„Dobro veče! Počinje dnevnik RTS-a. Ovo su vesti dana“… pa ne. Ne sećam se kada sam poslednji put čuo ovo „otvaranje“ dnevnika na RTS-u ili bilo kojoj drugoj televiziji
Dobro se sećam one špice i planete Zemlje kako se okreće i sve je to ostala jedna uspomena na detinjstvo. Lepa uspomena.
Mladi na Balkanu ne gledaju TV ili ga gledamo „jednom u četiri godine“ – jedan je od zaključaka podkasta u kom je razgovaralo četvoro mladih ljudi iz regiona, a pod okriljem RTCG i uz podršku stručnjaka Dojče Vele akademije.
I ova činjenica nama, mladima, i nije neki šok, ali onima starijima od nas i te kako ume da bude. A da isključeni TV nije izuzetak, složili smo se generacijski na nivou Crne Gore, Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Srbije.
Kristina Krivokapić, nova članica Hexatorm-a, tima mladih jutjubera iz Crne Gore i pokretača ovog podkasta, kaže da mladi uključe televizor samo da bi imali neki zvuk u pozadini kada su sami kod kuće. A dodaje da ona lično TV gleda samo na dan izbora, dakle jednom u one četiri godine.
Ali, nije problem u televizoru kao uređaju, televizijski format kao takav nam je dosadan. Mi mladi, retko ga gledamo i onlajn, iako je tad kontrola u našim rukama – gde ćemo, kada i šta da gledamo. Pa nećemo to što ste snimali za TV, prva je poruka.
Zašto?
Ljudi koji najčešće stoje iza TV formata, čak i kada žele da ih snimaju za mlade, to rade na svoj način ili na način za koji oni smatraju da će mladima biti zanimljiv. Ali, to prosto ne ide tako. Da bi sadržaj zaista bio privlačan, iza te kamere mora da stoji druga mlada osoba. Kada vidimo nekog sličnog sebi, kada se identifikujemo sa njim ili njom, tad se uspostavlja veza. Bez toga je, nekako, sve bez veze. I možda vam se upravo zato čini da je ovaj tekst bez veze, ali ja ga pišem da bih se razumeo sa svojim vršnjacima.
Nerma Džaferović, saradnica omladinskog portala Karike.ba, u svom studentskom stanu u Sarajevu ni nema televizor. A i šta će joj? Ona ukazuje na nedostatak kvalitetnog igranog programa za mlade i na to da je vrlo malo medija u regionu koji se zaista mladima obraćaju i uspevaju da dopru do nas.
Moje sagovornice složile su se da je možda malo bolja situacija kod nas u Srbiji i da se s vremena na vreme pojavi nešto što baš privlači pažnju, te su izdvojile film Južni vetar, malo gaserski, ali dobro, i to je neki početak.
Dotakli smo se nekako i jednog novog oblika izražavanja. Ne, on nije novi za nas, ali za naše roditelje sigurno jeste, ako uopšte znaju šta je – mim, ili po našem mema.
Dajana Ivičić, saradnica najuticajnijig portala posvećenog srednjoškolcima u Hrvatskoj – Srednja.hr, tvrdi da je mim u stvari novi medij u začetku.
„To je slika sa malo teksta koja se vrti svuda po društvenim mrežama, naročito na Instagramu, koji je omiljena društvena mreža mladih. Sve informacije koje su bitne u svijetu i regionu se zavrte preko mimova, pa je mim često prvi susret mlade osobe sa nekom aktuelnom viješću“.
Lazar Simić
Da li je dobro da mim bude nekad prvi susret sa određenom vešću i gde su u toj satiri vesti koje nikako ne bi smele da postanu objekat šale, ironije ili nečeg još težeg, npr. seksualno nasilje, a postaju, i još zanimljivih stvari možete naći na sledećem videu:
*Medijski sadržaj je isključivo odgovornost autora/ki i ne odražava nužno stavove Evropske Unije
Ovaj projekat finanisran je od strane Evropske unije
Naslovna fotografija/ilustracija: Michał Lis, Unsplash
