Na drugu godišnjicu tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu, građani su šesnaestominutnom tišinom odali poštu poginulima. Dok je kiša neprekidno padala, prema nebu je poletelo 16 crvenih balona sa imenima stradalih. Sa komemoracije je poručeno da sećanje na žrtve ostaje povezano sa zahtevom da se utvrdi odgovornost za njihovu smrt.
Plakali su nebo, ljudi i kišobrani. Kiša je padala gotovo bez prestanka, slivala se niz lica, preko ramena i niz ivice kišobrana pod kojima su stajali građani okupljeni ispred Železničke stanice u Novom Sadu. Ponekad je bilo teško razaznati gde prestaju kišne kapi, a gde počinju suze.
Tačno dve godine ranije, 1. novembra 2024. godine, u 11 časova i 52 minuta, na ovom mestu obrušila se betonska nadstrešnica. Ispod nje se nalazilo sedamnaestoro ljudi. Četrnaestoro je poginulo na licu mesta, još dvoje je kasnije podleglo povredama, dok je jedna mlada žena teško povređena.
Šesnaest izgubljenih života. Porodice kojima se svet zauvek promenio. I dve godine tokom kojih pitanje odgovornosti nije dobilo sudski epilog. Na drugu godišnjicu tragedije, Novi Sad se okupio da oda poštu poginulima. Ljudi su došli da ćute, polože cveće, zapale sveće, da pokažu da sećanje na stradale nije izbledelo. Došli su i da podsete da se, posle dve godine, još čeka odgovor na pitanje kako je došlo do rušenja nadstrešnice i ko je za to odgovoran.
Tri kolone, jedan cilj
Građani su ka Železničkoj stanici pristizali iz različitih delova grada. Okupljanja su počela kod Medicinskog fakulteta, u Limanskom parku i kod Varadinskog mosta. Odatle su oko 10 časova krenule tri komemorativne kolone, koje su se spojile kod Futoške pijace i nastavile zajedno prema mestu tragedije. Na čelu kolona nošeni su venci i obeležja posvećena stradalima.
Nije bilo uobičajene buke velikih javnih okupljanja. Studenti, koji su organizovali komemoraciju, prethodno su zamolili građane da ne donose politička i druga obeležja, kako bi skup protekao mirno i dostojanstveno. Ispred Železničke stanice postavljeni su venci, cveće i crvena srca u znak sećanja na žrtve. U 11.52, u trenutku kada se nadstrešnica obrušila 1. novembra 2024. godine, okupljeni su zaćutali.
Šesnaest crvenih balona za šesnaest života
Tišina je trajala šesnaest minuta. Tokom svakog minuta, prema nebu je pušten po jedan crveni balon, sa imenom jedne od 16 žrtava. Ljudi su ih pratili pogledom dok su se udaljavali, sve dok ih kišno nebo nije sakrilo. Neki su stajali oborene glave, drugi su gledali ka ograđenoj zgradi Železničke stanice. Mnogi nisu pokušavali da sakriju suze. Na mestu na kojem su nekada putnici čekali vozove, danas se čekalo da prođe šesnaest minuta tišine. Svaki je bio posvećen jednom životu koji je prekinut.
Pesme koje su mnogi slušali kroz suze
Po završetku šesnaestominutne tišine, hor je izveo pesme „Cveta trešnja u planini“ i „Zasp’o Janko pod jablanom“. Posebnu težinu imala je pesma „Cveta trešnja u planini“, poznata po stihu koji govori o kraju u kojem je sve ostalo isto, osim onoga koga više nema. Na mestu na kojem se pre dve godine dogodila tragedija, te reči zvučale su drugačije.
Na komemoraciji je održan samo jedan govor. Njegova poruka bila je da se smrt šesnaestoro ljudi ne sme posmatrati kao događaj bez odgovornosti i da se potraga za istinom ne može završiti protekom vremena.
„Tragedija nije reč koja adekvatno opisuje ono što se dogodilo“
Govor studentkinje počeo je podsećanjem na trenutak kada se nadstrešnica srušila i na sedamnaestoro ljudi koji su se našli ispod nje:
„Prvog novembra 2024. godine, u 11 časova i 52 minuta, ispod te nadstrešnice zateklo se sedamnaestoro ljudi. Nakon tog trenutka, više niko nije bezbrižno čekao red da kupi svoju kartu niti da se ukrca u voz.U trenu, njih šesnaestoro više nije imalo pravo izbora, slobodu i budućnost. Beton se srušio na njih i jedina destinacija koja ih je čekala bila je smrt.
