Šta plan brze saobraćajnice Kraljevo – Novi Pazar znači za kraljevačka sela: Otvorena pitanja o njivama, velikim vodama i bunarima

Na jedinoj javnoj prezentaciji Nacrta prostornog plana za brzu saobraćajnicu Kraljevo–Raška–Novi Pazar, održanoj 9. septembra u Raški, među oko stotinu prisutnih bilo je tek nekoliko građana sa teritorije Kraljeva

Kroz teritoriju grada Kraljeva planiran je veliki deo buduće brze saobraćajnice Kraljevo–Raška–Novi Pazar, ali javna prezentacija Nacrta prostornog plana nije održana u Kraljevu. Nije održana ni u Novom Pazaru. Građani koji su želeli da projektantima i predstavnicima investitora neposredno postave pitanja morali su 9. septembra da odu u Rašku, gde će 8. oktobra biti održana i javna sednica Komisije za javni uvid. Među onima koji su iz Kraljeva otišli na prezentaciju bio je i Vladimir Milić, mašinski inženjer. Živi u Kraljevu, dok njegova porodica poseduje zemlju u Drakčićima, kroz čiji atar prolazi planirana trasa.

Prema njegovoj proceni, u sali je bilo oko stotinu ljudi, ali svega šestoro ili sedmoro sa teritorije grada Kraljeva. Oni su se, kaže, uglavnom raspitivali o objektima i parcelama u Drakčićima, Progorelici i Polumiru. Na pitanje zbog čega se prezentacija i javna sednica održavaju samo u Raški, Milić kaže da je predsedavajući odgovorio da nije izvodljivo organizovati ih u svakom mestu i da je Raška izabrana jer je „u sredini, između Kraljeva i Pazara“.

Takvo obrazloženje dobija dodatnu težinu kada se pročita sam planski dokument. Među principima na kojima je zasnovana izrada plana izričito se navode „aktivno učešće javnosti u postupku izrade i donošenja Prostornog plana, posebno u pogledu izbora pojedinih planskih rešenja, kao i veća transparentnost odlučivanja“. A upravo je pitanje koliko su građani iz naselja uz trasu zaista informisani postalo jedno od prvih koje se otvorilo posle prezentacije.

Kada linija na karti preseče njivu

Za stanovnike sela kroz koja će saobraćajnica prolaziti planska karta nije samo prikaz budućeg puta, zato što ona određuje šta će se dogoditi sa parcelama, postojećim prilazima zemljištu i putevima kojima se do njiva dolazi decenijama. Milić procenjuje da bi njegova porodica mogla da ostane bez 30 do 40 ari zemlje. Međutim, kaže da mu sama eksproprijacija nije najveća briga.

– Nisam se tamo borio samo za naše imanje. Nama možda uzimaju 30 ili 40 ari, ali šta će ostati posle tog puta? Ako već mora da se gradi baš tu, želim da za taj deo sela budu obezbeđeni uslovi prolaska i zaštite od velikih voda – kaže on.

Na prezentaciji je, tvrdi, ukazao i na postojeće atarske puteve i prelaze koji se na tom području koriste veoma dugo, ali je dobio odgovor da neki od njih u podlogama ne postoje. Sama dokumentacija, međutim, pokazuje da pristup poljoprivrednim parcelama mora biti deo planskog rešenja. U njoj se navodi da na delovima trase sa izrazito poljoprivrednom namenom, u zavisnosti od položaja parcela i postojećih atarskih puteva, treba obezbediti dodatne prostore za servisne saobraćajnice ili atarske puteve koji će biti povezani sa postojećom mrežom. Predviđa se i mogućnost denivelisanih ukrštanja sa postojećim kategorisanim i nekategorisanim putevima, gde god je to moguće. Zbog toga pitanje nije samo da li neki put postoji u projektantskoj podlozi. Pitanje je kako će vlasnik zemljišta posle izgradnje saobraćajnice stići do parcele koja mu ostane.

Musina reka: šta se dešava kada dođu velike vode?

Još ozbiljniju primedbu Milić je, kako navodi, izneo u vezi sa dolinom Musine, odnosno Vrdilske reke. Prema njegovom opisu terena, prilikom velikih padavina reka se uzvodno izliva iz korita, a voda potom teče uz postojeći put Kraljevo–Kaona, prolazi kroz polje i nizvodno se ponovo vraća u korito. Kaže da se takva situacija događala tokom poplava 2015, 2019. i 2023. godine.

Njegova bojazan je da bi nasip buduće brze saobraćajnice mogao da postane prepreka prirodnom povratku vode i da tako dodatno ugrozi desetak kuća koje se nalaze između postojećeg i budućeg puta. To, za sada, nije stručna procena niti utvrđena posledica izgradnje, ali jeste primedba čoveka koji poznaje teren. A dokumentacija potvrđuje da trasa upravo na ovom području ulazi u složen odnos sa vodotokovima.

U Izveštaju o strateškoj proceni uticaja navodi se da se koridor, pored dolina Ibra i Raške, pruža i dolinama Musine i Vrdilske reke, a da je zbog čestih ukrštanja sa vodotokovima na celoj trasi planirano oko 80 mostova.

