Letnji izgled pijace uvek mami – crvene gomile paradajza, zelene lubenica, šarene paprike… Ali, ove godine, umesto žamora i gužve, kraljevački kvantaš nedeljom je tiši nego inače. I dok sunce peče i asfalt se topi, na tezgama je sve – osim povoljnih cena.
Poljoprivrednici kažu da je ovo još jedna u nizu sezona u kojoj se sa prirodom teško pregovara – suša, ekstremne vrućine i manji prinosi teraju ih da cene podignu, kako bi bar malo pokrili uloženi trud.
Na kvantašu smo razgovarali sa prodavcima od kojih su neki tu već decenijama i koji su se složili u jednom: prodaja iz godine u godinu – opada, a prazne korpe kupaca govore više od reči. Već posle prvog pogleda na cene, od kojih neke za kilogram voća idu i više od 1.000 dinara – i ne čudi prazna pijaca nedeljom.
„Kod mene domaćice mogu naći domaći paradajz, papriku, krastavac, ali i maline. Što se tiče roda ove godine, otprilike je isti kao prošle, ali poslednjih godina sve je teže, kako za kupce, tako i za nas koji uzgajamo i prodajemo. Mi od ove prodaje živimo“, kaže za portal Krug Srboljub Veškovac iz Trstenika, koji na kvantašku pijacu u Kraljevo dolazi skoro punih 30 godina.
Srboljub paradajz prodaje 150 do 180 dinara po kilogramu, a papriku od 120 do 150 dinara:
„Maline su, bar ono malo koliko smo spasili, oko 350 do 450 dinara za pola kilograma. Kupaca ima, ali to su uglavnom oni stari, domaći koje godinama poznajem i koji znaju šta i kako ja prodajem. Veoma je važno imati poverenja, tako da dugogodišnjih kupaca ima, ali deluje kao da i oni sve ređe dolaze.“
Zanimljivo je da većina prodavaca, bar onih koji su razgovarali sa nama, nisu iz Kraljeva, ali ističu da je ovo jedna od najboljih pijaca i da rado dolaze svakog vikenda. Dijana Muratović sa suprugom je jedna od onih koji svoje proizvode prodaju Kraljevčanima.
Ovom sezonom ni ona nije naročito zadovoljna:
„Kod nas ima dosta toga. Crni i beli luk, paprike, kupus, paradajz, izbora ima. Međutim, kupci nedostaju. Nije to više kao nekada, čak ni vikendima. Poseta pijaci je sve manja, ali mi i dalje dolazimo i uvek su tu neke naše dugogodišnje mušterije. Zbog čega ljudi sve manje dolaze na pijacu, ne znam. Kod nas je paradajz od 100 do 120 dinara po kilogramu, 150 je paprika i mislim da to nisu neke previsoke cene. Treba da dolaze, jer mi imamo proizvode koji su domaći, ali domaćice su sada navikle na velike markete i vrlo moguće da je zbog toga sve manje posla za nas“.
Dijana Muratović na kraljevačku pijacu dolazi iz Leskovca, i to skoro punih 20 godina.
Deluje da je Dijana u pravu i da su marketi sada lakša opcija, ali i vrlo često imaju velike akcije i brojne povoljnosti, pa se građani mnogo lakše odlučuju da pazare upravo u obližnjem marketu ili većoj trgovinskoj radnji. To su nam, zapravo, potvrdili i sami kupci.
„Dolazim svake nedelje na pijac i kupujem ovde od mojih, dobro poznatih prodavaca i mogu da kažem da smo mi već i dugogodišnji prijatelji. Uvek kupujem od istih ljudi, mada ponekad kada vidim da je povrće ili voće lepo na drugim tezgama, vrlo rado kupim i tamo. Ipak, tokom sedmice, skoro svakodnevno odlazim u prodavnice koji su mi najbliže ili malo veće markete, jer imaju bogatu ponudu, a i cene su vrlo pristupacne“, ističe jedna starija sugrađanka.
Njena komšinica sa kojom odlazi na pijacu godinama unazad se u potpunosti slaže:
„Moram da se složim sa mojom prijateljicom. Kupujemo skoro svakog dana u marketima, jer se često desi da nam nešto u kući nedostaje. Ipak, odlazak na našu pijacu nedeljom rano ujutru je neka naša tradicija i to sigurno nećemo menjati u skorijoj budućnosti. Iako je ponuda svega sada bogata, neke proizvode uvek kupujemo kod naših stalnih prodavaca i to je ono što je provereno“.
Na pijaci se, kao i svuda u Srbiji, uz prave proizvođače mogu sresti i nakupci: oni koji robu nabavljaju na veliko, pa je preprodaju. Iako se često mešaju sa proizvođačima, kupci ih prepoznaju po tome što na tezgi imaju više različitih proizvoda odjednom, često i van sezone, a povrće i voće deluju uniformno i nedostaje im to nešto „domaće“.
„Nekada znaš od koga kupuješ, a nekada ne možeš biti siguran – ima dosta onih koji nisu sami proizveli ono što prodaju“, pojašnjava nam jedna stalna posetiteljka pijace dodajući kako ona to rešava trudeći se da kupuje od ljudi koje zna godinama.
Ima još mnogo voća i povrća, ali naišli smo i na jednu zanimljivu tezgu na kojoj je bilo mnogo vrsta crnog brašna. Logično ili ne, prodavac je potvrdio da prodaja ide prilično loše, jer je naš narod navikao poslednjih godina da jede uglavnom brzu hranu.
„Na mojoj tezgi se može naći nekoliko vrsta ražanog ili, kako kažu, crnog brašna. Nekada je to bilo traženo, domaćice su kupovale, a sada dosta manje. Prodaja je mnogo opala, iako su cene ostale iste govoto punih 10 godina. Speltino brašno je 200 dinara po kilogramu, heljdino 300, a ostala brašna i po 150 dinara. Imam ovde i orah, lešnik, badem, brusnice i borovnice, suve smokve, ali čini se da ljudi više nemaju tu kulturu, a ni želju da kupuju neke zdravije namirnice, jer sada je sve previše dostupno. Prodaja je opala, ako bih morao da procenim skoro i 60% u odnosu na prethodne godine“, dodaje takođe jedan od dugogodišnjih prodavaca na kraljevačkoj pijaci, Nenad Dončić.
Sigurno je da svako ima svoje razloge zašto sve ređe kupuje domaće i na pijaci, ili zašto radije bira zapakovane proizvode i „lepe“ na oko. Sigurno je da svaki kupac ima svoj razlog zašto bira pijacu ili market gde su proizvodi znalački spakovani i „lepi na oko“. Ipak, kvantaš ima nešto što market nikada neće moći da ponudi: cenkanje uz osmeh, savet kako najbolje spremiti tikvice ili komadić lubenice na probu. U tome je prava vrednost pijace: u susretu, razgovoru i onoj nevidljivoj vezi između proizvođača i kupca.
U vremenu kada sve može da se naruči jednim klikom, pijaca ostaje prostor gde se kupuje i duhom i gde svaka kesa ponese kući i deo priče onoga ko ju je napunio.
„Cena se zaboravi, ukus domaćeg ostaje“, rekao nam je jedan stariji prodavac dok se u kesi širio miris svežih malina. I možda je baš u toj rečenici odgovor na pitanje zašto pijaca nikada neće nestati.
T. Arsić
