleko od života jer njena uloga onda prestaje. Iskrena su moja pitanja, kao i Matije Bećkovića. Da li sam ja sam sebi dovoljan i jedini? Da li na početku i na kraju bejah ja? I s radošću sam mogao da primetim da u meni još uvek ima mesta i za druge. A ljudi su kao satovi: neki su tačni, neki žure, neki kasne, a neki su pokvareni. Veliki bolovi traže samo velike duše, dok svaki čovek umire u svoje vreme.
Čovek je razapet između lakomislenosti i pohlepe, istine i laži, dobra i zla, ljubavi i mržnje, patnje i nemira, a njegovo stvaralaštvo ne može bez heroja vremena u kome živi. U meni neprekidno tinja radoznalost za sve što se zbiva u čoveku i životu i o tome govorim iskreno i otvoreno. Moja poezija traži pažljivog čitaoca koji će stvarnost sagledati iz jednog novog ugla, jer pesnik može od malih stvari da oblikuje ideju vrednu najlepše pesme, a dušu u njima može videti samo neko ko i sam ima dušu. Mi svi zajedno vidimo sve. S tim što jedni vide samo jedno, a drugi samo drugo. A jutro je uvek iznad svega, pre reči, sa svima u sebi, čuvar ljudi od snova i straha i sunca što zrači, ne osvrće se i nikoga ne sledi. Kad padne mrak, pa još nestane struje, tada se bolje vidimo i lakše prepoznajemo. Jednima je naklonjena sreća, drugima samo tuga na brdovitom Balkanu, a u daljini gola brda, nad njima nebo i Sunce, visoko i nedostižno. Postoje i vode, preko kojih ja ne mogu. Znam, u meni postoje i u meni večito traju, svi ti trenuci u vremenu. Ako uspem da kod čitalaca izazovem trunku emocije koju sam ja osećao dok sam pesme pisao, onda ću biti najsrećniji čovek na svetu. Znam da je svaki pesnik najsrećniji kada mu poezija ne ostaje u knjigama, već kada je neko čita na glas. Zato će ovde violinski ključ biti sama pesma, a instrument moj glas i glas ovih predivnih odbojkašica i najboljih đaka O.Š.,, Milun Ivanović“ iz Ušća.“
Saša Košanin je rođen 1968. godine. Živi u Ušću. Do sada je objavio knjige pesama: Olovna noć, Nema istina, Jedanput u životu i Te oči srne.