Još konkretnije, u tabeli planiranih regulacija vodotokova za prvu deonicu predviđena je intervencija na Musinoj reci, uključujući delimično izmeštanje i zatrpavanje starog korita, kao i zahvati na Vrdilskoj reci, takođe sa delimičnim izmeštanjem i zatrpavanjem starog korita.

Milić kaže da je na prezentaciji, kada je govorio o mogućem zadržavanju vode iza budućeg nasipa, dobio odgovor da se predstavnici investitora „ne bave poplavama“, već regulacijom toka uz samu saobraćajnicu, kada je ona potrebna. Međutim, sam plan pitanje velikih voda ne bi trebalo da se svodi samo na zaštitu puta. U merama koje se odnose na vodno zemljište navodi se da planirane aktivnosti ne smeju da pogoršaju vodni režim, naruše funkcionalnost vodnih objekata niti da remete prolaz velikih voda i odbranu od poplava.

Zato je jedno od ključnih pitanja na koje bi trebalo da odgovore projektanti: da li je za konkretan deo trase kroz Drakčiće modelirano ponašanje velikih voda nakon izgradnje nasipa i planiranih regulacija vodotoka?

Plan predviđa regulaciju, ali ne zna za sve privatne bunare

Treće pitanje koje je Milić otvorio odnosi se na vodosnabdevanje. Prema njegovim navodima, u priobalju Musine reke nalazi se pet bunara koje za snabdevanje vodom koristi oko 30 ljudi. Kaže da se parcele na kojima se bunari nalaze nalaze u području predviđenom za regulaciju toka. Da li su baš ti bunari evidentirani u projektu, iz dokumentacije koju smo pregledali ne može se zaključiti, ali može nešto drugo.

U planu izričito piše da je u tehničkoj dokumentaciji potrebno detaljno sagledati odnos buduće saobraćajnice prema bunarima i lokalnoj vodovodnoj mreži. Ukoliko postojeće rešenje nije moguće zadržati uz odgovarajuće mere zaštite, novo rešenje trebalo bi da bude obezbeđeno o trošku investitora puta.

A zatim sledi podatak koji je posebno važan za stanovnike sela uz trasu: trenutno ne postoje podaci o lokalnim privatnim izvorima vodosnabdevanja, već ih je potrebno naknadno prikupiti rekognosciranjem na terenu. Drugim rečima, planska dokumentacija sama potvrđuje da u ovoj fazi ne raspolaže potpunim podacima o svim privatnim izvorima vode. Upravo zbog toga podatak o bunarima u Drakčićima nije nešto što bi trebalo ostaviti za trenutak kada počne eksproprijacija ili gradnja. Ako postoje i ako od njih zavisi vodosnabdevanje domaćinstava, sada je vreme da budu evidentirani.

Javni uvid postoji da se plan proveri pre nego što postane gradilište

Milić ne tvrdi da brza saobraćajnica ne treba da se gradi. Naprotiv, njegov zahtev je mnogo konkretniji: ukoliko trasa već mora da prođe tim delom Drakčića, stanovnicima mora biti obezbeđen pristup zemljištu koje ostaje, mora se proveriti šta će nasip i regulacija reke značiti u vreme velikih voda i mora se znati kako će biti zaštićeni ljudi koji koriste privatne bunare. To su upravo ona pitanja zbog kojih javni uvid postoji. Problem je, međutim, ako ljudi čije će parcele, prilazi i izvori vode biti neposredno pogođeni saznaju za detalje plana tek kada procedura bude pri kraju.

Milić smatra da je mali broj građana Kraljeva na prezentaciji posledica slabe obaveštenosti stanovništva, ali i starosne strukture ljudi u selima i činjenice da mnogi ne prate elektronske medije i zvanične oglasne table sajtova lokalnih samouprva, niti umeju da čitaju obimnu plansku dokumentaciju. O tome govori i paradoks ove procedure: plan kao jedan od svojih principa propisuje učešće javnosti, a jedina neposredna prezentacija održana je u Raški – iako budući put prolazi kroz veliki deo teritorije Kraljeva i kroz područje Novog Pazara.

Građanima je na prezentaciji rečeno da svoje pisane primedbe mogu da dostave Agenciji za prostorno planiranje i urbanizam, kao i preko pisarnica gradova Kraljeva i Novog Pazara i opštine Raška. Za stanovnike svih naselja uz trasu buduće brze saobraćajnice naredni dani zato nisu samo formalni deo procedure. To je vreme u kojem bi trebalo da provere gde buduća saobraćajnica prolazi, šta se događa sa njihovim parcelama i pristupnim putevima, da li su evidentirani izvori vode koje koriste i da li rešenja na kartama odgovaraju onome što zaista postoji na terenu. Jer kada se završi javni uvid, linije sa planskih karata biće korak bliže tome da postanu nasipi, useci, mostovi i asfalt. A tada će biti mnogo teže postaviti pitanje zašto put nije ostavio prolaz do njive, gde će otići velika voda ili zašto bunar koji desetine ljudi koriste – nije bio na karti?

M. M. D.