Cela nacija je počela da plače.‘Nezapamćena tragedija’, govorili su mnogi. Tragedija nije reč koja adekvatno opisuje ono što se dogodilo 1. novembra 2024. godine. Ne. Tragedija opisuje nesreću, slučajni događaj, a iza ove reči može vešto da se sakrije reč koju svi tražimo, a to je odgovornost. Zato nismo zažmurili i nismo prećutali.
Događaj koji nas je sve potresao do srži nije tragedija, nije nesreća i nije slučajnost. To je ubistvo. A ubistvo traži krivca, traži odgovornost i traži pravdu. Kada je odgovornost izostala, mi smo odlučili da podignemo svoj glas. Najpre tišinom. Na raskrsnicama smo odavali poštu, izlazeći iz automobila, sa radnih mesta, na mostovima, na putevima. Vozili smo bicikl, koračali i trčali. Dvadeset drugog decembra 2024. godine, 100.000 ljudi na Slaviji ćutalo je zajedno. Kroz našu tišinu čula se sva naša tuga prema poginulima, ali i naša ljubav prema Srbiji, prema njenim stanovnicima, prema svima nama. Da se nikada ne ponovi i da krivci odgovaraju za zločin koji su učinili.
Ljudi bi prestajali sa svim drugim aktivnostima kada sat otkuca 11.52. Gde god se nalazili, zaustavljali smo se da ćutimo. I dok su nas mnogi nazivali pogrdnim imenima, napadali, tukli, zaletali se automobilima, bili smo istrajni jer smo znali – pravda mora biti zadovoljena.
Dug je put do istine i odgovornosti, ali dostižan.I pravda će biti zadovoljena, jer ubistvo traži krivca. I odgovorni će pred sudom objasniti zašto su nam zemlju zavili u crno. A mi nikada nećemo zaboraviti. I zato ćemo se na svaku godišnjicu, u svim gradovima, u 11.52, okupiti i zajedničkom tišinom reći da su voljeni, upamćeni i nikad prežaljeni.
Svojim primerom pokazaćemo da smo spremni i odgovorni da stvaramo jedno bolje, srećnije i pravednije društvo. Društvo u kojem više nikada nećemo morati da pozivamo institucije da rade svoj posao i gde nijedan čovek neće poginuti zbog korupcije. Nećemo ih zaboraviti. Večna im slava.“
Dve godine čekanja na odgovornost
Pad nadstrešnice 1. novembra 2024. godine pokrenuo je talas studentskih blokada, građanskih protesta i okupljanja širom Srbije. Šesnaestominutna tišina postala je jedan od najupečatljivijih načina odavanja pošte stradalima, ali i izraz zahteva da se utvrdi odgovornost. U 11.52 ljudi su zastajali na raskrsnicama, ulicama, trgovima, ispred fakulteta, škola i drugih ustanova.
U decembru 2024. godine usledila su velika okupljanja, među kojima je i skup na Slaviji u Beogradu, a potom i protesti u brojnim gradovima Srbije. Tokom narednih meseci studenti su pešačili, organizovali proteste, blokade i komemorativna okupljanja. Zahtevi za utvrđivanje odgovornosti za pad nadstrešnice postali su jedno od središnjih pitanja društvene i političke krize u Srbiji. Dve godine kasnije, sudski epilog još se čeka.
U vezi sa padom nadstrešnice podignute su optužnice i vođene istrage, ali suđenje u glavnom postupku do druge godišnjice nije počelo.
Šesnaest imena koja se ne zaboravljaju
U padu nadstrešnice život su izgubili: Sara Firić, Valentina Firić, Đorđe Firić, Milica Adamović, Nemanja Komar, Anđela Ruman, Miloš Milosavljević, Stefan Hrka, Sanja Ćirić Arbutina, Goranka Raca, Vukašin Raković, Mileva Karanović, Đuro Švonja, Vasko Sazdovski, Anja Radonjić i Vukašin Crnčević.
Među njima je bilo i dece. Jedna mlada žena preživela je pad nadstrešnice, ali je zadobila teške povrede. Iza poginulih ostale su porodice, prijatelji, njihove svakodnevne navike, planovi i poslovi koje nisu stigli da završe.
Ispred Železničke stanice koja je ve’ dve godine zatvorena ostali su venci, cveće i imena šesnaestoro ljudi koji su pre dve godine došli na stanicu da sačekaju voz, nekoga isprate ili započnu putovanje, ali nikada nisu stigli tamo gde su krenuli. Dve godine kasnije, na istom mestu, svi ljudi su tu bili zbog njih. I dok su se poslednji kišobrani udaljavali od Železničke stanice, ostalo je ono zbog čega su se građani toliko puta okupljali u 11.52: šesnaest imena koja ne žele da zaborave i odgovornost koja još čeka da bude utvrđena pred sudom.
M. M. D.
