Srbija još uvek živi u podelama iz Drugog svetskog rata (VIDEO)

Dva doktora istorijskih nauka – Bojan Dimitrijević i Kosta Nikolić, naučni savetnici u beogradskom Instititu za savremenu istoriju govore za portal Krug o usudu da svaku novu generaciju u Srbiji zadesi neki novi istorijski udes koji se događa zbog nepoznavanja prošlosti i pojašnjavaju zašto izgleda da je danas ključna ideologija ostanak na vlasti: što duže i po svaku cenu

Odgovornost i zadatak istoričara je da govore i o osetljivim istorijskim temama, o činjenici da se danas borimo sa ličnim doživljajima istorije, o tome zašto je važno da istoričar ne bude zatvoren u kabinetu, govore sagovornici Kruga – dva istoričara: dr Bojan Dimitrijević i dr Kosta Nikolić, naučni savetnici u beogradskom Institutu za savremenu istoriju. Razgovarali smo sa njima i o odnosu mladih prema istoriji, ideologijama…

Pogledajte VIDEO intervju:

Krug: Šta je od događaja iz Drugog svetskog rata na našem području što još nije dovoljno istraženo, što je sačekalo mlade naučnike, od kojih su neki i na Vašem Institutu za savremenu istoriju?

Dr Bojan Dimitrijević: Mi još uvek živimo u Drugom svetskom ratu, u tim podelama. Ovde se ljudi i dan-danas, pogotovo u unutrašnjosti Srbije, dele i prepoznaju po tome gde je ko kome bio. Evo, malopre čekajući na intervju sreo sam jednog svog prijatelja pukovnika, koji mi je odmah rekao ko je bio ko u njegovoj porodici pre 80 godina, što znači da ta priča još uvek živi.

U protekle 3-4 godine mi smo u Institutu primili desetak mladih naučnika i najveći deo njih se bavi upravo Drugim svetskim ratom, jer smo prepoznali da je ta tema još živa, publika veoma dobro reaguje iako ima podeljena mišljenja, ti radovi se čitaju. Proučavamo od Ravnogorskog pokreta, aktivnosti srpske vlade, generala Nedića, do svakodnevnog života, položaja žena pod okupacijom ili određenih celina, pošto je tendencija da se ljudi u nauci bave onim krajem iz koga su potekli. Mi pokušavamo i danas, 80 godina posle Drugog svetskog rata, da pokažemo kompleksnost istorije na ovom području i da ne mogu tako lako da se donose sudovi o jednoj ili drugoj strani. Da su ratni događaji bili tako dramatični i tako neizvesni svakog dana rata, da je to nešto što je izmaklo onim našim kolegama iz vremena socijalizma koji su ratnu stvarnost ovog prostora posmatrali kao jednu od stepenica ka uspešnom ishodu istorije. Mi smo videli da su ’90-e godine srušile i tu državu, i taj svet. Smatramo da treba proučavati istoriju Drugog svetskog rata, ona je ispričana drugačije u nekim srećnijim vremenima, a u današnje vreme kad opet imamo pljusak istorijskih događaja i kod nas i u svetu, potrebno je razumeti sve te istorijske događaje.

Ono što me obeshrabruje to je da današnje generacije manje čitaju, oni traže odgovor „da – ne“. Druga stvar je što u društvu nema jasnog ideološkog stava o određenim pitanjima, danas može sve i ne može ništa, ne postoji jasna politička poruka u kom pravcu treba sagledavati istoriju Srbije u Drugom svetskom ratu, pa i onu tokom 90-tih godina, nego je ostavljeno nauci da se sama snalazi. Naučnici u tome često znaju da budu nekoherentni zato što su potkupljivi, neka stipendijica, laptopić, putovanje u inostranstvo, i onda neka stvar se sklanja iz fokusa istoriografije.

Krug: Da li danas, uopšte, imamo ideologiju i zašto se čini da su najuspešnija pragmatična društva?

Dr Kosta Nikolić: Kompleksna je to priča… Jesu najuspešnija pragmatična društva, na primer Holandija; zapadna, protestantska društva su pragmatična društva.

Šta je ideologija? Ideologija je narativ, ona je priča oko koje okupljate jednu zajednicu. Šta raditi sa društvom i sa nacijom koja u toku jednog veka promeni tri ideološka pristupa, tri ideološke matrice, a svaka sledeća potire onu drugu i stalno se vrti u krug? Život nacije, zajednice koja živi na nekom prostoru mora da se uređuje po pragmatičnim pravilima. Ne možete ekonomsku krizu da rešite po modelu rešavanja ekonomske krize u Americi 30-ih godina prošlog veka, ne možete ni probleme koje imate danas da rešavate po ideološkim matericama koje imate 50-60-70 godina unazad.

Krug: Da li smo mi u Srbiji, mi koji smo nekad činili zajedničku državu, specifični po tome što „kopamo“ po Drugom svetskom ratu i to sa toliko emocija? Da li su zapadne države i njihove istoriografije završile sa Drugim svetskim ratom? Čime se njihovi istoričari bave?

Dr Bojan Dimitrijević: Evropske istoriografije u zapadnim državama uglavnom su to završile do 70-ih godina i bave se nekakvim, za nas često trivijalnim pogledom na istoriju: istorija svakodnevnog života, istorija određenih segmenata društva, zanata, položaja ovih ili onih grupa i slično. Mi se ovde i dan-danas borimo sa problemima kako tumačiti određene događaje novije istorije i da to bude prihvatljivo za sve. Kod nas je veliki problem što istoriografija dugo nije mogla slobodno da govori, ljudi koji bi govorili nešto o tome često su u Titovo i post-titovsko vreme sankcionisani, od partijskih do zatvorskih kazni. Onda su se ljudi više okretali npr. poeziji, ili romanima, pa je onda veći uticaj izvršio Dobrica Ćosić, ili Vuk Drašković, ili LJubomir Simović svojim pesmama, nego nekakav istoričar kome je to bio zadatak..

