U rubrici “lični stav” – Dragan Bajović piše o svom sinu Milošu koji je nedavno preminuo u Nemačkoj
Pišem povodom smrti mog sina Miloša. Imao je samo 44 godine. Nekome će se pričiniti da uzupiram medijski prostur. Ali da biste shvatili ko je, zapravo, bio moj sin i kolika mu je nepravda naneta, moram da vas obavestim o sledećim činjenicama. Neko bi mogao ovo da shvati kao nepotizam. Ali, ne! Nepotizma ima svuda, pa i u kraljevačkom časopisu za umetnost, književnost itd. Neću sada ovde navoditi ko je sve u martu 2009, bio u redakciji, ali, neka budu sigurni da ne mogu da im oprostim to što su ignorisali odličan Milošev prevod austrijskog pisca Tomasa Bernharda. To je bio jedan od prvih prevoda Bernhardovog genijalnog dela. Ispostavilo se, kasnije, da se redakcija Povelje dosetila da bi bilo zgodno prevesti tu istu priču, a iza tog prevoda je stajala izvesna Anđa Petrović. (Ne, nije to ćerka jednog od tadašnjih urednika).
Povelja je, sa svojim prevodilačkim delom redakcije, sa gnušanjem odbila Milošev prevod, ali stručnjaci za prevode mogu s mirom da ustanove da je Milošev prevod značajno bolji. Uostalom, Miloš je u Nemačkoj, do tada već živeo 10 godina. Osim, nemačkog i, naravno srpskog, znao je i tečno govorio i pisao engleski. Osim toga, svirao je više instrumena i pevao. Dakle, jedne osobite ličnosti se njegovo Kraljevo odreklo. Možda i zbog toga što je bio moj sin.
Bilo kako bilo, zagrebački časopis „Zarez“ je shatio prevod mog sina Miloša. Povelja nije… Ovih dana preneću Miloševog Bernharda. Priča se zove „Književna nagrada slobodnog i hanzeanatskog grada Bermena“.
A koliko god sam uradio za razvoj kulture u Kraljevu i promociji pesnika, slikara, muzičara itd, neka im služi na čast.
Dragan Bajović
MILOŠ – DUH SLOBODE
Ove reči oproštaja Aleksandra Adžića iz Kalifornije pročitane su na dan sahrane preminulog Miloša:
Miloše, brate najrođeniji.
Ne znam kako i gde da počnem, ali se ipak nekako usuđujem da napišem skromno, neku reč, da možda nekom rečju, pokušam da opišem čudesnu knjigu koju si ispisao, svojim čudesnim životom.
Plačem i srce mi je otvoreno.
Suze, to si ti
plačem sa tobom
i uz tebe
Bistre suze, kao ti bistrije od vode, kao ti
čiste srce, kao ti
Isti, poseban, slobodan
Kao ti
Vatreniji od vatre. Veći od života i veći od smrti.
Šestog aprila si nas napustio. Vest da si otišao i da te nećemo videti više, ne mogu da prihvatim. Ti da odeš, to ne može bez nas, jer smo mi ti. Bili smo jedno i ostaćemo zauvek jedno.
Kad nisi bio sa nama, bio si nama. I sada, kad odlaziš, mi plačemo, jer te nismo grlili kao što si ti nas, kao majka decu.
Ne znam, da li si mogao na bilo koga da budeš ljut više od dva minuta.
Neshvaćen, neobuhvatan, nebeskim duhom si živeo i nije mogla čitava planeta da stane u tvoju dušu. Tvoje srce, radosno i blaženo, prestalo je da kuca na taj dan, 6. aprila, i to baš u Berlinu.
Svoju ljubav, pola života svoga si dao zemlji, koja te eto baš na taj, veliki dan, uzela.
Tvoj pogled je umirivao svakoga od nas i naša radost je bila prava. Pravi život smo doživeli zajedno i on je večan. Niko to ne može da izbriše iz nas.
Ljubav i reč tvoja, bile su bistrije od vode. Samo sećanje na tebe budi radost.
Ti nisi samo stradao zbog svoje bezgranicne ljubavi, vec si to sve podnosio kao heroj, kao najhrabriji međju nama. Nikome nikada nisi okrenuo ledja i uvrede od ljudi nisi primao ka srcu, jer si poznavao slabosti svih nas. Najrodjeniji brate, svih nas, srce plače sada, ali nećemo zaboraviti nikada, da si uvek bio, jesi i ostaces sa nama, do kraja.
Ne znam sa kim da poredim tvoj duh, sa Remboom, Artoom, Blejkom, Rilkeom, Dostojevskim. Bio si svi oni i više od toga. Ulični hodač, duh slobode, pokret generacije, inspiracija svih nas, pokret otpora.
