Nema srećnog kraja
Grad je pojeo srca, grad je popio krv.
Svi ovi garavi zalasci sunca,
koji mi prave rupu u grudima.
(Milan Mladenović, Metak)
Predstava „Ko igra Sonju Savić?“ Gradskog pozorišta Čačak je tegobni urbani koncept koji mrtvom glumicom dekonstruiše perverzije konformizma. Sonja Savić nije pristajala na nametnute obrasce, niti je aluzija na floskulu „ikona jednog vremena“. Njena posebnost, življena u potpunosti, svakako nije mogla imati „srećan kraj“, na šta nas upozorava već prva izgovorena rečenica sa scene.
Bučno i ritmično se ređaju događaji i izjave iz Sonjinog života, katkad uz nemogućnost razaznavanja reči, dok glumačka petorka strasno, ganutljivo i srdito nosi prkos spram opšte saglasnosti i besmislenih rituala svakodnevice. Upravo tako istrebljeni smisao u jednoj zemlji za sobom povlači bujanje malograđanštine, trulih kompromisa, dehumanizovanih radnji, tabloidnog spektakla, kič kulture, obezličenja, poltronerije i obezvređivanje života. Kada se u takvom okruženju o tome istinito progovori, dolazi do zanemarivanja istine, jer „potrošiš ceo svoj život da govoriš istinu. A koga zanima istina?“, ponavlja se pitanje sa scene. I zaista, baš kao što Sonja Savić u jednom od poslednjih javnih nastupa kaže „danas je nacizam u modi, što znači da moraš da si nasmejan, zdrav, obučen i napumpan silikonima, dok ja jedem parče hleba razdeljeno na četiri dela“, tako i izveštačenost preporučenog načina života za istinski život sprema klanicu. Ona se odigrava na ideologiji krvi i tla, koja se zato i naredbodavno odnosi prema prispelim generacijama – „Klekni i poljubi zemlju!“
U podmuklo isprodukovanom haosu bezumlja, urlajući o njemu i zbog njega, glumci dočaravaju i primirenost Sonjinog odnosa prema sopstvenoj sudbini, neumitnom kraju, podsećajući nas na njene reči: „A verujte mi, moj ideal je zaista kratka i vesela smrt. Ne umreti u ropcu. Nije nimalo težak taj poslednji trenutak. Meni je života dovde.“ Međutim, tu sada nastupa uspon palanačkog duha, koji ne samo da presuđuje jednom autentičnom (Sonjinom) životu, već ga i posle smrti osuđuje. Grotesknost takvog postupanja akteri izvode kroz parodiranje naricanja, tužbalica i crkvenog pojanja, dotičući tako i religijsko licemerje i bigoteriju službenika „vere“.
Zadržavanje i reprodukovanje nepovoljnih društvenih odnosa prema umetnosti, slobodi i ispoljavanju sopstvenosti, u predstavi se ne ogledaju samo kroz slučaj mrtve glumice. Oni su prikazani i kroz život jednog od nosilaca radnje i hrabru ispovest glumca Nikole Voštinića, čija naga pojava na sceni zapravo ovog mladog čoveka potpuno otvara publici, a da joj on poklanja puno poverenje, iako je sam često bivao ugrožen takvim ogoljavanjem sopstva u javnosti.
„Ko igra Sonju Savić?“ je predstava koja zaista uznemirava, trese i udara, jer nije lek za opevani Weltschmerz (svetski bol), nego je brazgotina koja podseća na vladavinu besmisla. Kako bi bila primetna i oku publike dostupna, uz sve njene deformitete, ovu „brazgotinu“, kao opomenu javnosti, izrežirao je Andraš Urban, poveravajući na tom zadatku uloge Borjanki Ljumović, Ivani Terzić, Juliji Petković, Bratislavu Jankoviću i Nikoli/Evi Voštinić.
Vladimir Marović