S druge strane, ovaj prostor živi svoju istoriju, ljudi kod nas ovde više veruju svom ličnom doživljaju istorije i doživljaju porodice ili nekog dede, pa kažu ‘dobro, to kažu dokumenta, ali čekaj da ti ja kažem kako je bilo’. Mi se i dan-danas borimo sa ličnim doživljajem istorije. Pao mi je u oči onaj sarajevski novinar koji je predsednika Vučića zapitao da li je on partizan ili četnik. Mene je to potpuno fasciniralo! Zato što 2021. godine  pita to, a ne pita ga ‘da li ste Vi možda suverenista, da l’ ste za NATO, za EU ili nešto treće“, ne, on ga vraća u kontekst Drugog svetskog rata. Potvrda da je Drugi svetski rat živ ne samo u Srbiji, nego i u ostalim zemljama bivše Jugoslavije.

Ono što mene sekira je da svaka nova generacija uči istorijske događaje na svojim primerima i da se ne okreće iskustvima i istorijskim analogijama prošlih generacija. Nego svaku generaciju, i svaku neku sledeću generaciju sačeka neki istorijski udes – bez poznavanja prošlosti, koja bi mogla da da neke adekvatne odgovore.

Krug: I komunisti su 1945. pravili državu na ideološkoj matrici: istorijsko pomirenje, bratstvo i jedinstvo?

Dr Kosta Nikolić: Drugi svetski rat je bio brutalan građanski rat, brutalan etnički rat, brutalan verski rat. Najmanje milion građana te države je poginulo, a verovatno 80% unutar sebe se obračunavajući. I vi sad kažete: ne, mi smo pobedili u tom surovom sukobu, bratstvo-jedinstvo, svi se volimo, idemo dalje u  ‘svijetlu budućnost’ koja će da traje… a ne radite ništa da sankcionišete, na primer, ratne zločine, da uredite državu pragmatično, ne ideološki. Na selu je posle Drugog svetskog rata živelo 78% stanovništva, a društvo je pravljeno po ideološkoj matrici industrijalizacije. Ljude sa sela prebacivali su u gradove da rade u fabrikama, zato što je to suština proleterske, komunističke revolucije, gledali su šta se radi u Sovjetskom Savezu. Ta država je propala.

A onda 90-ih godina neka nova srpska država u nastajanju takođe nije gledala praktičnost, teritorije kojima želi da ovlada, praktičnost eventualnog saveza sa Crnom Gorom, koji je propao posle 15 godina. Išlo se na to da se sačuva jugoslovenska ideja, pa makar i samo sa Crnom Gorom.

Danas živimo u društvu bez ičega, ključna ideologija je ostanak na vlasti, što duže i po svaku cenu. Nema idelogija… volja za moć i vlast, ‘ja da ostanem što duže’. Tako nije u Švedskoj, Norveškoj, Danskoj, Holandiji… Oni znaju šta je smenjivost vlasti i znaju da kulturno kažu „doviđenja“.

Krug: Ako su ratovi 90-tih, kao što kažete, bili nastavak Drugog svetskog rata, jesmo li onda bar neke sukobe završili?

Dr Bojan Dimitrijević: Ratovi 90-ih su završili određene sukobe. Ne verujem da će biti više sukoba između Srba i Hrvata, s obzirom da su obe nacije propale u tom međusobnom sukobu i da ekonomska i politička situacija utiče na to. Ali postoje određeni svetski trendovi koji određene narode na ovom prostoru stavljaju u kontekst eventualnih novih sukoba. Na primer, jačanje militantnog islama na Srednjem i Bliskom istoku može da dovede do toga da se rat ovde otvori između ljudi koji su možda više okrenuti ka radikalnim vrednostima islama. To je nešto što je vidljivo danas u svetu.

Rat na ovom prostoru je imanentan i ko god misli da rat ovde više neće da se ponovi, gadno greši. To su ljudi mislili 1912, pa su mislili 1939, pa su mislili 1990, ubeđivali smo sami sebe. I onda su se ratovi dešavali u jednom tragičnom kontekstu: imali smo pogibiju našeg seljačkog naroda ovde, imali smo ratove u  srpskim zemljama, egzoduse, masovna ubistva…  Sve to kad gledate iz perspektive mira, sve vam se čini neverovatnim da može da se ponovi, a svaka nova generacija je ponovila neku istu grešku, ili neku novu grešku učinila, i dozvolila da se ratovi generišu.

Mi smo na obodu Evrope, Evropa je slaba, ona je već muzej starina, a ne  politička velesila. To je velika opasnost, jer narodi koji „kidišu“ ka Evropi nas prepoznaju kao Evropljane, iako mi možda ne ličimo baš na tipične Evropljane, ali – naša kuća je na drumu koji vodi prema Zapadnoj Evropi. To je velika opasnost za sve buduće generacije na ovom prostoru, koje moraju da shvate da mi živimo i u takvom okruženju i na takvom mestu da rat nije nešto što ne može da se desi ponovo i što ne može da proizvede dramatične posledice. E sad – istoričari su tu da ukažu, a političari da prepoznaju.

Razgovarala: Radmila Vesković