Bio si pitanje, koje smo svi morali da postavimo sebi. Postavljao si pitanje smisla svemu. Imao si hrabrosti da ideš tankom linijom kojom niko nije smeo da krene, bez kompromisa.
Nijedna misao, nije mogla da zaustavi duh vremena koji si nosio. Tvoje ruke su pisale i svirale najuzvisenije melodije koje, da je neko snima,o ne bi stale na 1.000 albuma i u hiljadu knjiga. Ja ih čujem i kad ne sviraš i čitam kada ne pišeš.
Tvoj jedan dan je bio kao mojih hiljadu godina. Kad mislim na tebe, dogadjaji dolaze, kao ribe u moru. Ne znam koji dogadjaj da izdvojim, da opišem tvoju spontanost deteta i mudrost najvećih ljudi. Dete u tebi je budilo dete u svima nama. Delio si radost svima, kao da si imao neku tajnu riznicu radosti skrivenu duboko u srcu. Tu večnu radost smo prihvatali, ali možda tek sad osećamo, koliko je bila i ostala večna.
Ipak, srce plače, jer ćeš nedostajati tvojim prisustvom, tvojim pogledom.
Lomio si stvarnost i svaku beživotnu misao si pretvarao u pesmu, koja bi se pretvarala u nedokučivu knjigu. Gde si ti bio, tu nije postojalo vreme.
20 godina se nismo videli, a bio si uvek sa mnom i sa Anetom, i Stefanom, i Anom, i Slobom, Veskom, Buckom, Minom, Gordanom, Jelenom, Djordjem, Kikijem, Marijom ..sa sinom svojim, sa ocem, sa majkom tvojom i sa svima nama.
Držao si nas zajedno nevidljivom i neraskidivom vezom. Sada, kao jedan od male tvoje braće, kao dete, tražim oproštaj od tebe, brate moj predobri, za bilo kakvu misao ili delo, a ja lično nemam šta da ti oprostim, jer mi ništa nisi zgrešio.
Tvoja ljubav je večna, bila i ostala svedok, da život nema Kraj.
MILOŠ – U SUKOBU SA SVETOM, U LJUBAVI SA LJUDIMA
Ove reči oproštaja Slobodana Milića, jednog od Miloševih najboljih drugova (na naslovnoj fotografiji zajedno sa Milošem pročitane su na dan sahrane :
Miloša sam upoznao u muzičkoj školi u Kraljevu, a sećam se i kako. Ušao sam u svoju učionicu, a na klaviru je grupa dečaka svirala neku popularnu pesmu, atipičnu za ozbiljnost muzičke škole Stevan Mokranjac. Bilo je odmah jasno da je vodja grupe Miloš, lepi, harizmatični vetropir. Miloš mi namignu, uz osmeh kojim mangup gleda štrebera. Nisam još progovorio ni reč, a moj profesor se pojavio na vratima; Miloš je klimnuo glavom i ekipa je otrčala napolje.
Od tog dana mi muzička škola više nije bila dosadna. Kroz pukotine sistema virili smo u paralelne univerzume zgrade u Hajduk Veljkovoj, zavlačili se ćoškove van domašaja profesora. Na tavanu smo otkrili stari bubanj koji nam je kasnije poslužio za pravljenje benda. Očajno smo zvučali, ali nam nije bilo bitno; tresao nas je pubertet i sve nam je bilo jako zabavno.
Dvadesetak godina kasnije sa Milošem sam na Goču, jedemo pečurke i smejemo se izležavajući se na suncu. U tih 20 godina se mnogo stvari promenilo, počeli smo da upoznajemo život i otreznili se od pubertetske groznice. Svet više nije bio tako magičan i pun mogućnosti – za Miloša svet postaje mračan i zao, sistem koji bez milosti melje sve koji ne žele da udju u matricu.
No, tog dana na Goču smo srećni i bezbedni, i Miloš u jednom trenutku kaže – ja samo hoću da sam bezbrižan! Ova rečenica mi je ostala urezana u pamćenje jer je lepo opisivala njegov duh – on je zaista težio životu sa što manje odgovornosti. Ali opisuje i njegovo nemirenje sa odrastanjem, odbijanje da bude u našoj trci sa vremenom i obavezama. Miloš je duboko verovao da nam je to nametnuto, da život ne mora da bude takav.
Miloš je, možda bio u sukobu sa svetom, ali i u ljubavi sa ljudima. Odbijao je tvroglavo da se registruje u sistem, bilo koji sistem – državljanstva, gradskog prevoza, tržišta rada. Uspostavio je paralelni sistem vrednosti i držao ga je se uprkos vodotoku, kako kakva stena usred brzaka. Odbijao je da gleda u budućnost, ili u prošlost – život je bio tada i tu, gde god se on zadesio.
Ovakav svetonazor je nametao izuzetnu žrtvu i Miloš je danak plaćao redovno. Ali, uvek uzdignute glave, i nikad nikom na teretu. Svoj krst je nosio stoički, dostojanstveno, i krajnje šarmantno. Niko nije bio imun na njegov šarm. Kad smo se pre desetak godina obreli na jugu Španije, roditelji moje supruge su bili sa nama. Iranci starog kova, čija društvena interakcija podleže stotinama nepisanih pravila. Miloš se pojavio u mini suknji od teksasa, i uskočio u razgovor kao da se znaju već decenijama. Par sati kasnije su zajedno otvarali četvrtu flašu vina, smejući se neprestano.
Od tada, do smrti mog tasta, Miloš je uvek bio pomenut u našim porodičnim razgovorima. Interesovali su se za njegovo zdravlje, pitali da li će ga videti na sledećem putovanju.
Razmišljao sam o tome u par navrata, zašto su ljudi tako reagovali na njega. Miloševa odluka da živi u sadašnjosti je zahtevala žrtvu, ali je svima nama oko njega donosila radost. Kada je Miloš bio sa nama, bio je samo sa nama, i apsolutno prisutan. Nije gledao u telefon, nije pojačavao vesti, nije pratio berzu. Bio je tu, prisutan i posvećen, i uvek spreman da slavi život, da se prepusti bezbrižnosti, muzici i vinu. Bio je praktično bez ega, nije uzimao za ozbiljno ni sebe ni druge. Sve i svi su bili predmet zajebancije, a naročito on sâm. Vraćali smo mu se sa radošću, željno očekujući svaki sledeći susret.
I on se mene vraćao, mada često i ne znam zbog čega. Možda iz neke navike, zbog tih godina provedenih zajedno. Uspevao sam da se sa njim vidim sa skoro svake godine. Pojavio bi se sa Aeonom gde god sam bio, na različitim kontinentima. Bili su nevidjeni par, on i Aeon. Detinjasti Miloš i prerano sazreli Aeon, u obrnutim ulogama oca i sina, ili još češće, u ulogama najboljih drugara. Miloš ga je obožavao. Posmatrao je njegovo odrastanje sa velikom radoznalošću i pokušavao da mu detinjstvo učini zanimljivim ali i poučnim, dozvoljavajući mu da lekcije života uči neposrednim iskustvom.
Miloš je tako i posmatrao svet – kao skup slučajnih dogadjaja, bez nekog cilja i smisla. Jednom smo se kao klinci vraćali vozom sa mora, i pred Podgoricu smo izvlačili slamke ko će da izadje da kupi hamburgere. Miloš je naravno izvukao najkraću, ali je voz umesto uobičajenih 30 minuta stajao svega 10-ak, ostavivši Miloša u Podgorici bez stvari, vozne karte i sa pet hamburgera u rukama. Kad smo ga sutradan videli u Kraljevu, kroz smeh je ispričao kako je habmurgerima podmitio konduktera da ga pusti u sledeći voz.
Posednjih nekoliko godina stvari su krenule da se pogoršavaju. Njegova borba protiv vetrenjača je uzimala danak, kao i njegova bolest. U glavi sam kovao rešenje za obojicu, plan da budemo deo zajedičkog projekta. U početku mi se činilo da će sve ići brzo, ali kako to već biva, stvari su se komplikovale i odlagale. Kad smo se pre 10-tak dana čuli zvučao je loše. Bio je u Berlinu, umoran i usamljen. Pomislio sam da bi trebalo da odem tamo, ali nisam imao tu Miloševu hrabrost…
Mislio sam da će se izvući kao i uvek do tada, da je to jedna od prolaznih nevolja u koje je redovno upadao.
Ne mogu sebi da oprostim ovu neodlučnost. Proganja me to što ga nisam uzeo za obiljno. Maštam o tome da mogu da se vratim 10 dana unazad i da mu kažem da ga volim, da imam plan, da će sve biti u redu. Da mu kažem da je u pravu, da su svi pogrešni i da je ovakav svet besmislen. Da mu kažem da izdrži još malo, da ćemo se videti za koji mesec.
Milošu bi sve ovo verovatno bilo smešno, moje reči naročito. Ceo život sam od njega učio kako da napravim taj otklon od realnosti, da život posmatram kao slučajnost, incident, splet sretnih okolnosti, i da u njemu uživam. Bilo bi mu drago da zna da je jako uticao na mene, moju porodicu i naše bliske drugove, da smo svi uz njega shvatali sebe manje ozbiljno i dozvoljavali sebi da budemo svoji, neposredni i neozbiljni. Život je jedan kratki bljesak u beskrajnom kosmosu, i ja sam srećan što sam se rodio kad i Miloš, gde i Miloš, i što me je prihvatio ovakvog kakav sam. Hvala i Milošu i kosmosu.”
Oproštajno pismo Romana Bolkovića, voditelja kultne emisije 2U9, u Zagrebu
Jutros me je oko 9 nazvao Vjekoslav. Nisam dizao slušalicu, kasno sam zaspao, no odmah po ustajanju vratio sam poziv i čuo jednostavnu informaciju:
– Umro je Miloš!
Opsovao sam i onda, znate kako ide razgovor, od čega, kada, gdje, tko ti je kazao, a kazala mu je Aneta, Miloševa sestra, dakle nema dvojbe, nije zabuna, Miloš je umro, i to je sada neopozivo, i ništa se tu više ne da učiniti niti promijeniti, iako se na “Trgu Constitución koče reklame nekih novih cigareta” i iako me je to “zaboljelo jer sam shvatio da se neprekidni i prostrani svemir već odvaja od njega i da je ta promjena samo prva u beskonačnom nizu.”
Umro mi je prijatelj.
Ne znam od čega, Aneta se ne javlja, razumijem, ima sad preča posla, sad valja ostati sam sa sobom, no saznat ću ovih dana.
Kao što sam u zadnjem razgovoru s njime saznao presudnu stvar: pitao me je gdje sam bio, rekao sam s prijateljima, a on je, nimalo rezignirano, ne depresivno, nego baš tužno kazao:
– Ja bih volio da imam prijatelja.
Nije stavio u razgovoru uskličnik iza te rečenice. Konstatirao je, iako mi se to učinilo kao vapaj.
Jednom davno, 2007., napisao sam na Vaseljeni post o njemu. Miloš je naime bio briljantan čovjek, poliinstrumentalist, poliglot, prevodio je najdelikatnije stiliste njemačkog jezika lakoćom nadarenog znalca, objavljivao je silesiju tih prijevoda kod mene na Vaseljeni, od Bernharda do Nietzschea, i iako je o filozofiji, književnosti i glazbi znao sve što se može znati, mučio ga je ne tako rijedak problem: život je posao kao i svaki drugi, a poslovi su monotoni, i najzanimljivi vazda isti, i Miloša je to smaralo.
Te 2007. napisao sam kažem post u kojemu on sam piše o sebi; citirat ću dio teksta:
Miloš živi u Njemačkoj.
Čujemo se gotovo svakodnevno, tj. razgovaramo na Skpyeu.
Miloš je briljatnan dečko, mada je u zadnje vrijeme malo odmrmorio; kao Stevanov lektor on tvrdi da je ispravno ‘omvrmurio’, u što uopće ne vjerujem ali i ne sumnjam.
MIloš se javio jednog pospanog jutra sljedećim pismom:
mozda je dobro to shto nisi u zoru novije balkanske pizdarije otperjao stricheku u ameriku; mozda bi prosao kao bos po ruzinom trnju nalik Karlu Rossmanu, chija odiseja ni danas ne vide kraja – a verovatno nikad i nece. osim toga, verujem da te na veliku svoju zalost ne bi nikada upoznao, a mozda ni tada.
dragi moj X****, chisto fizioloshki bi mi mogao biti otac i stoga ti u obliku poslovnog cv-a o sebi imam bedno malo reci. mozda bi ti neshto vishe u mene mogla posvetiti jedna pesma – slobodna interpretacija hoelderinovog “hyperiona” a koju mozesh naci na mom blogu (treci-chetvrti post spreda).
rodjen sam u srbiji januara meseca 1976. odrastao uz oca ****** i majku ******. rano se odmetnuo u moj mali svet utvrdjen zaboravom i potiskivanjem onog comment ce’est.
preuzeo ocheve priatelje otprilike onda kada ih je on ispustio zgrozen nad chitavim svetom, a ponukan vladavinom srpskih pasa lazaca na javnim polozajima. nikada ga nisam razumeo, niti sa njim uspeo porazgovarati. jednom je ridao na rubu mog dechachkog kreveta, i to je sve.
u beogradu vreme provodio sa underdogsima i komunistichkim klovnovima, ipak divnim ljudima koji su igrom sluchaja ili po diktatu providjenja svi mrtvi – bacanje kocaka, to je to – kao kad brizna baba baci machice u nabujalu reku i od njenog zamaha, gustine vazduha, strujanja vode i mnogih drugih znanih i neznanih uzroka ovisi koje ce preziveti da bi onda bilo usvojeno, izgladnelo ili, jednostavno pozdrano. ti ih verovatno i poznajesh-navodim ovde pechara, margitu i milana.
negde u 24., emocionalno nacheti adolescent, ne mogavshi vishe izdrzati godinama potiskivanu srpsku glupost i nesklad (neko bi rekao sklad nesklad, ali ja se pisham na takvu jvevtinu sortu optimizma) koja je namah isplivala na povrshinu oplodjena trentnom ludoschu porodjenu vrlo preciznim bombama da bi se fino razvila u kolateralnu shtetu (damaged ungoods) bezim u manastir iz kojega me pod loshim izgovorom i credom izbacuju. u to vreme student muzike- kompozicije.
onda ilegalno prispece u evropu (bez rechi, novca ili utochishta) odmah nakon utihnulih borbenih mera humanitarnog bombardovanja, boravak kod X****** sina Y**** i izvesne modelsice iz srbije u parizu- lektira prousta i kino do granica iscrpljenosti- red chetvrti, ako moze. odrednice – ljudske glave koje u kinu ispred sebe ne volim videti.
poseta nemachkoj i sudbonosno zadrzavanje u obliku zene zbog koje sam umislio da je jedino zena ta koja mushkarca moze da osvesti i uchini da ovaj otelotvori svoje potencijale, kako kad dobro skrivene u donjem stomaku. ne kazem da mozda u nachelu tako i nije; ali, avaj, puno nesrece i jedno divno stvorenje koje mi otkriva chari dobrote i pouchava da je covek razumom odredjena zivotinja – animal morales, moralno obdareno bice. bez obzira na lektiru, okolinu i princip zla.
snimio sam par kratkih experimentalnih filmova koji se bave uglavnom psihoestetskim proporcijama, poltichkim strukturama moci i nesvesnom sa njima u vezi, shizofreniji kao retkom preostalom obliku autentichnosti i revolucionarni element u okviru kapitalistichkog poretka i sistema.ono do chega mi je sada stalo je poshtovanje chovekovog bica, ne dostojanstva ili demokratskih pizdarija. i nikako artificijelnog (umjetnog) svrsishodnog i racionalnog kulturnog nasledja.
pogledao sam nedavno jedan jovanovicev film iz 1971. “mlad i zdrav kao ruza”- prosto nisam mogao da verujem ochima kao je bilo moguce snimti takav film u sfrj, znajuci da se radilo o zlatnom kavezu (mislim u odnosu na tvrdji sovjetski kurs). prisetio sam ga se chisto radi naslova, ali mogu ti reci da sam zahvaljuci njemu unekoliko shvatio kako je od srbije nastalo to shto jeste. chak mu se ni estetski nema mnogo toga zameriti. (jovanovic je recimo snimio “pejzaze u magli”, film kojeg odavno nisam pogledao ali mi se u mladosti chinio bahato trivijalnim, pa i vulgranim)
chudi me da nisi pomenuo griffitha ili pabsta, recimo – ali shvatam te potpuno. u tom okeanu otrova mashte brodolomnik obichno zaboravlja svaki metar ostavljen za sobom.(hehe).
ja cu ti reci shta sam danas povrshno pogledao, ometan od gungule katolichkih nevernika – koji kao da se stide i pomisli o verniku. full bad, kako su to ranije moji zagrebachki prijatelji primecivali. da li je josh u opticaju ovaj obrt?
“touch of evil” -wells je ovaj film snimio ali ne i montirao. naime, bossovi su reklida ne dolazi u obzir da njegova takva verzija ode u sale, na shta je ovaj popizdia, odmah seo za mashinu i napisao 30. memoranduma rada na filmu i kako ga on zamishlja.
carravagio dereka jarmana- rekonstrukcije scena kakve ih je carravagio mogao i postavljao jako su mi se dojmile. poetsko-naratorski pristup i reshenje takodje(h)r.
pomenucu i cheha schwenkmeiera i njegov film “lunacy” koji sam nedavno pogledao. od srca ti ga preporuchujem. kipi od de sada, lacana i nepodobshtina.
sada moram shtrajkovati jer mi se jadna ledja povijjaju preko pupka.
pozdravljam te,
sei mir gesund und bleib stark wie du bist,
moralno-intelektualna gromado
* * *
To je bilo to pismo.
To je bio Miloš.
Miloš Bajović.
To je bila ta rečenica: Volio bih da imam prijatelja.
Dugo će me progoniti pomisao da to nisam (dovoljno) bio.
Pozdravljam te, moralno-intelektualna gromado, bleb stark wie du bist, i, MIloše, znaj: imao si ti ovdje ne jednog, nego više prijatelja, jedino, život je posao kao i svaki drugi, ružan posao, onaj koji ne ostavlja previše vremena za one koje najviše volimo, i ostali smo ti jedno dužni: kazati ti koliko si nam drag, prijatelju.
Hodaj spokojan po traku mjesečine i ponekad se osvrni i pogledaj na nas.
Tvoji prijatelji.
Još jedan od Miloševih nadahnutih prevoda Valtera Benjamina:
Boemština /Benjamin über Baudelaire, Das Paris des Second Empire bei Baudelaire/
Die Bohème – Boemština
Kod Marxa se boemstvo (die Boheme) pojavljuje u dosta razjašnjujućem kontekstu. On mu pripisuje zaverenike po pozivu, kojima se bavi u obimnom članku memoara policijskog agenta de la Hoddea, izašlom 1850. u “Neuen Rheinschen Zeitungu” (Novom Rajnskom Časopisu). Sebi predočiti Baudelaireovu fiziognomiju znači govoriti o sličnosti koju on pokazuje sa ovim političkim tipusom. Marx ga ocrtava na sledeći način: “Sa uspostavljanjem proleteske zavere, javila se potreba za podelom poslova: članovi su se delili u povremene zaverenike (po potrebi), conspirateurs d’occasion, što će reći – radnike, koji bi zaveru upražnjavali samo uzgred, pored tamo nekog svojeg zaposlenja, koji bi posecivali isključivo sastanke i čekali na naredjenja šefova da se pojave na skupovima; i u zaverenike po profesiji, koji su čitavu svoju delatnost posvetili zaveri i od nje živeli… Životni položaj ove klase već unapred odredjuje čitav njen karakter… Njihova oklevajuća, u pojedinačnim stvarima više od strane slučaja nego same delatnosti ovisna egzistencija, njihov neredovni život, čije su jedine fiksne stanice krčme vinara – rendezvous stecišta zaverenika – njihova neizbežna poznastva sa svakojakim sumnjivim ljudima placira ih u onaj životni krug koji se u Parisu naziva la bohème.” *
*(Proudhon, koji zeli da se distancira od zaverenika po profesiji, povremeno se naziva novim covekom – covekom, cija stvar nije barikada, vec rasprava; covekom, koji svake veceri sedi sa upravnikom policije za stolom i sve de la Hodde ovoga sveta bi mogao da nachini svojim poverenicima)
U prolazu treba primetiti da je i sam Napoleon III svoj uspon otpočeo u jednom miljeu slichnom goreopisanom. Poznato je da je jedna od alatki njegovog perioda vladavine bilo Društvo 10. decembra, na osnovu čijeg je kadra Marx uspostavio “čitavu neodredjenu, raspojasanu, tamo-‘vamo razbacanu masu, koju Francuzi nazivaju la Boheme” . Za svog kraljevanja Napoleon III unapredio je svoje konspirativne navike. Neočekivane proklamacije i tajanstvenost, rogobatni ispadi i neprobojna ironija spadaju u državni rezon Druge Imperije. Iste crte nalazimo i u Baudelaireovim teoretskim spisima. On svoje uvide iznosi najčešće apodiktično. Diskusija nije njegova stvar. On joj se sklanja sa puta onda čak i kada bi krute protivrečnosti u tezama, koje on jedne za drugima prihvata kao svoje, raspravu i zahtevale. “Salon iz 1846.” posvetio je “buržoaziji”; on istupa kao njen glasnogovornik, i njegov gest nije ni nalik onom advocatusa diaboli. Kasnije, na primer u njegovoj invektivi protiv škole bon sensa, on nalazi i u ” ‘honnete’ bourgeoise” i notara – buržoaskim osobama od poštovanja -, akcente najrabijatnije boemštine. Oko 1850. objavljuje da je umetnost neodvojiva od korisnosti; malo godina kasnije on zastupa l’art pour l’art -tezu. Pri svemu tome, pred publikom trudi se toliko malo oko posredovanja svojih teza se koliko i Napoleon III kada, preko noći i iza ledja francuskom parlamentu, predje sa zaštitne carine na slobodni promet robe. Ove crte razjašnjavaju barem zašto je oficijelna kritika – pre svih Jules Lemaitrea – osetila tako malo od teoretske energije sabijene u Baudelairovoj prozi.
U svojem opisu conspirateura po profesiji Marx ovako nastavlja: “Jedini uslov revolucije po njima je dostatna organizacija njihove zavere… Bacaju se na izume koji bi trebalo da izvedu revolucionarna čuda; zapaljive bombe, razarjauče mašine magičnog dejstva, emojti koji bi trebalo da dejstvuju tim čudotvornije i iznenadjujuće što manje racionalnog povoda i osnova imaju. Takvim jednim otaljavanjem projekata zauzeti, nemaju drugog cilja do obaranja postojeće vlade , dok najdublje preziru teoretsko posvećivanje radnika u njihove klasne interese. Otuda njihovo ne proletersko, već plebejsko nerviranje nad habits noirs (crnim haljinama), manje ili više obrazovanim ljudima, koji zastupaju ovu stranu pokreta, od kojih se ali, kao oficijelnih reprezentanata Partije, nikada ne mogu sasvim ratosiljati”. Politički uvidi Bodlerovi u samom osnovu ne prevazilaze ove zaverenika po pozivu. Svejedno da li svoje simpatije usmerava klerikalnom nazadnjaštvu ili poklanja ustanku iz ’48. – njihov izraz je neposredan, a fundament porozan. Slika koju nudi u februarskim danima, mašući puškom na nekoj od pariških raskrsnica, sa parolom”Dole sa generalom Aupickom!”- ubedljiv je dokaz za to (gen. Aupich bio je B-ov. Očuh prim.prev). Svakako je mogao da Flauberovu rečenicu – “Od sve politike razumem samo jednu stvar: revolte.” – prisvoji kao svoju. To bi onda moglo da se shvati onako, kako to iznosi završni pasus iz jednog od njegovih kao nacrta o Belgiji sačuvanim zapisima: ” ‘Živela revolucija!’ kažem kao što bih rekao ‘Živelo uništavanje! Živela pokora! Živelo kažnjavanje! Živela smrt!’ Ne bih ja tu bio srećan samo kao žrtva; ni uloga dželata za mene ne bi bila zgorega – kako bih revoluciju osetio sa obe strane! Svi mi imamo republikanski duh u krvi, kao što imamo i sifilis u kostima; mi smo demokratski infincirani i siflistični.” Ono što Baudelaire ovde iskazuje moglo bi se nazvati metafizikom provokatora. U Belgiji, gde je ovaj zabeleška nastala, on je jedno vreme važio za potkazivača francuske policije. Takvi aranžmani po sebi su bili tako malo začudjujući, da Bodler, 20. decembra 1854 svojoj majci, a u vezi književnih policijskih stipendanata piše: “Nikada se moje ime neće pojaviti u njihovim sramnim registrima.” Ono što je Bodleru u Belgiji donelo glas špijuna, teško da je bilo samo neprijateljstvo koje je otvoreno iskazivao spram tamo proslavljenog i izgnanog Hugo-a. Udela u nastajanju ovog trača imala je i njegova pustošeća ironija; vrlo je moguće da mu se dopadao da ga je i sam širio. Culte de la blague (kult vica), koji opet nalazimo kod Georgea Sorela, i koji je postao neotstranjiva komponenta fašističke propagande, izgradjuje kod Bodlera svoj prvi oplodnik. Naslov, a i duh u kojem je Celine pisao svoje Bagatele za jedan pokolj, pociva neposredno na Bodelrovom dnevničkom zapisu: “Lepa bi se jedna zavera dala organizovati u cilju uništenja jevrejske rase”. Blankista Rigault, koji je svoju konspiratorsku karijeru završio kao načelnik policije pariške komune, izgleda da je imao isti mračni humor, o kojem se u svedočanstvima o Bodleru mnogo govori. “Rigault je “, stoji u “Hommes de la revolution 1871″ Ch. Prolesa,”u svim stvarima i pri velikoj hladnokrvnosti imao nešto od pustog lakrdijaša. To mu je bilo neotudjivo sve do fanatizma”. Čak i terorističke maštarije, koje Marx sreće kod zaverenika (conspirateur), kod Bodlera imaju svoju opreku. “Ako ikada”, kako 23.decembra 1865 piše svojoj majci, “ponovo iznadjem napon i energiju, koju sam nekoliko puta do sada posedovao, svojoj ću srdžbi dati zraka kroz sablažnjujuće knjige. Želim da čitavu ljudsku rasu protiv sebe nadam i rasrdim. To bi bilo moje uživanje, koje bi me za sve patnje obeštetilo.” Ovaj zadrti bes – la rogne – bilo je stanje koje je tokom pola veka borbi na barikadama hranilo pariške zaverenike po pozivu.
“Oni su ti”, kaže Marx o ovim zaverenicima, ” koji su postavili i komandovali prvim barikadama.” I doista: u stalnom središtu konspirativnog pokreta stoji barikada. Ona ima sopstvenu revolucionarnu tradiciju. Preko četiri hiljade barikada povlačilo se gradom u julskoj revoluciji. Kada Fourier traga za primerom “travail non salarie mais passione” /neplaceni, ali strastan rad/ ne nalazi ni jedan približniji od podizanja barikade. Hugo je u Jadnicima izrazito upečatljivo oslikao mrežu tih barikada, pri čemu je njene opsadnike ostavio u senci. “Svuda je motrila nevidljiva policija revolta. Održavala je red, što će reći noć… Oko, koje bi na ove naslagane senke gledalo odzogo, naletelo bi mozda na ponekim mestima na mutni sjaj koji mu otkriva izlomljene, nasumice postavljene obrise, profile chudnih konstrukcija. U ovim rushevinama pomeralo se nesto slichno svetlima. Na tim mestima bile su barikade”. U odlomku preostalo obracanje Parizu, koje je trebalo da zatvori ‘Fleurs du mal’, Baudelaire se ne oprasta od grada bez toga da pirzove njegove barikade; tu odaje pochast njihovim ‘magichnim kockama kaldrme, koje se u utvrdjenja u vis dizu’. ‘Magichno’ je ovo kamenje, dakako, u tome sto Baudelaireova pesma ne poznaje ruke, koje su ga pomerale. Ali upravo ovaj pathos mogao bi biti zaduzen blankinizmu. Jer, slichno uzvikuje i i blankist Tridon: ‘O force, reine des barricades, … toi qui brilles dans L’éclair et dans l’émeute … c’est vers toi que les prisonniers tendent leurs mains enchaînées’. Na kraju Komune proleterijat se, kao na smrt pogodjena zivotinja u svoje prebivalishte, odvukao na sve chetiri iza barikade. Da radnici, priucheni borbi na barikadama, nisu umeli da se snadju u otvorenoj bitci u mnogome je doprinelo porazu. Ovi radnici, kako to pishe jedan od najnovijih istoricara Komune, preferirali su susretu na slobodnom bojistu bitku u sopstvenom kraju /Quartier/… i, ako je bash moralo tako biti, smrt iza u barikadu podignute kaldrme jedne pariske ulice”. Najznazacajniji medju pariskim sefovima barikada, Blanqui, sedeo je u to vreme u njegovom poslednjem zatvoru, Fort du Taureau. U njemu i nejgovim drugovima Marx je u svojem osvrtu na junsku revoluciju video “stvarne vodje proleterske partije”. Revolucionarni prestiž, koji je Blanqui tada posedovao i do smrti zadrzao, jedva se moze zamisliti. Pre Lenjina nije bilo nikoga ko bi medju proletarijatom imao jasnije opisane crte. One su se užigale takodje i Bodleru. Postoji jedan njegov list koji, pored ostalih improvizovanih crteža, pokazuje Blanquijevu glavu. – U pojmovima koje Marx donosi u svojem predstavljanju zavereničkog miljea u Parizu može se vrlo dobro prepoznati dvopolni polozaj koji je Blanqui u njemu zauzimao. Ima dobrih razloga tome, što je Blanqui u predanje ušao kao pučist. U njoj on predstavlja onaj tip političara, koji, kako Marx kaže, kao svoj zadatak shvata da ‘pretekne razvojni proces revolucije, da ga na veštački način goni do krize, da napravi revoluciju iz cuga, bez njenih (pred)uslova’. Uzmemo li, sa druge strane, opise koje o Blanquiu imamo, onda izgleda mnogo više da on nalikuje jednom habits noir-u (crnohaljinašu – prim. prev.) u kojima profesionalni zaverenici nalaze svoj omražene konkurente. U tom smislu jedan očevidac opisuje Blanquiev klub Hala: ‘Zeli li se steći tacan pojam o predstavi koji se od prvog trena nametao o Blankijevom revolucionarnom klubu , a u poredjenju sa oba kluba koje je Partija Reda tada imala, najbolje je zamisliti publiku Comédie Francaise na dan kada se igra Racine i Corneille, pored gomile puka što ispunjava cirkus u kojem akrobati izvode svoje vratolomne tacke. U isto vreme, nalazili bi ste se u kapeli posvecenoj pravovernom ritusu konspiracije (zavere). Vrata su bila svima otvorena, ali ponovo bi dolazili samo oni koji su bili u stvar posveceni (Adepti). Nakon nesnosno dosadnog defilea podjarmljenih ustao bi prvosveshtenik ovoga stecišta. Njegova izlika bila je ta da sažme žalbe svojeg klijenta, naroda, predstavljenog od strane pola tuceta uobraženih i razjarenih glupaka koji su upravo govorili. Ali, zapravo, on bi situaciju razložio. Njegova spoljashnost se isticala, a odevanje bilo besprekorno; njegova glava fino izvajana; izraz miran; samo jedan zloslutni, divlji blesak ponekad bi prošarao njegovim očima. One su bile sitne, uske i prodorne; obično su gledale pre dobrohotno nego strogo. Njegov govor bio je umeren, očinski i jasan; način izrazavanja pored Thiersa najmanje deklamatorski koji sam ikada čuo.” Blanqui se ovde pojavljuje kao doktrinaran (naučno učen). Odlike habit noir-a potvrdjuju se do u sitnice. Bilo je poznato da je ‘stari’ uobičavao da docira u crnim rukavicama. Ali odmerena ozbiljnost, neprobitačnost, koje su Blanquiu svojstvene, izgledaju drugačije pri osvetljenju u koje ih stavlja jedna Marxova primedba. ‘Oni su’, piše on o ovim zaverenicima po pozivu, ‘alhemichari revolucije, i u potpunosti dele idejnu rastrojenost i borniranost fixnih predstava ranijih alhemichara’. Slika Baudelairea ispostavlja se time kao sama od sebe: zagonetnost alegorije kod jednog, tajnovitost zaverenika kod drugog.
